|
Godina XVI (2004)
|
1-31. oktobar 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta čitate
|
|
|
|
|||||||||||||||||
Kada se malo bolje razmisli o tome, vođenje politike bilo je neizmerno jednostavnije pre, recimo, jednog veka. Porast teškoća bavljenja politikom proističe iz mnogih razloga. Sa intelektualnog gledišta treba početi od kraja šezdesetih godina, kada je studentska pobuna iznela na scenu novi demokratski primitivizam. Ali semena "teške politike" sežu i
Kulturna revolucija (ona zapadna, da preciziramo) šezdesetih godina smatrala je da prava demokratija mora biti "puna demokratija" - demokratija posvuda - a ovo je impliciralo da političku demokratiju mora dopuniti ekonomska demokratija. To je lako? Izgledalo je lako jer je tvrdnja zahtevala (u svojoj nemarksističkoj varijanti) jednostavno proširenje mehanizama samouprave političke demokratije na fabrike, ili na uslužne delatnosti postindustrijalističkog društva. Komplikacija koje niko nije bio svestan, onda kao ni danas, sastoji se u tome da ekonomska demokratija mora ostati "ekonomska", odnosno da mora polagati račune ekonomiji. A sigurno nema lakog odgovora na to kako uklopiti demokratske procedure odlučivanja sa troškovima, produktivnošću, profitima, i sa potrebom da se održi na površini u moru globalnih kompetitivnih tržišta. Kada su uzvišene nade pobunjenika iz šezdesetih godina potonule na grebenima stvarnosti, ono što im je preostalo u dubini duše bila je duboka odbojnost prema svetu koji je preživeo njihove proteste. Dok su se simplicistička rešenja koja je osmislila "imaginacija na vlasti" rasprsla sama od sebe, njihovo nasledstvo se ovekovečuje među nama u vidu simplicističkog negativizma. Uvek ima toliko toga što je pogrešno u svetu da se nikada ne greši ako se izabere put "kriticizma". Neka bude tako. Ali, da li je kriticizam cilj samom sebi? Za negativiste jeste. Negativista se nikada ne zapita: šta je cilj? Kuda me nosi ili vodi moja kritika? A ne pita se ni: kakve su alternative? Sumnja da bi alternative mogle biti gore, ili da bi mogle da uopšte ne postoje, retko prolazi kroz njegov um. Jasan rezultat "simplicizma" - kombinacija detinjaste demokratije i sirovog negativizma - jeste da stara politička mašinerija stalno dobija udarce, ali nijedan ozbiljan savet u pogledu toga kako da se popravi ili izmeni nabolje. Zapravo, što je više rasklimavamo, to smo manje sposobni da je popravimo. Analogno tome, rasuli smo svu našu domišljatost na to da proširimo "horizontalnu demokratiju", zanemarujući, čak i potkopavajući duž ovog puta "vertikalnu demokratiju". Tako smo tokom mnogih decenija skoro zaboravljali da je na kraju demokratije, i ne može da tamo ne bude, neki sistem vlasti. A od zanemarivanja funkcije vladanja dobija se samo pogoršanje njegovog funkcionisanja. Političari su popularni u herojskim vremenima, ali retko su takvi u vremenima rutine, kada demokratska politika postaje svakodnevno upravljanje, iz dana u dan, "normalnim" problemima. U literaturi koja je nazivana antiparlamentarnom, sa kraja devetnaestog veka, već su brojne invektive protiv političara, invektive koje se od tada ponavljaju. Razočaranje i otrežnjenje u odnosu na politiku nisu dakle novost. Ipak, kada su Lipset i Šnajder (Lipset i Schneider 1983) spominjali "gap* u poverenju" između građana i njihovih predstavnika, oni su upirali prstom u dotad nepoznatu tendenciju. I od tada su se u mnogim zemljama razočaranje i nepoverenje razvili u postepeni porast frustracije, besa i, na kraju, pravog pravcatog odbacivanja politike. Na kraju, onda, imamo posla sa revulzijom koju bismo mogli nazvati politikom antipolitike. Kako se došlo dotle? Objašnjenja ima podosta. Jedno je negativizam koji smo upravo ispitali.1 I televizija je jedan od faktora. Treći faktor jeste raspad ideološkog cementa. Ali tačno objašnjenje današnjeg besa daje, verujem, politička korupcija. Politika nikada nije bila, a verovatno nikada neće ni biti, savršeno čista, a politička korupcija sigurno nije nešto novo. Ali pohlepa i korupcija su u poslednje vreme dostigli nivoe bez presedana. Politička korupcija je u stvari dostigla tačku u kojoj korumpira politiku. Odmah preciziram da, kada kažem da politička korupcija korumpira politiku, podrazumevam da korumpira "demokratsku politiku". Budući da u drugim kontekstima obogatiti se putem politike može da ne bude, ili da se ne shvati kao korupcija. Korupcija postaje korupcija samo kada politički entiteti dostignu stadijum strukturne diferencijacije
