Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

342-343

1-31. oktobar 2004.

Republika

Svakidašnjica

Tvrdokorna čaršija

Zapisi s "južne pruge" (Vranje)

Borino i moje Vranje, grad "nečiste krvi", lako prepoznatljiv svakome ko je pročitao Borine priče. U Vranju sam rođena, tu sam živela svoje najranije detinjstvo i u njega sam se vratila, valjda da konstatujem da je za grad u kojem sam rođena vreme davno stalo. Sve je isto onako kao što pamtim. Iste ulice, zgrade, isti ljudi, "čaršija", mentalitet, tradicionalno polno diskriminisane žene. Vratila sam se u vreme kad sam odlazila iz Vranja ili Vranje nije izašlo iz tog vremena. Mislim da je ovo drugo tačnije.

Čaršija

Grad je smešten u kotlini tako da i ne može mnogo da se širi, osim prema levoj obali ćudljive reke Južne Morave, tmuran je i veoma usporen, osim subotom, pijačnim danom, kad se iz okolnih sela slije reka bučnih pazardžija koji mu svojim šarenilom i veoma sočnim psovkama daju posebnu živost. Porodične zgrade i kuće su zalepljene ili bar naslonjene nadstrešnicom jedna na drugu, stazice između dva dvorišta su toliko uske da se komšije teško mogu mimoići, pogotovo ako nisu u dobrim komšijskim odnosima što je najčešći slučaj, betonom je ubijena svaka travka, sve što bi moglo da zazeleni. Dvorišta su puna pomoćnih zgrada, napravljenih od otpadaka iz "Alfe", raznih linoleum ploča, trulih dasaka. Gotovo u svakoj ulici, u unutrašnjem delu dvorišta, postoji bar po jedan svinjac, sa ugojenim, roptavim krmačama i propratnim stanovnicima kao što su pacovi, ogromne zujave muve i slično. Grad sa oko 80 000 stanovnika, sa nešto mrtve privrede i još mrtvijom poljoprivredom, čami u svojoj samoizolaciji. Valjda nigde više na svetu nema grada čiji su stanovnici toliko slični jedni drugima da ih se često teško može razlikovati. Starosedeoci su sebe postavili iznad "došljaka", odnosno onih stanovnika Vranja koji su iz okolnih sela i sa planina pohrlili u grad koji "obećava" neko radno mesto i bolji i lakši život, ostavljajući za sobom svoja zapuštena imanja i na njima pobacane motike, valjda po obrnutoj logici "bolje poslednji u gradu nego prvi u selu". Ipak, razlika između starosedelaca i došljaka iz okolnih sela nije lako vidljiva. Vranjanci su lako prepoznatljivi po mnogo čemu ako se nađu van svog okruženja. Homogeni su, gotovo svi imaju isti ili previše sličan način života, isto misle, na isti način se ponašaju, imaju iste navike, predrasude, merila. Gotovo svi su niskog rasta, kratkonogi, prgavi, temperamentni, uvek u pokretu. Ali kako to da su uvek u pokretu a još žive u nekom vremenu koje je Bora Stanković tako verno opisao u svojim pričama? Ne znam, valjda se kreću dva koraka napred i bar jedan unazad, ili tapkaju u mestu? Vranjanci ne žele da se pomere s mesta. Sigurni su da im je tu gde su dovoljno dobro, pa se svom snagom opiru bilo kakvim

svedoče o vampirskoj želji za mračnom pasijom koja prikazuje alternativnu subverziju kao vavilonilo dobro bežati od publiciteta u mas-medijima kao da je kuga. Malo prirodne paranoje ovde je dobrodošlo, sve dotle dok ne postane sama sebi cilj. Morate biti lukavi da biste se izvukli sa svojom hrabrošću i drskošću. Malo kamuflaže, smisao za nevidljivost, promenama koje mogu da znače pomeranje unapred. Nemaju potrebu da bilo šta menjaju u svojim životima ili u svom gradu. Za njih je vreme stalo.
"Došljaci" se dele u dve grupe, na ljude koji su rođeni u gradu ili okolini i na one koji su igrom sudbine došli iz nekih drugih gradova ili tokom poslednjih nešto više od deceniju, zbog ratnih dešavanja, kao izbeglice ili raseljena lica. Ova druga grupa nikada nije prijateljski prihvaćena od starosedelaca i došljaka iz okolnih sela. Oni su sa sobom donosili deo svojih kultura,

