Strategije alterglobalističkih grupa, asocijacija i kooperativa

Kritika paranoje i povratak utopiji

Mediji svedoče o vampirskoj želji za mračnom pasijom koja prikazuje alternativnu subverziju kao vavilonski javni ritual kletve, ispaštanja greha i krvavog žrtvovanja

Hakim Bej

TAZ

Teorije o Privremenim autonomnim zonama (Temporary Autonomous Zone - TAZ) pokušavaju da se bave postojećim ili nastajućim situacijama, a ne čistim utopizmom. Širom sveta ljudi napuštaju ili "nestaju", povlače se iz mreže otuđenja i traže puteve uspostavljanja (obnavljanja) ljudskih veza. Zanimljiv primer - na nivou urbane folk kulture - možemo naći u cvetanju i rastu broja hobističkih mreža i konferencija. Nedavno sam otkrio e-zinove dve takve grupe, Crown Jewels of the High Wire (posvećene skupljanju staklenih električnih izolatora), te žurnal o kukurbitologiji (naziv žurnala je Tikva). Ogromna količina kreativnosti odlazi na takve opsesije. Razna periodična okupljanja kolega-manijaka narastaju do originalnih direktnih (neposredovanih) festivala ekscentričnosti. To nije tek "subkultura" koja traži svoje i TAZ, svoje nomadske tabore i noći oslobođenja od Konsenzusa. Samoorganizovane i autonomne grupe niču usred svake "klase" i "subkulture". Velika područja Vavilonskog carstva sada su gotovo prazna, naseljena tek sablastima mas-medija i ponekim psihotičnim policajcem.
Teorija o TAZ-u svesna je da se ovo događa - mi ne govorimo o onom (što bi) "trebalo biti" ili "će biti" - mi govorimo o već postojećem pokretu. To što smo koristili razne misaone eksperimente, utopističke poetike, kritike paranoje itd., imalo je nameru da pomogne u rasvetljavanju ovog kompleksnog i još nedovoljno dokumentovanog pokreta, da bismo mu dali neki teorijski fokus i samosvest i predložili taktiku temeljenu na suvislim celovitim strategijama - da bismo glumili primalju ili panegiričara a ne "avangardu"!
Tako smo došli do toga da moramo razmotriti činjenicu da nisu sve postojeće autonomne zone "privremene". Neke su (bar po svojoj nameri) manje-više "stalne". Određene raspukline u vavilonskom monolitu sasvim su prazne pa čitave grupe mogu da se nasele i smeste u njih. Razvijene su i neke teorije, poput npr. teorije "permakulture", koje se bave tom i takvom situacijom, i koje iz nje treba da izvuku što više koristi. Eksperimentiše se, pa se i provode u dela "sela", "komune", "zajednice", čak i "arkologije" i "biosfere" (ili drugi oblici utopijskog grada). Upravo i ovde teorija o TAZ-u može ponuditi neke korisne alate za promišljanja i razjašnjenja. Šta je s poetikom (načinom na koji je nešto napravljeno) i politikom (načinom na koji se živi zajedno) "stalnih" PAZ-a (Permanent Autonomous Zone - PAZ)? Kakav je stvarni odnos između privremenosti i stalnosti? I na koji bi se način PAZ mogao povremeno obnavljati i osvežiti "festivalskim" aspektom TAZ-a?

Pitanje publiciteta

svedoče o vampirskoj želji za mračnom pasijom koja prikazuje alternativnu subverziju kao vavilonski javni ritual kletve, ispaštanja greha i krvavog žrtvovanja. Čim neka autonomna grupa dopusti da na nju padne takav poseban pogled, dolazi do sveopšteg sranja: mediji će odmah pokušati da udese nekakvu golgotu kako bi zadovoljili svoju bolesnu želju za spektaklom i smrću. E sad, takav PAZ predstavlja savršenu nepomičnu metu za neku pravu medijsku navođenu bombu. Opkoljena unutar svog "terena", jedino što samoorganizovana grupa može jeste da podlegne nekoj vrsti jeftinog predodređenog mučeništva. Moglo bi se pretpostaviti da se takva uloga može svideti samo neurotičnim mazohistima? U svakom slučaju, većina grupa želeće da proživi svoj prirodni vek ili putanju u miru i tišini. Pri tom bi bilo dobro bežati od publiciteta u mas-medijima kao da je kuga. Malo prirodne paranoje ovde je dobrodošlo, sve dotle dok ne postane sama sebi cilj. Morate biti lukavi da biste se izvukli sa svojom hrabrošću i drskošću. Malo kamuflaže, smisao za nevidljivost,

Salvador Dali, Aurora's Head, after Michelangelo (detail of a figure on the grave of Lorenzo Di Medici), 1977.

Pristup

Ljudi bi verovatno trebali da izaberu druge ljude s kojima žive. Komune otvorenog članstva redovno završe preplavljene muvadžijama i jadnicima gladnih seksa. PAZ moraju uzajamno odabrati svoje vlastito članstvo - i to nema nikakve veze s "elitizmom". PAZ može izvršiti neku privremeno otvorenu funkciju - kao npr. organizacija neke svetkovine ili deliti besplatnu hranu i sl. - ali ne mora biti stalno otvorena svakom samoproglašenom simpatizeru koji lutajući naiđe na nju.

