Rad kao kapital

Neujednačenost nastupa članova srpske Vlade i ljudi vezanih uz stranke na vlasti, koji obavljaju važne državne funkcije, ponovo se pojavila, sada u pitanjima privatizacije, odnosa prema radničkom akcionarstvu, stranim i domaćim poslodavcima. Uz to idu i neslaganja oko predloženih izmena Zakona o radu

Leto koje je za nama nije kraj nevolja za srpsku vlast: primireno nezadovoljstvo radnika i proizvođača poljoprivrednih proizvoda koje je obeležilo protekle mesece, nastavlja se na drugim planovima. Radnici se, ne samo u slučaju "Jugoremedije", pojavljuju kao manje-više aktivna grupacija u tranziciji. Na redu je privatizacija velikih srpskih firmi, kao što su "Knjaz Miloš" i C-market, pa će na njihovom primeru možda biti razrešene neke, za ekonomsku tranziciju, važne stvari: kakvi su zakoni i propisi, kakva je uloga države i ima li je van uloge vlasnika dela kapitala, šta se nudi na tržištu kada je reč o investicijama i, naravno, ima li monopolisanja i korupcije.

Tokovi privatizacije

problemom nekonkurentnosti domaćih proizvoda kojima bi se, ovako, sigurno garantovala prodaja u domaćim trgovinskim lancima. Inače, uloga aktuelnog menadžmenta firmi u postupku privatizacije veoma je interesantna: oni ne samo što i sami imaju akcije (što je po zakonu), imaju još uvek i moć da utiču na volju zaposlenih koji su, najčešće, neobavešteni o svojim zakonskim pravima. "Jugoremedija", za sada, predstavlja najdrastičniji primer sukoba novog menadžmenta i radnika-vlasnika akcija, ali ni dešavanja u C-marketu nisu dobar znak. Setimo se da je Slobodan

Salvador Dali, Soft Watch at Moment of First Explosion, 1954.

