U poslednje vreme česta su javna oglašavanja ministra pravde Zorana Stojkovića u dnevnim listovima, sa iznošenjem osnovne ideje "da prema grubim analizama u Srbiji ima višak 30 sudova i 50% sudija".
Ovakvu tvrdnju ministar obrazlaže činjenicom da u pojedinim evropskim državama sa daleko većim brojem stanovnika postoji manji broj sudova i sudija nego što je to slučaj u Srbiji. Na prvi pogled, ali samo na prvi pogled, kao što ćemo videti kasnije, lako je složiti se sa ovom ministrovom tezom i bez potrebe za "grubom ili stručno-minuncioznom analizom". Naš pravosudni sistem je u organizaciono-strukturnom smislu, neracionalno postavljen, a što je posledica činjenice da je ceo društveni sistem, čiji je sastavni deo i sudski sistem neracionalno organizovan. Da li je racionalna organizacija zdravstvenog sistema, školskog sistema, privrednog sistema itd. Da li u Ministarstvu pravde ima optimalan i racionalan broj činovnika ili i tu ima "viška administracije". Ukazivanje na neracionalnost društvenog sistema u "globalu" ne može i nije dato zbog opravdanja neracionalnosti sudskog sistema, već kao pokušaj delimičnog objašnjenja uzroka takvog stanja.
Baveći se ovom temom na javan način ministar pravde ukazuje i na efikasnost kao suštinsku i kvalitativnu razliku između našeg pravosudnog sistema i pravosudnog sistema u pojedinim evropskim državama, a koja je i dovela do na prvi pogled apsurdne situacije da države sa daleko većim brojem stanovnika od naše imaju manji broj sudova i sudija a bolje rezultate. Ministar Zoran Stojković predlaže i neka konkretna rešenja kako bi se poboljšala efikasnost naših sudova i to "rasterećenje od preterane nadležnosti, rešavanje sporova mirnim putem - medijacijom pre pokretanja postupka itd".
Uprkos načelnog slaganja sa ovakvim konceptom racionalizacije pravosudnog sistema, želeo bih izneti i neke primedbe, dileme i neslaganja, posebno sa idejom urgentne potrebe ovako radikalne racionalizacije naših sudova.
Zapadnoevropska rešenja, pa i u oblasti organizacije sudova, ne samo da su poželjna i prihvatljiva već mogu predstavljati i jedan od uslova prijema u Evropsku uniju. Dilema se može javiti da li ih urgentno "preko noći" možemo prenositi u naše društvo a bez vođenja računa i o našim "specifičnim uslovima". Konkretnijim rečnikom rečeno, šta će se dogoditi ukoliko smanjimo broj sudova i sudija i čak stvorimo određene zakonske, materijalne i organizacione pretpostavke za efikasniji pravosudni sistem, a pravosudni sistem "snagom istorijske inercije" nastavi da se ponaša na stari "tromi i neefikasan način".
Osnovni principi kojima bi se morali rukovoditi u reformi našeg pravosuđa, pa i u domenu organizacione strukture sudova je "poštovanje prava građana na suđenje u razumnom roku", kao i princip decentralizacije vlasti. U vezi sa principom suđenja u razumnom roku na koji smo obavezani po međunarodnoj konvenciji o ljudskim pravima, plašim se da bi eventualnim ukidanjem sudova građanima sudovi bili još dalji (ne samo geografski) i da bi do pravde dolazili u još dužem roku, nego što je do sada bio slučaj. Bitan je redosled poteza. Prioritetno je prvo stvoriti efikasan pravosudni sistem, što je proces i ne može se preko noći ostvariti, pa potom ići na postupno racionalisanje mreže sudova.
Princip decentralizacije i prenošenja državnih ovlašćenja na lokalne organe vlasti je evropski temeljni princip ustrojstva tih država i princip u koji se zaklinju naši političari. Koliko se sa tim principom slaže ukidanje pojedinih sudova (opštinskih po pravilu), nije potrebno posebno obrazlagati.
Ukoliko je razlog nameravane racionalizacije sudova finansijske prirode, u smislu uštede budžetskih sredstava, isti je krajnje sumnjiv i neopravdan i to ne samo zbog neuvažavanja gorenavedenih principa već i zbog sumnjivih finansijskih efekata takve mere. Ukidanjem sudova morali bi se oformiti drugi organi koji bi preuzeli deo sudske nadležnosti, ukoliko ne želimo da sudove koji ostanu "zatrpamo" novim predmetima.
Ukoliko bi deo sudske nadležnosti prešao na policijske organe, organe uprave i sudije za prekršaje, verovatno bi ti organi morali biti "kadrovski ojačani".
Vrlo je bitno u razmatranju i finansijske problematike ovog pitanja ukazati i na mogućnost da lokalna zajednica (opština), ukoliko je u materijalnoj mogućnosti, finansira rad sudova na svom području. Rešenja u evropskim zemljama, čak i u okviru jedne te iste države, sadrže široku i razuđenu skalu oblika i izvora finansiranja sudova.
Na kraju, ali ne i kao manje bitno, potrebno je citirati odredbu člana 11 Zakona o sudijama, koja glasi: stav 1 "dužnost sudije ne prestaje ako bude smanjen broj sudija", stav 2 "ako bude ukinut sud, sudija nastavlja dužnost u sudu iste vrste i istog stepena ili približno istog ranga", a u kontekstu izjave ministra pravde da je 50% sudija višak, te se implicitno može zaključiti da im treba prestati radni odnos.
Stalnost sudija je temeljan princip evropskog zakonodavstva, kao i našeg, i svako ogrešenje i kršenje istog od strane izvršne vlasti urušava same temelje na kojima počiva zgrada pravosudnog sistema.
Reforma našeg pravosuđa u celini, kao i njegovog segmenta, organizacione strukture, mora biti duboko strateški osmišljena, zasnovana na stručnoj i multidisciplinarnoj analizi i istraživanju, ni brza ni spora, lišena političkih ili drugih neprihvatljivih motiva (uštede budžetskih sredstava), sa jasnim ciljem stvaranja modernog i efikasnog pravosudnog sistema, dostupnog građanima, pomoću kojeg će građani efikasno štititi svoja prava i interese.