Na završnim konvencijama različitih političkih stranaka koje su imale svoje kandidate za gradonačelnike i odbornike gradova Srbije i Beograda građani su trebali da odluče kome od njih će 19. septembra ukazati poverenje, a to znači poverovati obećanjima koja su davana u toku predizborne kampanje. Svi su se složili, kako anketirani građani, tako i pisani i elektronski mediji, da su glavni "akcenti" stavljani na probleme izgradnje infrastrukture gradova i rešavanje socijalnih problema. Strukturu najugroženijih čine, složili su se kandidati, najviše deca, žene i stara lica.
Na poslednjoj konvenciji koja je bila i najglamuroznija, uz pevanje, igru i vatromet, i koja je održana ispred saveznog parlamenta, obećan je bolji život upravo pomenutim slojevima "srpskog napaćenog naroda" (vođa stranke). Ali, desilo se nešto što me je odmah nateralo da posumnjam u iskrenost "celog projekta". Dok je konvencija još trajala a vatromet počeo da jenjava, narod je krenuo polako da se razilazi, idući kao autobusima koji su "mrtvi hladni" i bez vozača u njima bili parkirani na kolovozu Bulevara ispred već uredno parkiranih automobila na trotoaru, sprečavajući ih da izađu sa parkinga. Autobusi su imali registracije različitih gradova Srbije pa je pretpostavka da su i putnici takođe bili iz tih krajeva, što se po akcentu i moglo zaključiti. Ispred moje zgrade, koja se nalazi u pomenutom bulevaru, posle odlaska svih parkiranih autobusa, ostala je poveća grupa "putnika" koju su sačinjavali isključivo žene, starci i deca osnovnoškolskog uzrasta, kao i mališani. Obzirom da je noć već uveliko osvojila, a temperatura vazduha bila gotovo zimska, ljude je počelo da napušta mitingaško raspoloženje, a neka od dece, sa već izduvanim ili popucalim balonima, počela su da cvile i pitaju "kada će već da dođe taj autobus". Posle više od dva sata čekanja promrzla i gladna deca, žene i starci potrpani su u dva "pilićarska" autobusa, srećni što će makar te noći stići do svojih domova. O odlasku u školu ili na radna mesta sledećeg dana ne verujem da je bilo govora. Isto tako, ne verujem da će im posle ovakvog "susreta" sa svojim partijskim vođom, njegovom kandidatkinjom za gradonačelnicu i glavnim gradom, u kojem im nije ponuđena ni čaša obične "zdrave" vode iz vodovoda, a skoro ni prevoz koji su pre toga dovezeni da upotpune "svečanost trenutka" pasti na pamet da opet učestvuju u ovakvoj ujdurmi.
Gde su tu dečja ljudska prava na zdrav život? Gde su tu ostala osnovna ljudska prava i slobode? Narode moj, razmisli.

	Vera Vujošević

Politička kampanja na našim prostorima

Sve naše boje

Dok se Demokratska stranka uporno trudi da u svoju korist sprovede ukrupnjavanje političkih partija, radikali to rade na nivou "nesvesnog", otimajući simbole drugih, oblačeći se u lažne boje

Postoje tamo neke međunarodne konvencije koje "kažu" da je zabranjeno menjanje uniformi i da je to kršenje dobrih običaja ratovanja, nečasno za profesiju. Kod nas se to, nažalost, još uvek smatra izrazom ogromne inteligencije, dosetili se Srbi, što niko nije pre njih!
Ali ne samo u "ratnim" operacijama za koje niko nije kriv, već i u uličnoj kampanji, verovatno stideći se svoje nežnoplave "baby-blue" boje pod kojom su pozivali na ubijanje, radikali paradiraju obučeni od glave do pete u narandžastu boju Građanskog saveza Srbije, one male i minorne stranke, koja je bila protiv svih njihovih ratova, izdajica srpskog naroda koji su za izručivanje Haškom tribunalu onih koji su ne samo činili zločine, već i to radili kršeći svu profesionalnu, vojnu tradiciju na ovim prostorima, utemeljenu vekovima na časti i junaštvu i štićenju slabijeg. Meni zbilja nije jasno šta je "pesnik" političkog marketinga Srpske radikalne stranke, okitivši narandžastu sliku Aleksandra Vučića narandžastim balončićima, hteo da kaže?!