Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

342-343

1-31. oktobar 2004.

Republika

Susedi

Makedonija i decentralizacija

Bauk nacionalističke histerije

Kada je 1996. opozicija skupila dve stotine hiljada potpisa za referendum o prevremenim izborima Sobranje je tu inicijativu odbilo s obrazloženjem da se referendum ne može raspisivati za "baš svako pitanje". "Šta ako bilo ko prikupi sto pedeset hiljada potpisa za ukidanje Albanaca" bio je argument vladajućih socijaldemokrata. Posle talasa histeričnih protesta, vlast je sada rešila da prihvati inicijativu i uvela Makedoniju u predvorje nove krize i novih etničkih sukoba

Kada je, posle šestomesečnih oružanih sukoba između etničkih Albanaca i makedonskih vlasti, uz posredovanje međunarodne zajednice potpisan Ohridski sporazum, a naročito posle poraza makedonskih nacionalista na poslednjim parlamentarnim izborima, verovalo se da je albansko pitanje u Makedoniji krenulo putem rešavanja. Ohridski sporazum je doneo značajno popuštanje tenzija, njime su bile zadovoljne obe strane, a naročito Albanci jer su im mirovnim sporazumom učinjeni brojni ustupci. Međutim, pokušaj da se realizuje poslednji, ključni deo Ohridskog sporazuma - Zakon o decentralizaciji, doneo je erupciju nezadovoljstva makedonske većine i doveo Ohridski sporazum i trogodišnje napore međunarodne zajednice u ćorsokak iz kojeg će se teško izvući. Makedonija je polovinom godine proključala. Na hiljade Makedonaca je 26. jula satima stajalo na kiši ispred zgrade Sobranja u Skoplju protestujući protiv promena opštinskih granica na osnovu kojih će mnoge albanske zajednice ući u sastav opština u kojima su sada Makedonci većina. Najžešći incidenti su se desili u Strugi kada su makedonski demonstranti napali sedište lokalnog odbora vladajućih socijaldemokrata, blokirajući ministra koji je stigao u Strugu da bi smirio tenzije. Više od četrdeset ljudi je povređeno u sukobima između policije i demonstranata. U više od četrdeset opština održani su lokalni referendumi na kojima se makedonsko stanovništvo izjasnilo protiv zakona. Skupština je ipak, u avgustu, donela sporni zakon, da bi odmah zatim, za 7. novembar, raspisala referendum na kojem će se građani izjasniti da li su za primenu ili odbacivanje zakona. Ako na referendum izađe dovoljan broj građana, ne treba sumnjati da će zakon biti odbačen.

O čemu se, u stvari, radi?

Kada je postala nezavisna, 1992. godine, Makedonija je od stare socijalističke Jugoslavije nasledila trideset četiri opštine koje su 1996. godine podeljene na 123 manje. U aktuelnom nacrtu zakona predlaže se spajanje nekih od ovih opština kako bi Makedonija imala 80 opštinskih teritorijalnih celina.
Pri tom, po podacima Nikolasa Vajta, programskog direktora Međunarodne krizne grupe za Evropu, 48 od postojeće 123 opštine više su od devedeset odsto makedonske, 16 opština su dominantno (preko 90 odsto) albanske, a jedna, Plasnica, je 97 odsto turska. Sve su to uglavnom male ruralne opštine, neke i sa tek par hiljada stanovnika, u kojima živi oko 37 odsto ukupnog stanovništva države.
Predloženi Zakon o decentralizaciji drastično smanjuje broj mešovitih opština, biće ih 30 od ukupno 80, pri čemu će 26 opština biti većinski makedonske (preko 90 odsto), tri opštine većinski albanske (takođe preko 90 odsto) i naravno Plasnica sa dominantnom turskom većinom. Stanovništvo u tim opštinama bi iznosilo 32 odsto od ukupne populacije države. Slika je gotovo ista i ako uzmemo opštine u kojima jedna zajednica ima natpolovičnu većinu. Prema novim predlozima, 92 odsto etničkih Makedonaca i 77 odsto etničkih Albanaca živelo bi u opštinama u kojima čine većinu na opštinskom nivou. U ovom trenutku, 91 odsto Makedonaca i 70 odsto Albanaca živi u takvim opštinama.
Pored novih granica, opštinama se daju mnogo šira ovlašćenja. Zakoni o decentralizaciji će lokalnoj samoupravi dati vlast i kontrolu nad čitavim nizom različitih oblasti, računajući tu i škole, zdravstvo, izgradnju, lokalni privredni razvoj i, naravno, dovoljno budžetskih sredstava da ostvari nove zadatke.
To su, dakle, brojke. A šta se krije iza njih?
Makedonci generalno imaju fobiju od etničkih Albanaca, fobiju koja je toliko jaka i

