|
Godina XVI (2004)
|
1-31. oktobar 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Društvo
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Kada na TV ekranu ugledamo ženu koja, suznih očiju, govori da se štrajkom
glađu bori za hleb - šta osećamo i mislimo? Možda, eto još jednog izliva
impulsivne "ženske prirode". Ili ostajemo tvrda srca prema bilo
čijoj patnji, pa i ovoj. Nije isključeno ni da smo oguglali, posle svega
što smo preživeli tokom minulih ratova. Moguće je da su nam i dodijali
razni štrajkovi, demonstracije, blokade puteva, prizori stradanja, ovde
i u svetu. Ko to usred sitog i mirnog Banata štrajkuje glađu? Došao sam da to vidim, čujem, razumem. To su radnici zrenjaninske fabrike lekova "Jugoremedija", oni su ne samo
Slušam ih dok, desetog dana štrajka (3. septembra), u teskobnim prostorijama
Narednog dana, u podne, dolazim na miting, na trotoaru ispred sedišta Sindikata (u samom centru grada). Na iznetoj stolici, bez ozvučenja i megafona, ređaju se govornici. Razaznajem da govore o razlozima štrajka, da očekuju odluke suda i da su spremni za istrajnu borbu. Govorili su i predstavnici sindikata iz Beograda, Novog Sada, Vršca, i Verica Barać. Bile su to reči razumevanja, solidarnosti i podrške. Na mitingu je stotinak ljudi. Saobraćaj normalno cirkuliše, uz prisustvo policije, a buka zaglušuje govornike. Štrajkači dele letke, neko ih uzima a poneko ih odbija. Nije govorio niko iz lokalnih političkih stranaka, nevladinih organizacija ili crkava, nisu primećeni ni među prisutnima, osim Dušana Juvanina, poznatog lidera Otpora a sada predsednika lokalne političke stranke - Odbrana Zrenjanina (imaće četiri odbornika u novoj Skupštini opštine). Inače, kako su sami štrajkači pričali, povremeno su ih "kontaktirali" pojedini kandidati za gradonačelnika, izražavajući, uopšteno, razumevanje i podršku. Jedan od njih, kandidat PSS, uveravao ih je da njegov vođa može s njihovim gazdom da sredi da se otpušteni vrate na posao, pod uslovom da "zaborave privatizaciju". Iznenadilo me je da nije došlo više radnika (u "Jugoremediji" ima oko 400 zaposlenih). Kažu, i u krugu fabrike štrajkuju, onemogućeno im je slobodno kretanje. Neobično je i to da je malo ko došao od više od 4000 potpisnika predloga Skupštini opštine da štrajkači glađu dobiju tradicionalnu nagradu grada. Među razloge za skroman broj prisutnih sagovornici pominju tradicionalno izbegavanje javnog angažmana, shvatanje da je nužna poslušnost gazdi, okupiranost vlastitim brigama, odsustvo radnika "Jugoremedije" s ranijih mitinga nezaposlenih. Kontrast ovom skromnom skupu je tiskanje mnoštva posetilaca Dana piva, nedaleko od centra grada, na nekadašnjem Žitnom trgu. Na ražnju se vrte prasci i jaganjci, dimi se
Dok s Trga, od kojeg počinje ulica u kojoj sam rođen, odakle sam se odselio pre skoro pedeset godina a sada se sve češće vraćam, hodajući ka rodnoj kući (nekada mi je trebalo deset minuta a sada čitavih pola sata) naviru sećanja na dane mladosti, na
Kao vlasnik najvećeg pojedinačnog paketa akcija, Stefanović je za direktora "Jugoremedije" postavio svog zemljaka iz Niša, lekara Aleksandra Radovanovića (njegov sin je postavljen za direktora "Remevite", "firma ćerke" koja će vremenom rasti, od šest na stotinu zaposlenih i imati sve veću ulogu u poslovima). On je formirao upravljački tim koji preuzima sve komandne pozicije, tokom vremena sve više mimo i protiv Skupštine akcionara, naročito na uštrb malih akcionara i radnika koji nisu bili spremni na bespogovornu poslušnost. U početku, izgledalo je da će upravljanje firmom biti normalno. Osnivačka skupština akcionara "Jugoremedije", 22. oktobra 2002. godine, izabrala je Upravni odbor u kojem je