Ali i ovde se treba čuvati preteranih uopštavanja. Korupcija (u koju uključujem i njoj simetričnu konkusiju) sigurno se širi u velikom delu Latinske Amerike. Godine 1993. predsednik Brazila, Koljor, a i Peres (Perez), predsednik Venecuele, bili su prinuđeni da daju ostavke usled optužbi za korupciju. Korupcija je ozbiljan problem i u Argentini i u čitavoj oblasti. U Evropi, italijanski stranački sistem je 1993. godine doslovno razvejan skandalima vezanim za korupciju, a i Japan je poslednjih godina duboko ranjen skandalima vezanim za finansiranje politike. Mora se dodati da su i komunistički režimi bili duboko korumpirani režimi, i da je nestanak komunizma samo pojačao korupciju u zemljama pokojne sovjetske imperije. Ipak, jasno je da ima zemalja koje su odolele korupciji bolje od drugih. Moja generalizacija se dakle odnosi na jednu liniju tendencije, koja je dosta nejednaka. Čak i tako, prljava politika prljavog novca uopšte uzevši raste u vremenu. Iz tri razloga. Prvi razlog je kriza etike i, naročito, izostajanje etike u "javnim uslugama". Drugi neverovatan razlog jeste jednostavno to što ima suviše novca u opticaju. A treći razlog je to što su troškovi politike postali preterani i u velikoj meri van kontrole.2 Onda je osnovna stvar da kako popuštaju etičke kočnice rastu iskušenja, koja rastu i zato što kucaju sve vreme na naša vrata u vrtoglavim merama. Novac koji se može izvući iz droge samo je jedan od mnogih primera. Mnoge cene se kontrolišu i moraju da se kontrolišu (cene lekova, usluga, itd.), a gotovo beskonačan broj aktivnosti zahteva dozvole, regulaciju, kontrole inspekcija. Shodno tome, prilike za korupciju i konkusiju jednako su beskonačne. Delom ovaj prljavi novac jeste "neophodan novac" da bi se podneli troškovi za izbor, ali delom jednostavno ulazi u novčanik onoga ko nam može pomoći. Kako se boriti protiv korupcije politike? Troškovi politike sigurno mogu i moraju da se redukuju. Sigurno se može i mora utvrditi plafon za izborne troškove.3 A što se više država isključi iz vanpolitičkih oblasti, to se više smanjuju prilike i iskušenja za političku korupciju. Dalje se moraju postrožiti kazne i moraju se nametnuti efikasne kontrole. Sve je ovo lako predložiti i opisati do detalja. Ali korupcija i pohlepa hrane same sebe. Bio je neophodan neki šok, i srećom on stiže. Poklopac političke korupcije sada spada. Danas je korupcija ogoljena i jako zapažena. Zbilja, protest dana je in primis** protest protiv političke korupcije. Čvrsto stojim kod toga da se demokratije moraju prečistiti i da je "čišćenje politike" suštinski prioritet našeg vremena. Ali tokom ovog čišćenja politika postaje trka u kojoj je sve više prepreka. Ako se političarima više ne ukazuje poverenje,4 i ako stranke kao takve izgube ugled,5 onda imamo igru u kojoj fale neke figure. Treba primetiti da otrežnjenje i razočaranje mogu dovesti i do apatije, do povlačenja iz politike, do onoga što se pedesetih godina nazivalo "depolitikalizacija". Ali odbacivanje politike koje se danas širi nipošto nije pasivno, već aktivno, učestvuje i sveti se. I dok je "apatičan" građanin činio politiku suviše lakom, aktivno osvetoljubiv građanin je može učiniti suviše teškom. Dozvolite mi da ponovim - jer ne želim da me neko krivo shvati - da je metla antipolitike neophodna metla. Kada se svedu računi, njene preteranosti su bolje od prepuštanja stvari samih sebi. Ipak, u odbacivanju prljave vode korupcije dete se mora spasiti. Odbojnost prema strankama i nepoverenje u političare neizbežno se odražavaju na institucije u kojima oni borave. A ako se same reprezentativne institucije uopšteno dožive kao neprimereni instrumenti demokratije, onda spasavanje deteta postaje teško ostvarljiv poduhvat. Simplicistički negativizam i nepoverenje prema politici mogu proći, i poželjno je da prođu. Nasuprot tome, revolucija medija i, na njenom tragu, video-politika i video-demokratija, jesu sa nama zauvek. Ali da počnemo od revolucije medija, budući da se "moć videa" širi dosta izvan sfere politike. Zapravo, televizija prožima samo naše postojanje. Homo sapiens jeste - postao je - životinja koja čita, sposobna za apstrakciju, čije razumevanje (inteligencija, intellegere***) ide dosta preko