Pojava izvorno alternativne ekonomije

Ponovimo još jednom, sve se ovo već događa, ali još je potrebno mnogo posla da bi došlo u središte pažnje. Subekonomije tipa lavoro nero, neoporezovanih transakcija, trgovanja zamenom robe... obično su strogo ograničene i lokalizovane. BBS-ovi i drugi umreženi sistemi mogli bi biti upotrebljeni za povezivanje tih regionalnih/marginalnih ekonomija (kućnih dobara) u održivu alternativnu ekonomiju određene veličine i važnosti. "P. M." je već ocrtao nešto slično u bolo-bolou - u stvari, određen broj mogućih sistema već postoji, bar u teoriji. Problem je, međutim, sledeći: kako izgraditi istinski alternativnu ekonomiju, tj. potpunu ekonomiju, a da se ne privuče pažnja poreskih službi i drugih kapitalističkih sluga i robova? Kako da ja, vodoinstalater ili ilegalni proizvodač rakije, trampim svoje veštine i znanja za hranu, knjige, krov nad glavom i psihodelične biljke koje želim - a da ne platim porez ili čak učinim sve to ne koristeći se novcem koji falsifikuje združena Država? Kako da živim udoban (i čak luksuzan) život slobodan od svih odnosa i transakcija sa svetom robe? Da je sva energija koju su levičari uložili u demos i sva energija koju su libertarijanci uložili u sitne jalove igrice oko treće stranke, da je sva ta energija i moć iskorišćena i preusmerena u izgradnju istinske podzemne ekonomije, bili bismo već davno ostvarili "Revoluciju".

Prekasni kapitalizam propagira teror

Ispražnjena slika apsolutne države konačno se srušila "1989". Poslednja ideologija, kapitalizam, još je samo kožna bolest kasnog neolita. To je mašina žudnje koja radi u prazno. Nadam se da ću još za svog života uspeti da vidim kako se rastače, poput nekog od Dalijevih mentalnih pejzaža. I želim da znam za mesto na koje mogu "otići" kad dođe do sveopšte gužve. Naravno, smrt kapitalizma ne mora za nužnu posledicu imati godzilovsku destrukciju čitave ljudske kulture; takav scenarij je ništa drugo do slika terora koju propagira sam kapitalizam. Međutim, uprkos tome, može se zaključiti da će se usnulo truplo strahovito grčiti pre nego što nastupi mrtvačka ukočenost - tada New York ili LA verovatno neće biti baš najpametnija mesta za zaklon dok se oluja ne stiša. (A oluja je možda već počela.) E sad, ciganski način života u kamp-kućicama mogao bi biti jedan od načina kako se može nositi sa rasapom u toku prekasnog kapitalizma - no, što se mene tiče, meni bi se više svideo neki zgodni anarhistički manastir - tipično mesto za "mudroljupce" na kojem bi sa strane mogao ispratiti "Mračno Doba". Što se više potrudimo da takvo što organizujemo sada, to ćemo manje muke imati posle. Ne govorim ovde o "opstanku" - ne zanima me puki opstanak. Ja želim da cvetam i razvijam se.

Povratak utopiji, festivali, svetkovine...

TAZ predstavlja vitalnu funkciju kao čvor u TAZ mreži, mesto susreta za široki krug prijatelja i saučesnika koji u stvari i ne moraju stalno živeti na nekoj "farmi" ili u "selu". Davno pre, u selima su se održavali sajmovi koji su zajednici donosili bogatstvo i obilje, putnicima osiguravali tržište, a za sve učesnike stvarali praznično vreme/prostor. U naše doba festival se javlja kao jedan od najvažnijih oblika za sam TAZ, ali isto tako može ponuditi obnovu i svežu energiju za PAZ. Sećam se da sam negde pročitao da je u srednjem veku sto jedanaest dana u godini bilo prazničnih; to bismo trebali uzeti kao svoj utopijski minimum i nastojati da postignemo i više od toga.

Zemlja koja živi

Verujem da ima mnogo utemeljenih sebičnih razloga da se želi "organsko" (jer je više seksi), "prirodno" (jer ima bolji ukus), "zeleno" (jer je lepše), divljina/divljaštvo (jer je uzbudljivije). Communitas i društvenost ugodniji su od svojih suprotnosti. Zemlja koja živi ne mora isključivati organski grad - malu ali intenzivnu konglomeraciju ljudi posvećenih umetnostima i blago dekadentnim užicima civilizacije oslobođene svakog gigantizma i nametnute usamljenosti - no, čak i oni među nama koji uživaju u gradovima mogu videti koji su direktni i hedonistički motivi borbe za "okoliš". Mi smo militantni biofili. Deep ecology, socijalna ekologija, permakultura, primerena tehnologija... što se tiče ideologija, nismo previše izbirljivi. Neka cveta 1000 cvetova.

Tipologija TAZ-a

Neka čudna religija ili buntovnički umetnički pokret mogu postati vrsta nelokalnog PAZ-a, poput intenzivnije i sveupijajuće hobističke mreže. Tajno društvo (kao kineski Tong) takođe nudi model za PAZ bez geografskih granica. Ali, "savršeni scenarij" uključuje slobodan prostor koji se širi u slobodno vreme. Bit PAZ-a mora biti dugoprotežuće intenziviranje radosti - kao i rizika - TAZ-a. A intenziviranje PAZ-a biće... utopija sada.

Prevod s engleskog Dušan Đorđević-Mileusnić, TAZ, Beograd 2003.