|
Dragan Ž. Todorović, "Čevapčiči
su bili otlični", izd. "Bisspress", Beograd 2004,
str. 222
|
|
|
|
Ironično o opakim vremenima
|
|
|
U izdanju časopisa Status, odnosno njegove
izdavačke kuće "Bispress", pojavila se knjiga gornjeg, duhovitog
naslova, koja sadrži seriju ironično-lucidnih tekstova koje je valjevski
novinar Dragan Ž. Todorović tokom protekle decenije objavljivao u beogradskom
nedeljniku Vreme.
Ovo izdanje predstavlja svojevrsni dokument jednog hudog i opakog vremena,
portretiše
| politiku i političare u Srbiji, njihovo licemerje,
poniznost i neskriveno udvorištvo prema jednoj posesivnoj i sebičnoj
ženi i jednom čoveku diktatorskih sklonosti, paranoičnog ponašanja
i umišljenog mesijanstva, što je, pretočeno u oficijelnu državnu politiku,
Srbiju dovelo do tragedije nepojamnih razmera iz koje se, očito, još
dugo neće iskobeljati. Svoj kriticizam prema svakoj vlasti Todorović
ispoljava i nakon petooktobarskih demokratskih promena: o tome svedoče
tekstovi posvećeni nepodopštinama novih vlastodržaca. Njegov ironijski
jezik ne štedi, međutim, ni običnog čoveka koji, zadojen političkom
propagandom Miloševićevog režima i inatnim patriotizmom, zapravo daje
tobožnji demokratski legitimitet jednoj vlasti zasnovanoj na nasilju,
pljački i zločinu. Uz puno smisla za detalj, pitko, gotovo u književnom
maniru, tekstovi odslikavaju, pored |
|
 |
rečenog, i sve naše naravi, bedu duha i podaničku svest bolje i preciznije
od bilo koje sociološko-psihološke analize, jasnije od množine neretko jalovih
naučnih rasprava koje su se vodile i koje se vode na ove teme. Autor se
izruguje i lakejskom novinarstvu koje je, verno služeći režimu Slobodana
Miloševića, doprinelo razbuktavanju međuetničke mržnje koja je umnogome
pripremila teren za docnije ratne sukobe. Te svoje kolege Todorović ironično
naziva "vesnicima razuma i principijelne politike", aludirajući
na frekventnu političku sintagmu toga doba: "Takav nam se vesnik i
veselnik bio načisto razmnožio, to nije samo poturalo mikrofon, to nije
samo beležilo i izveštavalo, to je bre učestvovalo u događajima, direktno
kreiralo, pomagalo u zaključcima..."
Iako su ovi tekstovi kao kolumne redovno objavljivani u listu Vreme, tek
umešno selektovani u celinu iz koje se reljefno upoznaje anatomija jedne
morbidne politike koja je i mogla biti realizovana samo u jednom tako ozbiljno
obolelom društvu, oni dobijaju na snazi, na opštem utisku o jednom dobu.
Ili, kako to duhovito kaže književnik Radovan Beli Marković, jedan od dvojice
recenzenata ove knjige, "kobajagi pisanje o prividnom životu preoblikovao
je Todor u veliki roman koji se štampa u nastavcima zbog moguće smrtonosnosti
celine, naspram osvedočene lekovitosti manjih doza".
Podeljena u nekoliko tematskih krugova ova knjiga na najlepši način dočarava
provincijalizam i skučenost vidika srpskog čoveka na razmeđi 20. i 21. veka.
Njegovo politički nezrelo i poltronsko delovanje u najprelomnijim trenucima
sudbine društva i države vidno je u brojnim situacijama počev od one kada
se Zoranu Liliću u Lajkovcu "kači šampionsko zvono" za izrečenu
tvrdnju da ovaj gradić "poseduje najveću stopu privrednog rasta u Evropi",
a Milošević se proglašava za počasnog građanina sličnim povodom, pa preko
istine da su domovi kulture i druge kulturne institucije u Srbiji stavljene
u politički pogon režima tako što je odatle stizao "najsrpskiji odgovor
svetskim moćnicima", ili, pak, preko "herojskog otpora NATO-mašineriji"
i sinhrone "odlučnosti" srpskih sudova (njih 24 na broju) da se
"belosvetskim zločincima" poput Bila Klintona, Žaka Širaka, Tonija
Blera i Gerharda Šredera sudi za "genocid nad srpskim narodom",
pa do ništa manje slavljene "herojske obnove i izgradnje zemlje"
- jer "kud Mrkonjić prođe, preko noći niču gradovi, a ordenje zasipa
graditelje". I postoktobarska vlast je našla svoje mesto u ironijskim
tekstovima Dragana Todorovića (npr. članak "Batić ulazi u Prvu ligu"
koji aludira na obrenovački fudbalski klub "Radnički", čiji je
upravo Batić bio predsednik), ali i druge javne ličnosti, poput princa Aleksandra
Karađorđevića, koga mnogi zovu i naslednikom nepostojećeg prestola, iz čije
nemuštosti u izražavanju na srpskom jeziku je i nastao naslov knjige. Naime,
"NJ. K. V." je svojevremeno bio na Ravnoj Gori, na nekakvom skupu
četnika, pa je u svom kratkom govoru naročito akcentirao dobar roštilj kojim
je bio poslužen: "Na Ravna Gora čevapčiči bili otlični". Odavno
ovaj kritičar nije pročitao tako dobro napisanu publicističku knjigu. U
pojedinim trenucima doimalo mu se da čita najbolje štivo iz pera najpoznatijih
srpskih satiričara poput Domanovića, Nušića ili Kovačevića. Za to nisu zaslužna
samo "rableovska vremena", kako ih s pravom naziva Dragoljub Žarković,
već istinski talenat i književno nadahnuće novinara Dragana Ž. Todorovića.
|