njegovog vidika, čak je i nevezana za ono što vidi. Ali homo sapiens će uskoro biti zbačen sa vlasti i zameniće ga homo videns, životinja koju je stvorila televizija, čiji um više ne sačinjavaju pojmovi, apstraktne mentalne konstrukcije, već slike. Homo videns - tako kaže izraz - samo "vidi", a njegov horizont je ograničen na slike koje dobija da vidi. Tako, dok homo sapiens može da kaže "vidim" u značenju "razumem", homo videns vidi bez podrške razumevanja. I to bilo zato što od onoga što mu se pokazuje mnogo toga ima malo značenja, bilo zato što, ma koliko da je u redu, ono što je značajno jeste loše objašnjeno.6 Vraćajući se na temu, već sam se u svom izlaganju dotakao video-politike kada sam
Bilans ere televizije pokazuje, kao i svi bilansi, aktivu i pasivu. Video-politika je veoma efikasna u "izražavanju" (davanju izraza) zala i loše učinjenih (ili neučinjenih) stvari. Ona dalje veoma dobro uspeva da zagreje i mobiliše široku javnost za dobre (ali i frivolne) stvari. Na primer, čini čuda u prijavama političke korupcije i zloupotreba svake vrste. Televiziji se pripisuje i zasluga da pruža sve veću količinu informacija sve većem broju ljudi. Ali ovde počinjem da gajim sumnje, ovde aktiva video-politike počinje da ustupa mesto njenoj pasivi. Informacija nije puko objavljivanje "novosti" (news, ono što je novo) dana, budući da se pretpostavlja da je informisana publika sposobna da izrazi informisan sud. Ali, da li je tako? Mislim da nije. Publika koju je odgajila televizija jeste, u svim aspektima, visokodezinformisana i loše informisana publika. Tačno je da televizija doseže veoma široku publiku, ali njene poruke i njen newscasting**** pružaju površinu, ne suštinu informacije. Više ljudi se informiše manje (i na sve isprazniji način). U isto vreme publika se hrani "emotiviziranom" informacijom, koju pružaju slike koje potresaju ili ljute, što često pregreva probleme preko naše mogućnosti da ih rešimo. A ne vidim u tome nikakvu zaradu. Ukratko, prioriteti televizije su novinarski poduhvat (scoop), vizuelni efekat (lep izgled) i gledanost. Jasno je da se radi o pogrešnim prioritetima. Političar ide u lov na glasove jednom u četiri godine. Televizija prebrojava svoje glasove svaki dan. Onda je ovaj medijum neizbežno neozbiljan, neodgovoran i populistički. Tačno je da bismo uz masovnu mogli imati i elitnu video-politiku. Ali mali broj ljudi gleda elitnu televiziju, dok masovna televizija grabi mnoštvo, novac, a usput i glasove. Kada su na programu vesti, televizijski mizanscen kaže gledaocima: mi prepuštamo tebi (osobama poput tebe) da govoriš, i na vama, što je kao narod u celini, jeste da nam kažete šta osećate i šta vam se dopada. Ekran se tako pretrpava "nasumičnim anketama" u kojima se dobro doziranoj mešavini lica nudi njihovih pet minuta govorničke slave, ili se prikazuje voditelj koji pobožno referiše da ispitivanja javnog mnjenja utvrđuju ovo ili ono. Ima mnogo farse i prevare u svemu ovome. Nasumična anketa ne čini uzorak ma čega, niti "predstavlja" (statistički) ma šta, a u ozbiljnim pitanjima ova tehnika deluje pretežno kao pojačivač i umnoživač gluposti. Ankete ne otkrivaju ni "glas naroda", pre otkrivaju glas iz medija u narodu, budući da su mišljenja koja se na ovaj način iznesu velikim delom odraz medija. Kako da ljudi saznaju kome o čemu da veruju? Ljudi to očigledno saznaju slušajući medije. A kako je količina izostavljanja i selektivnih izobličenja koja idu u vizuelnu poruku zaista ogromna, iz toga proizlazi da narod iz ere medija na kraju postaje narod "fabrikovan od strane medija". Ali ovo su teme koje ne mogu ovde razvijati,8 budući da je cilj ovog poglavlja samo da pokaže kako je politika postala teška. Onda zaključujem ovako: da video-politika proizvodi postepeni porast emotivnog učešća, pokrenutog emocijama, u uslovima opadajuće i osiromašene informisanosti. A ako je tako, "baviti se politikom" (dobrom politikom) postaje nepristupačno. Utoliko više razloga imamo da pokušamo barem da održimo u redu kuću politike i da damo demokratiji kao sistemu vladanja odgovarajuće strukture. * Gap, eng., jaz, procep. 1 U ovom negativizmu se "kriticizam
po svaku cenu" i politika antipolitike mešaju i uzajamno jačaju.
Razlika ostaje u tome što je prvo intelektualni pregovor, drugo reakcija
odozdo. |
|||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
