Demokratija i neoliberalizam

Gvozdena zavesa 2004. - 15. godina posle

Radikalna demokratska reforma u Istočnoj Evropi mora početi zaustavljanjem neoliberalne destrukcije; i zatim se, u identičnom ritmu promena odozdo koje nastaju kao posledica društvene borbe, ona mora nastaviti dalje, prema idealu celovite demokratije

Andrej Grubačić

Nakon pada Berlinskog zida 1989. i velike implozije kojom je okončana istorijska avantura sistema koji se još uvek pogrešno naziva socijalističkim, region Istočne Evrope stupio je u period takozvane tranzicije - obnove kapitalističkog sistema u znaku njegove najnovije inkarnacije: neoliberalizma, odnosno "totalnog kapitalizma". Fenomen tranzicije, koji jedan "istočni" autor duhovito naziva procesom u kojem se imovina miliona ljudi pretvara u vlasništvo nekolicine oligarha "nove klase", zbunio je intelektualce i političke teoretičare u Istočnoj Evropi. Gotovo svi su požurili u zagrljaj takozvanom proceduralnom shvatanju demokratije.
Ovakvo teorijsko opredeljenje, čije intelektualno ishodište valja tražiti u Šumpeterovoj knjizi Kapitalizam, socijalizam i demokratija identifikuje demokratiju isključivo sa izborom vlade putem izbornog postupka, dok borbu za demokratiju svodi na poduhvat koji se završava uspostavljanjem normativa u izbornoj proceduri. Ono što, pri tom, nužno ostaje izvan proceduralističkog okvira poimanja demokratije jesu pitanja socijalne pravde i jednakosti - pitanja tradicionalno neodvojiva od koncepta demokratije.

Stvarna sloboda

"Proceduralna" koncepcija označava radikalan rez u zapadnoj političkoj tradiciji koja se proteže od Platona do Tokvila. Ovaj potonji, u slavnom uvodu knjige Demokratija u Americi, opisuje "epsku prirodu" demokratije sledećim rečima: "Knjiga koja se nalazi pred vama napisana je kao posledica jedne vrste religiozne jeze inspirisane razmišljanjem o ovoj revoluciji koja nadire nezaustavljivo, iz veka u vek, preko svih prepreka, napredujući tako i danas - preko ruševina koje sama stvara".
Imajući pred očima ova Tokvilova zapažanja, "proceduralno" shvatanje demokratije nam izgleda kao nerešiva zagonetka: kako je tako jednostavan i nadasve racionalan politički program mogao izazvati toliko rušilačke strasti, toliko revolucija i kontrarevolucija, borbi i otpora? Da li je čitava ova istorijska drama - drama koja je, naposletku, obeležila istoriju Zapada još od vremena Periklove Atine - proizvod običnog malentendu? Zašto je bilo lakše zbaciti autoritarne istočnoevropske režime nego demokratizovati istočnoevropski kapitalizam? Možda zbog toga što je demokratija, uprkos svemu, ipak nešto više od nevinog proceduralnog aranžmana. Ova sintagma "nešto više" - ishodište one "religiozne jeze" o kojoj je govorio Tokvil - mogla bi da obuhvati supstancijalnu koncepciju demokratije prema kojoj:
(a) Demokratija zahteva da se svim ljudima u jednom društvu pruže postojane garancije protiv bede u svim njenim oblicima.
(b) Demokratija počiva na pretpostavci da se ljudi tretiraju kao jednaki, dopuštajući, tako, potpuno ostvarenje ličnosti i pluraliteta društvenog života.
(c) Demokratija podrazumeva stvarnu slobodu, koja se udaljava od pukih formalnih ustavnih deklamacija i koja dopušta distribuciju materijalnih i simboličkih resursa kao garanciju istinske političke slobode.
U ravni političke prakse - na to nas upozorava istorijsko iskustvo, kao i aktuelni, globalni politički ambijent - kapitalističke demokratije nisu sposobne da zadovolje pomenute kriterije.
Najveća pretnja demokratiji u Istočnoj Evropi danas ne dolazi od autoritarnih režima. Ona je mnogo suptilnija, možda i opasnija: ogleda se u gubitku poverenja građana u demokratiju kao takvu.
Ako je demokratija svedena na apstraktan skup pravila i obesmišljena upravo zato što je lišena onog smisla u kojem bi građani mogli prepoznati sopstveni interes, sasvim je logično da će biti doživljena kao "prevara".
Istočnoevropski neoliberalizam snosi značajnu, ako ne i presudnu, odgovornost za "krizu demokratije" koju beleže ispitivanja javnog mnenja.
Vlade u regionu odgovaraju, pre svega, interesima velikog kapitala i institucijama poput MMF-a ili Svetske banke. Zatim se odazivaju zahtevima "tržišnih snaga" - što je eufemizam za korporacije, lokalne ili multinacionalne, koje operišu na domaćem tržištu. Obični građani, njihov interes, dolaze tek na kraju. Potrebna je mašta da se zamisli stabilna demokratija u ovakvom ambijentu. Društva Istočne Evrope potpuno su "privatizovana": državno učešće je minimalizovano, tako da su obrazovanje, voda, struja postali roba koja se našla na tržištu. Neoliberalni socijalni darvinizam stvorio je, kroz marginalizaciju najvećeg broja stanovništva, čitavu "klasu siromašnih", kako je vidi Asvin Desai.

