Tranzicija, globalizacija i treći put

Tranzicija iz Gulaga u potrošački idiotizam?

Nakon pada socijalizma, hulja je neokonzervativni zagovornik slobodnog tržišta, koji okrutno odbija sve forme društvene solidarnosti kao kontraproduktivni sentimentalizam, dok je luda multi-kulturalistički "radikalni" društveni kritičar koji svojim ludisličkim postupcima koji bi trebali "subvertirati" postojeći poredak, u stvari služi kao njegova nadopuna

Slavoj Žižek

Pouka Komunističkog manifesta danas za nas jeste - dilema između "globalnog tržišnog liberalizma i fundamentalizma" je pogrešna. S jedne strane, svaka nada kako će društveni antagonizmi biti razrešeni daljim razvojem kapitalističke ekonomije i njenog političkog pandana, multikulturalističke liberalne demokratije, vodi nas na pogrešan put. Antagonističke napetosti su upisane u sam pojam kapitalizma i stoga se ne mogu prevladati "doslednijom" multikulturnom tolerancijom, borbom protiv etničkog ili seksističkog fundamentalizma i drugih "ostataka prošlosti". S druge strane, bilo kakav pokušaj povratka tradicionalnim vrednostima (od katoličkog ili islamskog fundamentalizma do istočnjačkih New Age mudrosti) osuđen je na propast - ne samo zato što je impotentan pred prodornom silom kapitala, već zato što u svojoj formi sami pokušaji ponovnog uspostavljanja starih vrednosti već učvršćuju ono novo. Nije li današnji televangelist, koji s ekrana propoveda povratak autentičnim tradicijskim vrednostima, u samoj formi svoje aktivnosti već medijski show-man?
Možda ipak ima i zrnce istine u omalovažavajućim tvrdnjama, možda doista odgovori Manifesta nisu više primereni. Ipak, u samoj svojoj manjkavosti, Manifest nam se još uvek obraća, govori nam, nameće nam zadatak da iznađemo put iz začaranog kruga kapitalizma.
A zašto smo mi iz "postkomunističkih" istočnoevropskih zemalja oni koji trebaju preuzeti taj zadatak?
Zato što smo prisiljeni preživljavati i podržavati kontradikcije novog svetskog poretka globalnog kapitala u njegovom najradikalnijem obliku. Ideološki san o ujedinjenoj Evropi teži postizanju (nemogućeg) sklada između dve komponente: pune integracije u globalno tržište i održavanja specifičnih nacionalnih i etničkih identiteta. Ono što dobijamo u postkomunističkoj Istočnoj Evropi je neka vrsta negativne, distopijske realizacije tog sna - ukratko, najgore od oba sveta, nesputano tržište spojeno s ideološkim fundamentalizmom.
Prelazak iz realnog socijalizma na realni kapitalizam u Istočnoj Evropi proizveo je niz komičnih obrata uzvišenog demokratskog zanosa u ridikuloznosti. Dostojanstvene mase Istočnih Nemaca, koje su se okupljale oko protestantskih crkava i herojski se suprotstavile teroru Stasia, iznenada su se pretvorile u vulgarne konzumente banana i jeftine pornografije; civilizovani Česi, mobilisani harizmom Havela i drugih kulturnih ikona, iznenada su se preobratili u jeftine dilere zapadnih polovnih automobila... Razočaranje je obostrano: Zapad, koji je idolizirao disidentski pokret Istoka kao ponovni pronalazak svoje vlastite umorne demokratije, razočarano otpisuje današnje postsocijalističke režime kao mešavinu korumpirane eks-komunističke oligarhije i/ili etničkih i religijskih fundamentalista. (Čak se ne veruje ni malobrojnim liberalima jer su nedovoljno "politički korektni": a šta je s njihovom feminističkom svešću?) Istok, koji je počeo idolizirajući Zapad kao uzor razvijene demokratije koji treba slediti, sam se našao u vrtlogu bezobzirne komercijalizacije i ekonomske kolonizacije. Je li sve to bilo vredno truda? Junak Malteškog sokola Dashiella Hammetta, privatni detektiv Sam Spade, pripoveda priču o tome kako je jednom bio unajmljen da pronađe muškarca koji je iznenada napustio svoj ustaljeni posao i porodicu i nestao. Spade ne može da mu uđe u trag, ali nekoliko godina kasnije u nekom drugom gradu slučajno ga susretne u baru. Pod drugim imenom, čovek tamo vodi život sasvim sličan onome od kojeg je pobegao (stalan, dosadan posao, nova žena i deca). Međutim, uprkos toj sličnosti, čovek je uveren kako njegovo počinjanje iz početka nije bilo uzaludno, da je sasvim bilo vredno truda pokidati sve veze i početi nov život... Možda je ista stvar i s prelazom od realnog socijalizma na realni kapitalizam u eks-komunističkim zemljama Istočne Evrope: uprkos izdanim entuzijastičnim očekivanjima, nešto se u međuvremenu jeste odigralo, u prelazu samom, i u tom događaju koji se dogodio između, u tom "nestajućem posredniku", u tom trenutku demokratskog zanosa, oduševljenja, treba da lociramo ključnu dimenziju zbrisanu potonjom kapitalističkom normalizacijom.