Zakon o radu, opet

Sve ovo će još više podgrejati predstojeće izjašnjavanje u parlamentu o izmenama i dopunama Zakona o radu koji predlaže aktuelna Vlada. Već su, po ovim izmenama, osuli paljbu sa raznih strana. S jedne strane, nekima od tih izmena nezadovoljan je MMF (predviđeno povećanje minimalne zarade), nekima su skandalizovani zagovornici neoliberalnog koncepta uređenja tržišnih odnosa (odredba o mogućoj podeli profita između vlasnika i zaposlenih), a ima i onih koji smatraju da je ovaj zakon gori od prethodnog jer zanemaruje neke elemente kolektivnog pregovaranja koje poznaje zakonodavstvo razvijenog sveta, a na koje obavezuju dokumenta MOR-a (Međunarodne organizacije rada). Pominju se standardi Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima kojima su pravo na rad i pravo na zaradu zajamčeni kao deo korpusa osnovnih prava "čoveka i građanina". Smatra se, dalje, da je ovim izmenama "faktički suspendovano kolektivno pregovaranje". Tu se, opet, ukazuje da je u nacrtu predloga o izmenama kolektivni ugovor jednak po snazi pravilniku o radu. Dometi kolektivnog pregovaranja su ovim značajno umanjeni, ali ne radi se samo o tome: nije predviđena ni obaveza poslodavca da pre i tokom pregovaranja obavesti predstavnike zaposlenih o poslovanju preduzeća, tj. industrijske grane kojoj ono pripada. To je, kako kažu kritičari, deo zakonodavstva u Poljskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj i Bugarskoj. Prema odredbama zakona o radu ovih zemalja, poslodavac je dužan da obezbedi informacije o finansijskom stanju preduzeća što je od velike važnosti za ponašanje predstavnika zaposlenih u procesu pregovaranja. Kritičari predloženih izmena smatraju da su odredbama o reprezentativnosti sindikata i poslovnih udruženja sindikati stavljeni u neravnopravan položaj jer se samo za njih izričito zahteva nezavisnost od državnih organa dok to nije slučaj sa poslovnim udruženjima. Takva regulativa u prvi plan izbacuje državnu Privrednu komoru Srbije na štetu nezavisnih udruženja poslodavaca. Naročito je problematično definisanje uloge sindikata, gde je napravljena očigledna "zamena uloga", pa se u prvi plan ističe zaštita profesionalnih, a tek onda socijalnih i drugih interesa što nije u skladu sa svuda prihvaćenom teorijom i praksom motiva za sindikalno organizovanje. Zato se, prema ponuđenoj definiciji u predlozima izmena zakona, ovo socijalno i ekonomski motivisano organizovanje pripisuje u delatnost i obaveze udruženja poslodavaca! Takvo naopako definisanje uloga sindikata i udruženja poslodavaca stvara zakonsku osnovu za povezivanje biznis-elita i državne oligarhije. Tu se negde susreću kritike levo i desno orijentisanih kritičara, u primedbama da država hoće onu vrstu mešanja koja joj, prema dobroj zakonodavnoj i teoriji i praksi, ne pripada. Jedni to zovu vraćanjem socijalizma i samoupravljanja, a drugi pozicioniranjem države suviše blizu moćnom privatnom kapitalu, tako zgodnom za korupciju. Tu su još i kritičke primedbe na anuliranje principa sigurnosti zaposlenja i odbijanja da se zarada definiše kao ekonomska kategorija, tj. kao cena rada. Kao loše navodi se i izostavljanje kolektivnog pregovaranja na nivou industrijskih grana što nije samo deo zakona o radu u istočnoevropskim tranzicionim zemljama već, odavno, dobra praksa u visokorazvijenim zemljama Zapada. Umesto toga, izmene zakona nude kolektivno pregovaranje za jedinicu lokalne samouprave, kao i osnivanje sindikata na tom nivou, što nije rašireno u zakonima ni istočnoevropskih ni zapadnih zemalja. Možda bi bilo više zadovoljnih potezima države u oblasti radnog zakonodavstva da su Srbija i Crna Gora ratifikovale još neku od konvencija MOR-a, među kojima su i ove: Konvencija 144 o pravu radnika na konsultovanje, Konvencija 154 o pravu na kolektivno pregovaranje, Konvencija 95 o zaštiti zarada i Konvencija 173 o zaštiti potraživanja radnika (stečaj poslodavca) iz 1992. godine.
Sve više se i kod nas javljaju kritičari neoliberalnog modela uređivanja ekonomije što je, po mnogima, osnovno opredeljenje i prethodnih i ove postoktobarske vlade. Iako svi u te tri vlade svoje poteze ne bi tako okarakterisali (sam premijer Đinđić svoju vladu je smatrao više socijalnom nego klasično liberalnom), osnovni ton njihovim potezima nužno daje imperativ usklađivanja sa propisima razvijenog kapitalističkog sveta uz pravo da koriste i iskustva zemalja u tranziciji, naročito evropskih. MMF i Svetska banka prednjače u tom diktatu iako su u nekim zemljama napravili velike greške. Zato kritičari neoliberalnog koncepta smatraju da bi i ovdašnji političari na vlasti trebalo da uče ne na svojim već na tuđim greškama. Kao primer "pametnog pokajnika" navodi se slučaj Džefrija Saksa koji je, nakon nekih značajnih grešaka u svojoj savetničkoj karijeri (sada savetuje i Crnu Goru), odlučio da prizna promašaje i značajno odstupi od neoliberalne dogme.
Ni ovoj vladi nije lako: nakon okršaja sa radnicima (od kojih je danas 43% spremno da izađe na demonstracije nasuprot ranijih 26%, prema CPA), problema sa privatizacijom, letnjih poskupljenja i jedva savladane uznapredovale inflacije, čeka je, nakon MMF-a, i sastanak sa predstavnicima Svetske banke. Zato se Vlada najradije bavi sama sobom i svojim stranačkim konceptima.