svakodnevno prisutna da lako preraste u histeriju, naročito ako rđavi političari, a takvih je, kao i kod nas, najviše, zavrte spiralu sumnje i zla. Makedonci su pri tom sigurni da vreme ne radi za njih već za Albance kojih je sada nešto ispod trideset odsto (i jedni i drugi će vam reći

da je procenat mnogo manji) i čija je progresija veća nego kod Makedonaca. U takvoj fobičnoj situaciji ne postoji političar koji može da nađe rešenje koje je dovoljno dobro za prosečnog Makedonca. Makedonski političari, čak i oni najmudriji i najevropskiji, razgovaraju sa Albancima samo zato što moraju, a ne zato što ih smatraju ravnopravnim činiocima političkog života u državi. Tako je bilo i sa potpisivanjem Ohridskog sporazuma koji je premijer Georgijevski potpisao prisiljen na to od međunarodne zajednice očigledno držeći šipak iza leđa. To što njegova partija sada predvodi akciju protiv implementacije najvažnijeg dela tog sporazuma, optužujući aktuelnu vladu za izdaju i sve druge grehe koji mogu da postoje, to se jedino na Balkanu naziva politikom.
Albanci u Makedoniji postoje, i sve ih je više. To je činjenica protiv koje ni najmudriji Makedonac nema nikakvo rešenje, čak ni loše. A ako ne mogu da ih spreče da postoje, onda možda mogu da im smanje prava i da administrativnim podelama države bar nakratko nešto dobiju. Tako, histerično se vrteći u začaranom krugu bezizlaza i nemoći, Makedonci očigledno žale za administrativnom podelom iz 1994, kada su imali samo 34 opštine. One jesu bile veće i u mnogo većoj meri mešovite, ali u četrnaest takvih opština dominantnu većinu su imali Makedonci, dok Albanci (a i niko drugi) ni u jednoj opštini nisu imali takvu većinu. Osamdeset osam odsto Makedonaca i četrdeset pet odsto Albanaca tada je živelo u opštinama gde su imali prostu većinu. To je za makedonske nacionaliste daleko bolje od sadašnjih 16 opština sa 90 do 100% Albanaca, a naročito je bolje od novog predloga po kojem će se još najmanje sedam odsto Albanaca naći u opštinama u kojima većinu imaju Albanci i koje će (opštine) imati daleko više ovlašćenja i novca nego sada.
Dakle, osnovni generalni prigovor nacionalista je da novim zakonom Albanci dobijaju više prostora, odnosno veći broj njih će živeti u moćnim opštinama u kojima će oni (Albanci) imati apsolutnu većinu, što drastično povećava makedonsku fobiju od puzećeg preuzimanja cele Makedonije od strane Albanaca. "Moramo sprečiti grupisanje Albanaca u velike i moćne opštine koje su pri tom povezane i koje će biti država u državi", gotovo da je bio refren na protestnim mitinzima.
Poseban problem su dva grada. Prvi je Struga, sa sadašnjom makedonskom većinom, koji će se spajanjem sa susednim opštinama pretvoriti u "albansku opštinu" čime će se "zelena transverzala" produžiti duž cele granice sa Albanijom, sasvim na jug, do granice sa Grčkom, a i dalje, tako da će "Ilirida", osim sa "Dardanijom", imati zajedničku granicu i sa "Čamerijom".
Grad Skoplje je najteža rana makedonskih nacionalista. Najveći albanski grad na svetu će postati još veći i još albanskiji jer će se granice grada pomeriti kako bi obuhvatile dva susedna albanska naselja. Tim proširenjem Albanci će preći magičnu granicu od dvadeset odsto od celokupnog stanovništva grada. To je očito rezultat političke odluke da najveća manjina u zemlji stekne bolji status u glavnom gradu. Prelazak magične granice znači da će Skoplje postati dvojezičan grad. Ne samo da će svi javni natpisi i dokumenta morati da budu na oba jezika, već će građani albanske nacionalnosti moći da se obraćaju vlastima na svom jeziku i da na tom jeziku dobiju odgovor. Na zgražavanje prosečnog Makedonca, albanski i makedonski jezik će biti ravnopravni. Možda je to najveći razlog što su nedavna istraživanja javnog mnenja pokazala da se 72,9 odsto ispitanika protivi predlozima za promenu administrativnih granica. Te podatke je početkom avgusta saopštio Institut za sociološka, politička i pravna istraživanja.