Jasno je da su buntovne mase u DDR-u, Poljskoj i Čehoslovačkoj "želele nešto drugo", utopijski objekt nemoguće punine, opisan nizom imena ("solidarnost", "ljudska prava" itd.), a NE ono što su zaista i dobile. Dve su moguće reakcije na taj jaz između očekivanja i realnosti; najbolji način da ih zahvatimo jeste referenca na poznatu opoziciju lude i hulje. Luda je budala, dvorski šaljivdžija kome je dopušteno da kaže istinu upravo zato što je "performativna snaga" (socio-politička delotvornost) njegovog govora suspendovana; hulja je cinik koji otvoreno izgovara istinu, prevarant koji otvoreno iskazivanje svoje pokvarenosti želi prodati kao iskrenost, prevarant koji priznaje potrebu za nelegitimnom represijom radi održanja socijalne stabilnosti. Nakon pada socijalizma, hulja je neokonzervativni zagovornik slobodnog tržišta, koji okrutno odbija sve forme društvene solidarnosti kao kontraproduktivni sentimentalizam, dok je luda multi-kulturalistički "radikalni" društveni kritičar koji svojim ludisličkim postupcima koji bi trebali "subvertirati" postojeći poredak, u stvari služi kao njegova nadopuna. U slučaju Istočne Evrope, hulja odbacuje projekt "trećeg puta" Novog foruma u bivšoj DDR kao beznadežno zastarelu utopiju i nagoni nas da prihvatimo okrutnu realnost tržišta, dok luda insistira na tome da je slom socijalizma stvarno otvorio Treći put, mogućnost koju zapadna kolonizacija Istoka ostavlja neiskorištenom.
Taj okrutni preokret sublimnog u smešno je, naravno, utemeljen u činjenici dvostrukog nerazumevanja u javnoj (samo)percepciji društvenih protestnih pokreta poslednjih godina istočnoevropskog socijalizma (od Solidarnosti do Novog foruma). S jedne strane, postojali su pokušaji vladajuće nomenklature da ponovno upiše te događaje u svoj policijsko/politički okvir, razlikujući "poštene kritičare" s kojima je moguće raspravljati, ali u smirenoj, racionalnoj, depolitiziranoj atmosferi, i gomilu ekstremističkih provokatora koji služe stranim interesima. Bitka se tako nije vodila samo za veće plate i bolje uslove života, već takođe i pre svega da bi radnici bili prepoznati kao legitimni partneri u pregovorima s predstavnicima režima. U trenutku kad je vlast to morala prihvatiti, bitka je na izvestan način već bila dobijena. Kad su ti pokreti eksplodirali u široku masovnu pojavu, njihove zahteve za slobodom i demokratijom (i solidarnošću i...) takođe su pogrešno protumačili zapadni komentatori, koji su u njima videli potvrdu da ljudi s Istoka takođe žele ono što ljudi na Zapadu već imaju: oni su automatski te zahteve preveli u zapadnjačko liberalno-demokratsko shvatanje slobode (višestranačka predstavnička politička igra i globalna tržišna ekonomija).
Tu je do karikaturalnosti tipična figura Dana Rathera, američkog reportera s trga Tienanmen 1989, koji je sedeći ispred kopije Kipa slobode ustvrdio kako taj kip govori sve o zahtevima studenata (ukratko, ako zagrebemo pod žutu kožu Kineza otkrivamo Amerikanca). Ono što je Kip stvarno reprezentovao bila je utopijska težnja koja nema nikakve veze sa stvarnim Sjedinjenim Američkim Državama. (Zaista, isti je slučaj i s originalnim imigrantima u Ameriku, kojima je pogled na Kip predstavljao ubrzo slomljene utopijske težnje.) Percepcija američkih medija tako pruža drugi primer ponovnog upisa eksplozije onoga što je Etienne Balibar nazvao egaliberte (bezuslovni zahtev za slobodom-ravnopravnošću, koji razara svaki pozitivni poredak) unutar ograničenja zadanog poretka. Jesmo li, dakle, osuđeni na iscrpljujuću alternativu između hulje i lude, ili važi i tertium datur? Ako nam Komunistički manifest još uvek ima nešto reći, onda još uvek postoji i nada za tertium datur.

(Deo predgovora iz knjige objavljene povodom 150 godina od izlaska Komunističkog manifesta, "Arkzin", Zagreb 1998, redakcijska oprema teksta.)