Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

342-343

1-31. oktobar 2004.

Republika

Reagovanja

Čemu zaista teže radnici?

Tekst "Proglasa" radnika Valjeva iz 1988. godine, koji je ponuđen u prethodnom broju Republike kao izazov razmišljanju o stvarnim težnjama radnika, kako u proteklih dvadesetak godina tako i danas, paradigmatičan je po mnogo čemu a ponajviše po nerazumevanju.
Nerazumevanje je najmanje dvostruko: autor "Proglasa" ne razume svoju poziciju, kao ni svoje zahteve, oni koji čitaju "Proglas" nalaze se pred tekstom koji ostavlja pustoš zbunjenosti bez obzira na sopstvene hermeneutičke sposobnosti.
Autor "Proglasa" pozicioniran je izvan problema radnika, udaljen je od onoga o čemu piše prostorno a, da stvar bude još strašnija, i vremenski. Nema konkretnih zahteva, postoji samo jedan podatak koji konkretizuje situaciju: 33 000 radnika u štrajku. Broj radnika u Valjevu zamenljiv je bilo kojim brojem radnika u bilo kom drugom mestu u Srbiji. Tekst prenebregnut (samo)optužujućim frazama pruža obrazac za upotrebu bilo gde i bilo kada. Autor teksta nije poznavao aktuelne probleme radnika u generalnom štrajku, njemu je bila dovoljna činjenica da postoji zgodna prilika da se progovori o svemu drugom: državi, kontrarevoluciji, genocidu, birokratiji koja se deli...
Tekst je svojom opštošću izbačen iz vremena o kojem piše u vreme neprekidnog progresa, večne sadašnjosti koja ne dostiže svoj cilj: završetak revolucije i konačan izlazak iz krize. Autora ovog teksta i nema, njega je stvorila logika nomenklature moćna da tragove uzroka sopstvene izgubljenosti i nefunkcionalnosti prekriva prašinom najraznorodnijih problema; logika neprekidnog odlaganja trenutka suočavanja sa onim što je aktuelni problem. Rešavanje problema radnika odlažemo do onog trenutka dok ne rešimo "genocid i kontrarevoluciju na Kosovu i Metohiji", dok ne otkrijemo ko to kompromituje socijalizam, ko je izvor nesloge rukovodstva...

Srednjovekovni pisci žitija preuzimali su na svoje grešne ruke sve greške u pisanju. Izrazima skromnosti preporučivali su sebe kao odgovorne za tekst pred kojim se nalazi čitalac. "Proglas" započinje na sličan način: radnici i sindikat "ne beže od sopstvene odgovornosti za tešku ekonomsku i političku krizu u zemlji i sudbinu naše i budućih generacija". U vreme kada socijalizam postepeno dostiže tačku zamrzavanja, opravdanje za štrajk je u sopstvenoj odgovornosti. Štrajk je milost vlasti upućena radnicima. Milost

koja se vraća kao bumerang - sa poverenjem i poistovećivanjem u imaginarnom zajedno na rešavanju problema.
Mogući prigovor da se u štrajku ipak ne radi, odbačen je na početku. "Proglas" je prstenasto uokviren: na kraju, radnici obećavaju da će svoju grešku (štrajk) ispraviti tako što će višestruko "nadoknaditi

izgubljeni dohodak". Ponovo je sve na svom mestu: radom će biti stečeno ono što je izgubljeno u štrajku. Problema više nema za radnike na poslu. Ostaje odluka radnika: "više nećemo dozvoliti da budemo mirni posmatrači sopstvene propasti i uskraćivanja budućnosti našoj deci". Problemi su ostali izvan posla i onoga što bi morali da budu prvenstveni interesi radnika: ubuduće, oni će verom u Vođu rešavati političke probleme države!
Obećanje je i ispunjeno, ali na krajnje poguban način. Vođi se verovalo i pomagalo da reši sve krize koje je sam stvarao. Uzroci su pripisivani Drugima koji su stvarani iz dana u dan: opozicione stranke, unutrašnji, spoljašnji, vekovni, nacionalni, verski i ostali neprijatelji. Sopstvena propast nije mirno posmatrana, svojski se učestvovalo u njoj. Nepotizam i klijentelizam sa ishodima minimalne koristi koja bi i inače na način poštovanja procedura bila postignuta (slobodni dani, stvarno bolovanje, naknada za povredu na radu, sticanje prava na invalidninu ili penziju...), pothranjivani su odozdo koliko i odozgo.
Danas, kada je postalo jasno da je od "države blagostanja" ostao samo celodnevni čuvar sa psima i batinom, preživela je somnambulna ideja da se može do brzih rešenja. Danas radnici, na sopstvenu nesreću, veruju da su sopstveni kapaciteti dovoljni, subvencije i intervencionizam večno mogući, ksenofobija opravdana, praznoslovlje o reformama performativni čin samih reformi, održavanje postojećeg stanja uz uticaj magije davno začarane aktuelne srpske vlade opravdano i budućnost sa likom prošlosti u iskrivljenom ogledalu dostižna.
Štrajk radnika se vešto uzglobljuje u tradiciju "slobodarskog i ustaničkog Valjeva". Pri tom, neveštom uklapanju štrajka u istorijski kontinuitet tradicija se čak i ne izmišlja. Ne podseća se na neku pobunu radnika, možda zanatlija na početku 20. veka, koje se bune protiv nadiruće industrijalizacije, već se kontinuitet vezuje za opšte mesto nacionalne istorije. Štrajk se određuje kao "protest protiv patnji koje nam donosi preduga trauma jugoslovenskog društva". Istovremeno se podrška daje onima koji će reformisati ekonomiju, politički sistem i ustav.
Jedno je sigurno: sa nestankom Jugoslavije nestala je i "trauma jugoslovenskog društva". Sve druge zahteve radnika spremno je ispunio drug čije su reči izražavale interese radnika: reformisan je SKJ pretvaranjem u SPS, kontrarevolucija na Kosovu je savladana "moralnom pobedom", Srbija je dobila "ovlašćenja republike na celoj svojoj teritoriji", odgovorni za "privredu u kolapsu", "državu u haosu" i "izneverene ideale" nisu prepoznati u nadležnima (kako to zahteva "Proglas"), već u izmišljenim Drugima, genocid je izlečen genocidom, višepartijski izbori su postali stvarnost, novi ustav je donet...
Moglo bi se reći da je štrajk sa svojim "Proglasom" doveo do ostvarenja izraženih zahteva. Na nesreću, ostale su traume, jugoslovenske ili neke druge, svejedno.