Histerija

U gotovo očajničkim pokušajima da se vrati na vlast opozicija je kontroverzni zakon i proteste Makedonaca dočekala kao dar sa neba i lako ih pretvorila i nacionalističku histeriju sličnu onoj iz vremena rata kada su u makedonske gradove stizala tela mladića poginulih u sukobu sa Albancima, a Makedonci, kao nedavno Srbi, razbijali i palili radnje i imovinu lokalnih pekara, piljara i poslastičara. Većina medija i javnih ličnosti gorljivo se pridružila opoziciji. Makedonska akademija nauka i umetnosti, ista ona koja je 2001. godine tražila podelu čitave zemlje po etničkim linijama, učinila je to među prvima, a na mitinzima podrške referendumu širom Makedonije vidljivo je bilo prisustvo makedonskog estradnog džet-seta.
Koliko je teritorijalna podela države važna nacionalistima ukazuje i stav glavne opozicione partije. Lider VMRO-a Nikola Gruevski je obećao vladi da će opozicija bez rasprave podržati ostalih dvadeset osam zakona iz seta o decentralizaciji ako se Zakon o teritorijalnoj organizaciji povuče, a problematične odredbe poprave.
Inicijativa za raspisivanje referenduma, bez obzira na mogući ishod, ozbiljno je narušila međuetničke odnose i zapretila da vrati čitav problem nekoliko godina unazad. Makedonski zahtev za održavanje referenduma izazvao je reakciju Albanaca koji prete da će organizovati sopstveni referendum. Jedan od albanskih lidera Alji (Ali) Ahmeti, bivši gerilski komandant, nedavno je u otvorenom pismu uveravao Makedonce da je protiv bilo kakve podele zemlje. "Makedonija je naša zemlja, moja domovina, i zajedno ćemo stvarati prave vrednosti koje će nas odvesti ka Evropi." Stvar sada stoji drugačije. Ahmetijeva Albanska demokratska unija za integraciju, koja je koalicioni partner vlade, upozorila je na opasnost. Dok je to izgovarao na konferenciji za štampu, iza Ahmetija je prvi put stajala makedonska zastava.
Čini se da je razvojem događaja zatečena i međunarodna zajednica. Jedino što je sigurno jeste to da pokušaji da se izmene odredbe Ohridskog sporazuma neće "proći" u inostranstvu. Međunarodna zajednica je odavno pružila punu podršku Zakonu o decentralizaciji čak uslovljavajući ostvarenje makedonskih ambicija o pridruživanju Evropskoj uniji i NATO-u potpunom implementacijom Sporazuma, odnosno - decentralizacijom. Doskorašnji specijalni predstavnik Evropske unije u Makedoniji Soren Jesen Petersen nije, odlazeći na Kosovo, umeo da kaže ništa suvislije od toga da "ne može čak ni da zamisli da sporazum ne bude postignut".
No, može biti i da sve nije tako crno. Postoje analitičari koji smatraju da referendum ipak neće dovesti do povlačenja spornog zakona. Velika je, navodno, verovatnoća da će pristalice vladajućih makedonskih i albanskih stranaka bojkotovati referendum, a to bi moglo da spreči ispunjavanje zakonskog uslova o izlasku najmanje 400 000 glasača da bi rezultati referenduma bili validni. Referendum je, u svakom slučaju, produbio postojeće etničke tenzije u Makedoniji i sveo na minimum poverenje dve etničke zajednice, bez kojeg nema izgradnje iole stabilnog društva i države.

Miroslav Filipović


	DIJALOG	Pojašnjenje osnovnih teza

Republika