Lišeni vlasničkih i radničkih prava, radnici-vlasnici su upućeni na organizovanje preko Sindikata (SSSS, a UGS Nezavisnost ostaje poslušan direktoru, kao štrajkbreheri i učesnici "kontrademonstracija" pred Vladom; odnosi između sindikata su složena tema kojom se ovom prilikom ne možemo bliže baviti). Sindikat formira Štrajkački odbor za čijeg je predsednik izabran Stevan Budišin, koji tu funkciju obavlja i danas. Držeći se zakona,
Kulminacija sukoba, koja je neposredno prethodila štrajku glađu, usledila je 19. avgusta. U kasnim popodnevnim časovima došlo je, u krugu fabrike, do koškanja štrajkača i obezbeđenja (GPS). Oko 17 časova štrajkači probijaju kordon GPS-a. Povređen je jedan radnik, Miodrag Kopanja, udaren je vatrogasnim aparatom po glavi (u bolnici su mu stavili četiri kopče). Ubrzo stiže brojnija policija i načelnik okruga Zoran Vučić (DSS). Oko 18,30 stiže i žandarmerija iz Beograda, u kompletnoj opremi. Očevidac Dušan Juvanin kaže da su je štrajkači dočekali s ovacijama, nadajući se da će ih zaštititi od GPS-a. Međutim, oni ih ne štite. Radnici su pod pritiskom tri oružane formacije: GPS-a, policije i žandarmerije. Nemoćni, posedali su u krugu fabrike. Uskoro im je pročitano rešenje MUP-a o zabrani okupljanja. Razišli su se posle 21 časa. Sutradan je stiglo novo rešenje MUP-a kojim se zabranjuje okupljanje i u krugu fabrike i ispred nje. Tvrdi se da ima povređenih policajaca (prema kazivanju Juvanina, lekari s kojima je on razgovarao tvrde da nije bilo vidljivih ozleda, već se nekoliko policajaca prilikom pregleda u bolnici žalilo na unutarnje bolove, što se tretira kao lakša povreda). Dvadesetog avgusta uhapšeni su Stevan Đurišić, Zdravko Deurić i Stevan Budišin. Sudija Paripović ih stavlja u pritvor od 30 dana, zbog mogućeg "uticaja ne svedoke" o događajima prethodnog dana. Upućeni su u samice. Sva trojica objavljuju štrajk glađu. Sud ih je četvrtog dana oslobodio. Informacija o represiji prema kolegama brzo se raširila, kako sami radnici-akcionari kažu, uglavnom mobilnim telefonima kao njihovim "tam-tamom". Okupljaju se u Sindikatu, gde stupaju u štrajk glađu, o čemu je već bilo govora. Prateći glavne tokove sporova i sukoba nameće se utisak da je u njihovom središtu pravni aspekt, mada postoje i drugi - personalni i strukturni, politički, medijski, moralni, socijalni i civilizacijski. Glavni izvor sukoba su ugovori. Prema ekspertizi Saveta za borbu protiv korupcije od 16. septembra 2004, prodaja 41,93% akcija "Jugoremedije" je jedini poznati slučaj u kojem je Agencija za privatizaciju iskoristila svoje zakonsko ovlašćenje da akcije iz državnog portfelja proda na aukciji a ne preko berze. S kupcem ("Jaka 80") potpisana su dva ugovora, o prodaji akcija i o investicionom ulaganju (360 miliona dinara), s tim da je kupac dužan da priloži odgovarajuću bankarsku garanciju. Iako ta garancija nije položena, "Jaka 80" od prodavca (Agencija) dobija preduzeće na upravljanje, postavlja svoju upravu i obezbeđenje. Time vlasnik najvećeg pojedinačnog paketa akcija stiče prednost nad ostalim akcionarima, što mu pruža mogućnost da ih potiskuje i isključuje iz delatnog vlasništva, "faktički postaje jedini vlasnik". Sledi i zaduživanje fabrike, a dugove otkupljuje "Jaka 80", te tako i formalno, upisom kod nadležnog suda, postaje većinski vlasnik - 61,02% kapitala - iako nije izvesno da li je održana Skupština akcionara koja je za ove poslove nadležna. "Jaka 80" tvrdi da je Skupština održana (17. juna 2004), i da je donela odluku o konverziji duga kao dokapitalizaciji. Manjinski vlasnici tvrde da Skupština nije održana, te da je svako pozivanje na njene odluke - falsifikat, kako i stoji u njihovoj tužbi podnetoj Trgovinskom sudu u Zrenjaninu. Ovaj sud, a potom i Viši trgovinski sud u Beogradu odbacuju tužbu malih akcionara, te ovi, 28. juna, Vrhovnom sudu Srbije