Salvador Dali, Joan of Arc, 1978.

nisu želeli ili nisu mogli da se "utope" u ovdašnji mentalitet, nisu uspeli da se uklope u ustaljeni, usporeni ritam kojim ovaj nesrećni grad decenijama živi, veoma teško i veoma retko su opstajali u ovoj sredini. Jednostavno im se ne dozvoli da nastave da žive načinom života kojim su živeli pre nego što su došli u grad, ne dozvoli im se da sami izgrade i osmisle svoj život, pa sami odlaze iz grada ili u čestim slučajevima budu "prisiljeni" da odu iz njega. Niko i ništa ne sme da remeti pravila koja su postavljena ko zna kada i od koga, i koja još uvek ovde vladaju. Vranje ne trpi različitost i vrlo surovo je kažnjava.
Teško je dobiti posao u Vranju ako ne pripadate nekoj od čuvenih porodica starosedelaca, na primer veoma moćnim "brusarcima" čiji članovi su rašireni u svim institucijama, ili "macanima", "mangama", "pisarovima". Gotovo sve fabrike su "porodične", svi su u nekoj prijateljskoj, "pobratimskoj", rodbinskoj ili kumovskoj vezi.
Vranje, odnosno njegova "čaršija", još uvek, kao u Borino vreme, živi od tračeva i za njih, na tuđim nevoljama, proverenim ili, češće, neproverenim "abrovima", izmišljenim pričama o nečemu ili nekome ko im se zamerio ili kome se desilo nešto ružno. Iz čista mira krene priča od nekog zlobnika, ona se prenosi od "usta do usta", dograđuje, oblikuje, hrani čaršiju novim, svežim "abrovima" i vrlo često onome za koga je vezana donosi neslućene neprijatnosti. Teško onome koga Vranjanci "uzmu na zub", teško onome ko se usprotivio pravilima i mentalitetu, ko na sebe privuče njihovu pažnju!
Nema imena koje se u Vranju neće deformisati. Sunčica se začas "prekrsti" u Cuku, Zvonimir u Džoke, Zoran u Zoke, Dragan u Ganu, Stojadin u Diče, Jovana u Vanku, Marijana u Make, Stojna u Noke, Ana u Anče, Aleksandra u Beku... Gotovo nijedna skraćenica od imena više nema veze s izvornim imenom.
Decenijama se gotovo ništa nije pomaklo unapred kad je reč o ženama. Još uvek su polno diskriminisane u odnosu na muškarce. Ova činjenica je zastrašujuća, ali je još strašnije to što je većina žena to prihvatila pomirljivo i čak na prvi pogled izgledaju sasvim zadovoljno u nametnutoj ulozi. Jednostavno su prihvatile tu polnu diskriminaciju kao način života, ali to ide do te mere da i same vrlo često osuđuju retke "buntovnice" koje pokušavaju da unaprede svoj položaj i da izađu iz rođenjem im nametnute uloge robinja u domovima svojih muževa. Zna se gde je mesto ženi, zna se šta ona može ili sme da uradi. Van toga, sve je nemoralno, sve se kažnjava. Te retke i hrabre buntovnice, žene koje bi da žive bez robovanja tradiciji, mentalitetu, principima koji ovde vladaju, kažnjavaju se na više načina i svaki je podjednako surov. Obavezno su izvrgnute čaršijskom ogovaranju, pokazivanju prstom na njih, izbegavanju njihovog društva od onih "smernih", pokornih domaćica, i to je uglavnom vrlo neprijatno. Na takve, ogovarane žene, muškarci gledaju sasvim drugačije, ponašaju se prema njima shodno čaršijskim smernicama, mogu da im dobacuju ružne, pogrdne reči ili gestikuliraju i, naravno, takvim ponašanjem prema ženama koje to ničim nisu zaslužile, osim što su u čaršiji obeležene, povređuju ih i čine im život nepodnošljivim. Neretko se dešava da se prema tim "slobodnijim" ili "slobodoumnijim" ženama, ispravnije je reći prema ženama željnim slobode, i porodica odnosi na neprimeren način. Jer, žena koja nije "glava bez jezika" bruka familiju, porodicu, domaćina