Odgovorne tehnokrate

Heterogeno društvo, fragmentizovano i ispresecano dubokim nejednakostima u pogledu klase, etniciteta, pola - to je osnovno zaveštanje 15 godina neoliberalne hegemonije u Istočnoj Evropi. Jedno "društvo" unakaženo konfliktnim individualizmom tržišta - a istočnoevropske zemlje postale su ovakva društva - postaje socijalni prostor u kojem se, kako je primetio D. Ribijero, marginalne grupe ne bore protiv kapitalističke eksploatacije već se bore da postanu eksploatisana radna snaga. Gorčina neoliberalnog paradoksa ogleda se u tome da je čak i ovakva borba, u "ekonomističkom" okviru tržišne demokratije, gotovo bezizgledna, u situaciji gde se uništava svaka primisao socijalne države, javnog zdravstva i školstva.
Drugim rečima, klasna eksploatacija nije najveći problem istočnoevropskih društava. Njihov problem je nesposobnost marginalizovanih da postanu radna snaga koju je uopšte moguće eksploatisati.
Konzervativni mislioci odgovaraju da je neka vrsta suptilnog "gubitka građanstva" neophodna kako bi se sprečio "eksces demokratije" i kako ova "neodgovorna gomila" ne bi ometala "odgovorne" tehnokrate u bavljenju ozbiljnim političko-ekonomskim pitanjima.
Razmišljajući o krizi upravljanja u Americi početkom sedamdesetih, Samuel Hantington je pisao da je stvarni problem koji opseda industrijalizovane zemlje eksces demokratije, ili "demokratskog dogmatizma", a ne nejednakost koju proizvodi kapitalizam. Njegova teza nije manje pogrešna danas nego što je to bila nekad. Najveći problem današnje demokratije je kapitalizam, ili način na koji su građansko društvo i kapitalistička proizvodnja evoluirali - nipošto nekakav autodestruktivni potencijal demokratije.
Izaći u susret ovim izazovima nadilazi perspektive političkog inženjeringa; odgovarajući institucionalni pejzaž, socijalni kompromis i drugačija javna politika jesu potrebni, ali ne i dovoljni. Neophodan je radikalan program socijalnih i ekonomskih reformi. Program temeljitih strukturnih reformi koji bi isključio plaćanje nelegitimnih stranih dugova, održavanje neoliberalnog ekonomskog modela i stvaranja "prijateljske atmosfere" za strane investitore. Program koji, kao i svaka politika dostojna naše pažnje, može doći samo odozdo.

Reformistički poduhvat

Istočnoevropski neoliberali odbacuju, sa nadmenim prezirom, ove nužne pretpostavke. U poznatom intervjuu koji je rodonačelnik neoliberalne utopije Fridrih fon Hajek dao čileanskom listu El Mercurio, naravno za vreme Pinočeove diktature, ovaj intelektualni heroj nove globalne elite priznao je da bi bio spreman da žrtvuje demokratiju i politička prava zarad "kapitalističkog razvoja". Jer, na kraju bi ekonomske slobode, koje moraju prethoditi političkim, ionako otvorile vrata demokratiji i političkim slobodama.
Demokratija je, suprotno onome u šta nas uveravaju neoliberali, vrednost koja je mnogo značajnija od slobodnog tržišta i ekonomskog profita. Politička sloboda je nužna, govorio je Džon Stjuart Mil, ekonomska sloboda je - poželjna. Pravi "reformistički poduhvat" koji se nalazi pred Istočnom Evropom danas je borba za demokratiju i njeno supstancijalno obećanje. Ukoliko demokratija zaista jeste onakva kako je vidi Tokvil, "nezadrživa revolucija, koja nadire nezaustavljivo, iz veka u vek, preko svih prepreka, napredujući tako i danas - preko ruševina koje sama stvara", onda se ona, demokratska revolucija, sigurno neće zaustaviti na istorijskom pragu kapitalizma. Radikalna demokratska reforma u Istočnoj Evropi mora početi zaustavljanjem neoliberalne destrukcije; i zatim se, u identičnom ritmu promena odozdo koje nastaju kao posledica društvene borbe, ona mora nastaviti dalje, prema idealu celovite demokratije. A osnove svake celishodne demokratije moraju počivati na zaštiti običnih ljudi od socijalne eutanazije koju nam nameće slobodnotržišna ideologija.