Vlada je ostala nema, i prema Savetu, i prema javnosti. Oglasio se Vrhovni sud Srbije. Veće kojim je predsedavao sudija Dragiša Slijepčević doneo je 2. septembra Rešenje (Prev. 337/04), tužiocima je stiglo 22. septembra, kojim se "ukida rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu... i rešenje Trgovinskog suda u Zrenjaninu... pa se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak". Vrhovni sud Srbije ceni da argument nižih sudova da tužioci nemaju pravnu legitimnost jer imaju manje od 10% akcija - "nema pravno utemeljenje". Mada nije na jednom sociologu, pa makar bio i diplomirani pravnik, da sudi o validnosti odluka visokih instanci pravosuđa, izvesnu zebnju izaziva stav suda prema falsifikatu (tiče se spornih navoda o Skupštini akcionara od 17. juna). Naime, u citiranom Rešenju Vrhovnog suda Srbije doslovno stoji zapisano: "treba istaći i da samo označenje neistinitog podatka u ispravi na osnovu koje je izvršen upis ne mora značiti i da je takva isprava doneta u nezakonito sprovedenom postupku. Iz tih razloga sud će u meritumu raspraviti osnovanost tužbenih navoda i oceniti od kakvog je značaja eventualno neistinito označenje datuma održavanja skupštine tužene na pravnu valjanost spornog upisa. U skladu sa tako raspravljenim odlučnim činjenicama za presuđenje ovog spora doneće se i meritorna odluka o osnovanosti ili neosnovanosti tužbenog zahteva". Od jednog suda, ipak, ne može se očekivati rezonovanje u stilu "može da bidne, ali ne mora da znači", te se dopušta da i falsifikat može da ima pozitivno pravno dejstvo. Kada ni izvršna ni sudska vlast ne uvažavaju samu instituciju ugovora kao pravnog temelja poslovanja, otvoreno je, i dramatično, pitanje da li vladavina zakona u ovoj zemlji može i da započne a kamoli da se ustali. Problem je još ozbiljniji što i zakonodavna vlast odlaže ustavnu regulaciju vlasništva i vlasničke transformacije. Naime, prema važećem Ustavu, još uvek postoji institut društvene svojine a ona se bukvalno arči kao "svačija i ničija" srazmerno moći i (be)skrupuloznosti konkretnih aktera. Politički akteri se time ne bave načelno i dosledno, već samo povremeno, mahom u međusobnim obračunima (u stilu "drž'te lopova!"), naročito tokom izbornih kampanja. U takvim okolnostima haos i nasilje uzimaju maha. I u slučaju "Jugoremedije" naslućuju se dublji slojevi zbivanja iz kojih, kao iz bezdana, nadolazi strah, realan i iracionalan, od raznih moćnika. Na to je upozorio i raniji njen direktor Srđa Kamenković, kada je u vreme prodaje akcija radnicima rekao "Kupila nas mafija!" I nije reč samo o mafiji, već i o njenim vezama s funkcionerima vlasti. Dublji slojevi sukoba ostaju skriveni i zbog toga što se znatan deo medija bavi samo površnim informacijama o pojedinim događajima ili ih prećutkuju, a neki od njih učestvuju na strani jačega. Opet se širi fama o zaveri. "Vlasnik Jugoremedije za štrajk optužuje Vericu Barać" (Danas, 7. septembar). Hajka protiv dopisnika RTS-a Sima Budimira, o kojem direktor tvrdi da je "ideolog i scenograf događanja" (Gradske novine, 9. septembar). U haotičnim okolnostima javni i privatni moral padaju ispod praga normalnosti. Ugroženi su temelji preobražaja privrede i društva, pa i proces privatizacije, ne samo spram drugih zemalja bivšeg realnog socijalizma već i u svetskim razmerama, naročito u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, na šta upozoravaju sve glasniji alterglobalisti, odnedavno i u našoj zemlji. Uprkos svemu, radnici-akcionari su istrajni. A i izazvani su novim