kuće, nanosi ljagu koja će smetati ostalim članovima porodice ili familije, ljagu koja ne može da se "spere" godinama, često i decenijama. Čime to žene "buntovnice" zaslužuju? Ako same izađu u grad, pa se usude da uđu u restoran ili neki kafić, čak i sa drugaricom sličnih sklonosti i poimanja slobode, to je sasvim dovoljan razlog da se one osude i kazne, najpre tako što će za njihov sto imati slobodu da priđe svaki muškarac koji se u tom trenutku nađe u istom prostoru, što će im dosađivati ružnim, primitivnim dobacivanjima, tako što će ih upamtiti pa će mu to dati povoda i opravdanja da na ulici na njih pokaže prstom "evo je ova", a zatim, naravno, dolazi kazna od čaršije, pa i osramoćene porodice. Ako se žena usudi da radi posao koji je "tipično" muški, to je takođe dovoljan razlog da se ona proglasi nemoralnom. Ovde se tačno zna šta je muški a šta ženski posao i tu nema promene, to je šablon. Rigorozno se kažnjavaju i žene koje se osmele da se razvedu od svojih muževa, najčešće zbog nasilja koje trpe neko vreme, a onda se umore, shvate da više to ne mogu da podnesu, požele da mirno žive i spavaju. To se ne oprašta. Žena je ovde stvorena da rađa decu, služi muža i njegovu porodicu, odano, ropski, pokorno, bez pogovora i to je sve što se tiče njenih prava i obaveza. Ona ne sme da se usprotivi muževljevim odlukama, ne može da bude neposlušna. Žena treba da bude "glava bez jezika", i takva je većina žena u Vranju, pogotovo u selima oko grada. Žene koje su žrtve porodičnog nasilja vrlo vešto skrivaju tu svoju tešku, bolnu tajnu. Ako tragovi nasilja koje je izvršeno nad njima postanu vidljivi, ako se ne odupru porivu da sa nekim podele tu svoju tajnu, onda će vrlo brzo biti izbegavane od svih iz okruženja, na njih će se pokazivati prstom, o njima i razlozima zbog kojih su kažnjavane će se ispredati razne neverovatne priče na kojima će čaršija živeti određeno vreme, dok se ne desi nešto novo što će okupirati njihovu pažnju. Zato se o nasilju u porodici ovde sve zna, ali se vrlo malo govori, žrtve opovrgavaju svoje modrice i čaršijske priče, ne žale se nikome, pogotovo ne organima od kojih bi bilo logično da zatraže zaštitu i pomoć. O žrtvama se ružno govori, priče se prenose od "usta do usta", sve dok jedna od ponuđenih verzija ne bude dovoljno dobra da opstane u čaršiji. "Da je ona kako treba, niko je ne bi dirao. Mora nešto da ima, nečim je zaslužila." Vranje je grad sa zastrašujućim brojem porodica u kojima se vrši nasilje nad ženama, ali i nad decom, koja se još uvek smatraju vlasništvom roditelja, pogotovo u manje obrazovanim i manje emancipovanim porodicama. O tome se, po pravilu, ne priča. Vranje je, takođe, grad u kojem ima užasavajuće veliki broj incesta. To je takođe tema o kojoj se ne govori, iako o tome svi sve znaju. To čak više i nije iznenađujuće niti užasavajuće! Događaju se čedomorstva, ubistva dece.
Vranje ne oprašta žrtvama to što su silovane. Tako devojke ili žene koje budu žrtve silovanja nekog umobolnog nasilnika, po pravilu postaju i žrtve čaršijskog ogovaranja, ispredanja raznih priča o tome kako su "verovatno" same krive što im se to desilo, jer su se "možda slobodno ili nepristojno ponašale", "nečim su izazvale" nasilnika... Zato se i o ovoj vrsti nasilja retko govori, vrlo retko se prijavi nadležnim organima i, samim tim, većina nasilnika ostane nekažnjena, a i onda kada su kažnjeni ta kazna je gotovo ohrabrujuća za potencijalne nasilnike.