Radnici su bili uvučeni u vrtloge pomamne trke komunističke nomenklature na izmaku 80-ih godina 20. veka, trke za sticanje trajnih i stabilnih položaja u nekontrolisano menjanim uslovima.
Izmešanost ekonomskog, socijalnog, političkog i nacionalnog diskursa koja je prisutna u tekstu "Proglasa" uverljiv je dokaz pomamne trke u kojoj će učestvovati sve društvene grupe. Čak i one intelektualne i umetničke. Mase je trebalo pridobiti za sebe. Recept za to prepoznao je Erik Hobsbaum: "Kombinacija društvenih i nacionalnih zahteva, u celini, pokazala se mnogo uspešnijim mobilizatorom za nezavisnost nego puko pozivanje na nacionalnost, čiji apel je bio ograničen na nezadovoljne niže srednje klase, kojima je zamenio socijalni i politički program".1 Hobsbauma iznenađuje "ogromno preklapanje između apela nacionalnom i društvenom nezadovoljstvu".2 Dalje, zaključuje da su u prvoj četvrtini 20. veka postojale socijalističke partije koje su bili ključni nosioci nacionalnog pokreta.
Ksenofobična mobilizacija nacionalnog identiteta, pokrenuta sa levice na vlasti u Srbiji krajem 80-ih godina 20. veka, vešto je iskoristila vavilonsku izmešanost diskursa i odvela tada zvanično vladajuću radničku klasu u decenijski lavirint društvenog nezadovoljstva koje se jednoglasno opravdavalo problemima izvan relevantnih izvorišta. Visoko tehnologizovana svetska ekonomija i privreda sa kraja 20. veka razvija se bez osvrtanja na nacionalne ideologije. Nacionalno kao oslonac u rešavanju privrednih, ekonomskih i političkih problema je znak konjunkture. U vreme ograničavanja tradicionalnih ovlašćenja nacionalnih država, oslanjanje na isključivosti ideologije nacionalizma ne može dovesti do razvoja.

Generalni štrajk radnika Valjeva 1988. godine podstican je odozgo. Realno nezadovoljstvo radnika tokom vladavine Miloševićeve političke partije korišćeno je kao podrška procesima nacionalne homogenizacije. Radnicima je dozvoljeno da odapinju more strela prema nebu na kojem se nisu nazirale mete. Sindikalna rukovodstva i predstavnici vlasti na svim nivoima podmetali su mete iskorišćene još u 19. veku. Zbunjeni radnici nisu spoznali svoju zbunjenost.
Ako se štrajk definiše kao "povlačenje radne snage sa posla kao rezultat neuspeha procesa kolektivnog pregovaranja",3 štrajk čiji smo "Proglas" pokušali da razumemo, izmiče ovoj definiciji ali i svakoj drugoj koja zdravorazumski prepoznaje ostvarivanje interesa radnika u okvirima svrsishodnosti štrajka.

Tokom leta 2004. godine čuli smo predstavnike radničkog otpora kako, uglavnom radnicima "Zastave", govore o uzrocima krize: kako je socijalizam davno kompromitovan govori se o onima koji kompromituju privatizaciju, martovska kriza na Kosovu zamenila je genocid i kontrarevoluciju iz 1988. godine, traženje onih koji će dovesti do ideala 5. oktobra 2000. godine zamenilo je traganje za izneverenim idealima socijalizma, sopstveni resursi kao aura priče o zelenoj salati izmešanoj sa ponovo mrtvorođenim nacionalizmom bogate obrazac za unapred propuštenu priliku.
Jedino se ne govori o sopstvenoj odgovornosti, ne daju se obećanja da će izgubljeno biti nadoknađeno. Na palimpsestu "Proglasa" više se ne nazire nekadašnja, iako bleda ipak prisutna odgovornost za sopstvenu sudbinu.


	Željko Milanović

1 Erik Hobsbaum, Nacije i nacionalizam od 1780, "Filip Višnjić", Beograd 1996, str. 141.
2 Isto, str. 140.
3 Dejvid V. Pirs, Moderna ekonomija, "Dereta", Beograd 2004, str. 273-274.


	'umor u glavi		Trećina od trećine

Republika