Svedočanstvo o Kosovu

Knjiga Svetlane Đorđević

U razgovoru na predstavljanju knjige Svedočanstvo o Kosovu Svetlane Đorđević u Domu omladine, u sredu 1. septembra, učestvovali su Nenad Daković, Filip David, Nenad Prokić, Obrad Savić, Nataša Kandić i autorka. Skup je bio natprosečno posećen za ovu vrstu predstavljanja, koju u našoj sredini obično prati najviše par desetina ljudi. Ovde je bilo tri, četiri puta više od toga - ljudi su sedeli u redovima stolica postavljenim u sali ali i na drvenim stepenicama iza njih. Neki su čak stajali sa strane, tako da se već na samom početku razgovora moglo primetiti da za ovu knjigu, koja nije bila dovoljno prisutna u javnosti, postoji stvarno interesovanje.
Uglavnom su izrečene pohvale hrabrom i odlučnom stavu Svetlane Đorđević da se suprotstavi zločinima koji su činjeni na Kosovu, koji su, na jasan i direktan način ličnog svedočenja, predstavljeni u ovoj knjizi. Pročitano je i pismo javnosti koje je poslato od grupe intelektualaca nekoliko dana ranije, da bi se skrenula pažnja na patnje ove izuzetne žene koja se, nakon objavljivanja knjige, izložena teškom maltretiranju i pretnjama, bori za goli život. U isto vreme to je bio povod da se izreknu stavovi o stanju u društvu opterećenom nasleđem zločina koji pritiska kolektivnu savest srpske zajednice.
Nenad Daković, koji je otvorio skup, rekao je da je "veliki zločin uvek zbir malih nakaznih zločina", a Filip David da "postoje promene, ali ne suštinske i da je Milošević proizvod dominantnog načina mišljenja koji, nažalost, još uvek ima najveći uticaj". Nenad Prokić je govorio bez dlake na jeziku "o samosuočavanju ovog naroda i o samoubilačkom pristupu korupcionaških struktura od Apisa i Pašića, preko Rankovića, do Miloševića i Koštunice koji vladaju pomoću Kosova. Te strukture istovremeno daju ekskluzivno pravo mafijašima da zastupaju Srbiju". Obrad Savić je, ukazujući na važnost ove knjige neposrednog svedočenja, govorio o posebnom žanru literature o zločinu i važnosti da se životne činjenice sačuvaju od stilizacije kojoj svaka umetnost teži. Nataša Kandić, koja je neposredno učestvovala u nastajanju knjige, bodrila je i hrabrila Svetlanu da istraje u svojoj borbi, nastojeći da se ona učini javnom. Govoreći u jednom ličnom i ispovednom tonu o tome šta se sve ovoj ženi dešavalo zbog toga, ona je za sebe rekla "da nema moralno pravo na ugrožavanje ničijeg života i da je put za suočavanje sa zločinom u delovanju na institucije a ne u podsticanju pojedinca".
Svetlanin govor je bio direktan i jasan. Vrlo pribran, bez obzira na izricanje teških i jezivih stvari koje se u životima većine ljudi nikada i ne pojavljuju. On je i veoma važan jer u njemu nema nimalo ozlojeđenosti ili osvetničkog gneva. Ona nije govorila samo o onome šta je lično doživela ili čula živeći u najužasnijim uslovima već je na vrlo jasan i trezven način otvarala delikatan problem suočavanja sa zločinima, koje će kad-tad doći da bi ljudi mogli normalno da žive u jednoj zajednici.
Veći deo publike je sa odobravanjem primio izlaganja na ovom skupu ali je bilo i otvorenih protivljenja. Stiče se utisak da je to protivljenje bilo znatno veće u odnosu na stavove o zločinu koji su bili izrečeni sa govornice nego prema Svetlaninom ličnom iskazu i svedočenju o sopstvenom iskustvu. Ljudi iz publike su govorili "Zašto govorite Albanci, govorite Šiptari, zašto ne govorite i o njihovim zločinima", ali odmah posle toga su govorili kako "ubice i pljačkaši u uniformama srpske policije koji su činili zločine nad civilima treba da budu kažnjeni i da ne treba srpski narod da strada zbog njih", kao i da osećaju divljenje prema Svetlani i puno poštovanje za sve što je učinila da se suprotstavi tim zlodelima. Naravno, ta trenutna "katarza" malih ljudi ne znači previše jer će oni već sutradan ujutru biti preplavljeni morem informacija sa većine medija o svetom srpskom nacionu i zahtevima da određena lica sa imenom i prezimenom ne treba nikako predati Haškom tribunalu. Ali, ona je značajna po tome što može da predstavlja početak otrežnjenja iz nacionalističkog bunila.
U tome je velika uloga Svetlanine hrabrosti i otvorenog, javnog svedočenja. Ona je rekla: "Ja sam uvek na strani žrtve - svejedno mi je koja je njena nacionalnost ili boja kože... Poslednji put kada su me napali rekli su da će se vratiti. Ali ja ne odustajem, oni će kad-tad morati da odgovaraju... Nastaviću da pišem, ali ne kao pisac već kao obična žena koja je dala sebi pravo da piše".