Ni strah, ni ljubav

Imanuel Volerstin

U avgustu 2004. Centralna agencija za istraživanje javnog mnenja izložila je rezultate istraživanja, pod pokroviteljstvom Saveta za spoljne poslove (CFR), o stavovima američkih glasača o tekućim svetskim pitanjima. Istraživanje je otkrilo neuobičajeno visok stepen zabrinutosti za svetske probleme (u poređenju sa ekonomskim problemima). Ali, što je važnije, istraživanje je pokazalo značajnu razliku u stavovima između Bušovih i Kerijevih pristalica. Posebno je zanimljivo da su Bušove pristalice verovatno dva puta više osećale da su SAD jače nego što su bile pre deset godina. A upitani da li su SAD manje poštovane u svetu nego pre, Bušove pristalice su tek neznatno manje sklone tako da misle. I, još značajnije, samo njih 22% misli da je poštovanje sveta važna stvar, dok to misli čak 56% Kerijevih pristalica.
CFR je objavio komentare ovog istraživanja tri svoja člana - Li Fajnštajna, Džemsa M. Linzija i Maksa Buta. Evo njihovih analiza: ove razlike sugerišu nešto dublje nego što su podele oko Iraka, čime se bave. Bušove i Kerijeve pristalice zauzimaju strane u stalnoj debati o relativnoj važnosti "tvrde" nasuprot "mekoj" sili. Da li će SAD biti bezbednije i uspešnije ako ih se plaše ili ako ih vole? Da li su američka vojna sila, i volja da se ona upotrebi, na šta većina računa, ili američka reputacija u svetu, jednako važne?
Ja verujem da je ovaj komentar korektan, ali on izbegava jedno važno analitičko pitanje koje je, izgleda, izmaklo pažnji i članovima CFR-a, a verovatno i većini američke populacije.
Hajde da pogledamo oboje, i strah i ljubav.
Kada neko govori o tome da SAD zastrašuju, misli na strah od nadmoćne vojne sile koju poseduju i na tehnološku razvijenost i finansijsku podršku koju to podrazumeva. Sasvim je jasno da sada, a verovatno još neko vreme, nijedna druga zemlja ne bi mogla da objavi rat SAD i da se nada da će pobediti. I, zbog toga, ja ne vidim ni najmanji nagoveštaj da bilo koja zemlja i pomišlja na objavljivanje rata SAD. A staromodni međudržavni rat između velikih sila i nije predmet sadašnjeg trenutka.
Pitanje je da li je američka vojna sila dovoljna za održavanje reda u svakom kutku sveta, gde se dešavaju aktivnosti koje američka vlada ne odobrava. Da li su SAD u stanju da se nose s onim što smatraju da su pretnje opasnih režima ili što smatraju da su pretnje nedržavnih aktera, etiketiranih kao "teroristi"? Da li Iran "plaši" SAD? Da li Al-Kaida plaši SAD?
Doista, i Iran i Al-Kaida (sasvim različite vrste aktera) znaju da SAD može i da će se verovatno angažovati u multipnim neprijateljskim akcijama prema njima. Pa će taktički odlučiti, s vremena na vreme, da ne diraju u osinjak. Ali, da li to znači da oni stvarno plaše SAD? Plašiti SAD podrazumeva da će one promeniti svoju osnovnu strategiju (ne svoje privremene taktike). Ima li ikakvog pokazatelja da bi ovo moglo biti istinito?
Posle tri godine "borbe protiv terora" i skoro osamnaest meseci okupacije Iraka, da li su SAD sada "više uplašene" nego što su bile? Ja ne mogu da vidim kako razumne osobe, svejedno kog političkog stava, mogu da obesnaže tu pretpostavku. Bušov unilateralistički mačizam je pokazao granice američke sile, ne i efikasnost. SAD su se suočile sa stalno širećim i sve bešnjim ustankom u Iraku, sa slabljenjem svog političkog položaja na čitavom Srednjem istoku, i sa rastućim opiranjem Amerikanaca da plaćaju sve veću cenu u životima i novcu za svoju ne-pobedu. Iračka avantura izgleda da će se pre završiti ponižavajućim povlačenjem, nego trijumfalnim širenjem prozapadne "demokratije", u Iraku i na širem Srednjem istoku.
Ali, šta je sa alternativom - biti "voljen"? SAD su bile voljene, barem u polovini sveta. Slušao sam mnogo puta govore, javne i privatne, o istorijskom i današnjem značaju uloge SAD u svetu - kao primera i branioca ljudske slobode, bez kojeg bi svet bio daleko gori nego što jeste. U poslednje tri godine ti ljudi su doživeli razočaranje. Bušov fijasko je tako jasno pokazao tamnu stranu američke spoljne politike.
Ovi ljudi bi želeli da SAD, hitno, iskorače velikim korakom napred, kao što, misle oni, SAD to znaju. Zbog toga toliko mnogo njih govori otvoreno o svojoj nadi da će Keri pobediti na izborima. Ali, u isto vreme dodaju da, nekako, nikada više neće biti isto. Keri će biti bolji od Buša, misle oni, ali da li će to biti dovoljno za promenu svetske situacije i njihovog viđenja svetske situacije? Da li će SAD biti "voljene" - ponovo? Da bi se to dogodilo, one bi morale da skinu ljagu sa sećanja ne samo na invaziju Iraka, već i na Abu Graib, Guantanamo, na Patriotski akt - čije su strašne posledice mnogi prijatelji Amerikanaca osetili lično, kada su tražili vizu ili samo pokušavali da uđu u SAD.
Poznato je da je Mao Cedung rekao da su SAD tigar od papira. Možda je tada preuranio. Možda to tada nije bilo istina. Ali, šta ako je sada istina? Posledice toga, i za svet i za SAD, potpuno su neizvesne. U terminima geopolitike, možda se stvara trenutan vakuum u koji će nasrnuti sve vrste igrača, sa vrlo neizvesnim rezultatima. A što se tiče SAD, mogu se voditi beskonačni i jalovi sporovi između fanatičnih zastupnika tvrde i meke sile o tome ko snosi odgovornost, kada je to što je potrebno unutar SAD potpuna ponovna procena toga kako se one odnose prema svetu, jer više nisu u položaju da dominiraju ni strahom ni ljubavlju - za dobro i za zlo.

Komentar br. 144, 1. septembar 2004.
Prevela Borka Đurić