Zaštićene "čorbadžije"

Ako ste moćnik, ako ste "čorbadžija" iliti gazda, ako imate novaca, dobru vezu u organima važnih i moćnih institucija, ako ste iz neke od čuvenih familija i učinite neko krivično delo, ne morate brinuti da ćete biti sankcionisani. To može da se "sredi" a ako baš i ne može vrlo lako možete naći koliko god je potrebno svedoka koji će svedočiti u vašu korist, koji će se teatralno, gotovo na kolenima, tu, pred sudijom ljubeći zemlju, kleti u istinitost svog svedočenja. Ali ako ste sirotinja, ako ste nekim svojim postupkom "iskočili" iz gradske ustaljenosti, ako ste glasno drugačije mislili, a imate nesreću da vam se nešto ružno dogodi, pred očevicima, onda budite sigurni da niko od njih neće svedočiti u vašu, odnosno u korist istine i pravde. Dakle, ovo je grad gde možete naći bezbroj lažnih svedoka i nijednog pravog, zavisno od toga koliko ste važan i "ugledan" član ove prilično primitivne zajednice.
Ipak, moram priznati da ima nekih promena u gradu. Nekoliko moćnih džipova sa zatamnjenim staklima, nasleđenih iz proteklog mračnog perioda jednoumlja, jezdi gradom pod punim gasom, često u nedozvoljenim smerovima. Takve džipove nije preporučljivo radoznalo gledati, njih čak saobraćajni policajci retko zaustavljaju. Ako se dogodi da se ipak zaustave, onda se podigne galama, podignu se na "noge" opštinske strukture, "veze" u SUP-u, SUD-u, stvori se atmosfera slična onoj čiji je glavni akter bio kandidat radikala za predsednika Vranja. Zato je bolje ne pokušavati privođenje pravdi ljudi iza kojih stoje lokalni moćnici. U gradu je mnogo više traktora, moto-kultivatora, kombija, kamiona... deljenih kao "pomoć" lokalnom stanovništvu na "utrini" u Bunuševcu. Lokal-patriotama, slavnim ratnicima, velikim Srbima, opština Vranje duguje zahvalnost jer se za taj mali usnuli grad čulo čak do Haga, što uopšte nije mala stvar. Njima takođe duguje to što su se neke bosanske opštine pobratimile s njim, ni to nije mala stvar. U gradu se čuje poneki pucanj, poneko potpuno nevin strada, ali to se retko dešava, samo ako se nađe u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, recimo ako rano izjutra svrati da kupi burek i jogurt za doručak. Poneki pucanj naciljan u glavu promaši svoj cilj pa ostavi samo rupu u zidu, zadrhti ruka alkoholisanom "heroju rata", pa se sve dobro završi. Ostane samo sećanje na nešto što je moglo i drugačije da se završi. Srećom, u gradu ima Lazarevića, Stamenkovića, "Brzih". I sve se lepo završi, sve se zataška. "Tresla se gora, rodio se miš."
Blizina Kosova takođe ima uticaja na svakodnevni život Vranja i njegovih građana. Međuetnički odnosi su neiscrpna tema. Još uvek nije preporučljivo poštovati građane albanske nacionalnosti ili se družiti sa njima, to se još uvek smatra izdajništvom, i to se kažnjava na licu mesta, izolacijom i osudom okruženja, ali to takođe zasmeta ako za to saznaju lokalni moćnici, kojima nekad morate zakucati na vrata. Tada vas oni podsete na greh prema sopstvenom narodu. Međuetničkih sukoba, srećom, nema. Srećom po oba naroda. Međuetničke tenzije se ne podgrevaju, što je dobro, ali je strašno loše što se ne hlade. Valjda to nikome nije u interesu. Uostalom, to je vreo krompir, nije ga preporučljivo držati u rukama. Nažalost, često se može čuti: "Turci su vladali pet stotina godina, pa smo ih oterali".
Pitam se zašto nisam iznenađena rezultatima nedavnog glasanja na lokalnim izborima? Možda iz istog razloga kao što nisam bila iznenađena ni u svim prethodnim godinama unazad. Šteta za Vranje, za mlade koji su oduševljeni otvaranjem sveta prema Srbiji, ali koji nestrpljivo čekaju da završe svoje školovanje i, ne okrećući se unazad, pobegnu iz Vranja. Bar ona većina mladih koja ume da prepozna nepromenljivost "čaršije" Vranja.

Sofija Stanković


	Svakidašnjica	Kome smeta mrtav pesnik?

Republika