represijama. Naime, kada su obustavili štrajk glađu i očekivali poništavanje 27 otkaza, uručeno je još 77 otkaza, što je izazvalo novu reakciju - "okupiranje" Sale za sednice Skupštine opštine, 8. septembra, od strane svih otpuštenih radnika, gde se nalaze dok se ovaj broj Republike priprema za štampu. Ostaćemo tamo, kaže za naš list predsednik Štrajkačkog odbora Stevan Budišin, "dotle dok sud ne donese valjanu presudu ili nas odatle izbace". U prilog njihovoj istrajnosti ide i skup malih akcionara, održan na stadionu lokalnog fudbalskog kluba, 17. septembra, na kojem se okupilo preko hiljadu ljudi, mnogi su se javili pismom i telefonom. Razgovarali su o pravima akcionara i, što je za dalje delovanje važno, o članarini od 200 dinara kako bi se solidnije organizovala dalja borba. Za razliku od nekadašnjih istraživanja, kada nisam mogao ni da pomislim da otvoreno razgovaram sa štrajkačima, sada je to bilo mogućno (jedino sam bio sprečen da s njima razgovaram u zgradi Skupštine opštine, odlukom predsednika i sekretara koju mi je saopštio portir). Eto, ima izvesnog napretka u slobodi istraživanja i javnog komuniciranja. Ovo je olakšano i izvesnim poverenjem sagovornika koji su imali dovoljno slobodnog vremena da pročitaju Republiku s mojim načelnim tekstom o "bauku štrajkova". Tokom razgovora u grupi (3, 4. i 7. septembra) govorili su, potanko i često veoma emotivno, o pravu i pravdi, o krađama i pljački, o maltretiranju štrajkača (u fabrici ih prate i kada idu u toalet), grubostima, naročito prema ženama, o razlikama u mentalitetu brđana i ravničara, o lokalnim i drugim političarima, o medijskoj blokadi i pristrasnosti novinara i medija, kako ih ne tretiraju kao vlasnike, o tome kako ih etiketiraju ("neradnici", "samoupravljači", "staljinisti", "huligani", "sektaši", "avanturisti" itsl.), što ih vređa i to doživljavaju kao psihičko nasilje, naporedo s fizičkim, a to im uvećava izolovanost i patnju. Uprkos svemu, i dalje se nadaju podršci sugrađana i svih ljudi dobre volje, i dalje veruju u pozitivan rasplet na sudu, a nadaju se i u povoljnija kretanja u privredi i društvu. Držeći se uzusa sociološkog zanata, pre svega prakse akcijskog istraživanja, pored praćenja ("s učešćem") glavnih tokova zbivanja, za njihovo razumevanje potrebno je osvetliti i konkretne pojedinačne aktere. Ograničio sam se na njih troje, s kojima sam, prema uobičajenoj metodologiji, razgovarao 23/25. septembra, tamo gde stanuju. Zdravko Deurić, zaposlen u "Jugoremediji" kao mašinbravar od 1986. godine i predsednik Udruženja akcionara (registrovano 14. aprila 2004) živi u privatnom dvosobnom stanu sa suprugom Elizabetom, profesorom informatike s povremenim radom u nastavi, i dve kćerke (đaci). Familija se naselila u Banatu nakon Drugog svetskog rata (kolonizacija), došli su iz istočne Bosne (Milići). Stan je skromno opremljen, s primetnom modernom opremom (kompjuteri i sl.). O sebi kaže da je "agresivan ali dobar po duši" i da mu je za uspostavljanje duševne ravnoteže bilo korisno nedavno krštenje u pravoslavnoj crkvi i učešće u verskoj praksi. Prve ideje o privatizaciji usvojio je na sindikalnim seminarima (nije član nijedne stranke). A i sam je preduzetničkog duha, te je uz redovan posao držao i dva dućana, dok ga nisu istisnule, kako sam kaže, "krupnije ribe". Bavi se i pčelarstvom. Još kao radnik-početnik, brinući o imovini preduzeća, pisao je anonimno pismo direktoru Kamenkoviću radi sprečavanja krađa, ali je ovaj to odbio rekavši da neće da se bavi "poslom policije". Dinamičan, svuda stiže. Ne voli sastanke i "prazne priče". Predvodi akcionare u svim akcijama. Bio je i na sednici Odbora za privatizaciju Skupštine Srbije da bi se, između ostalog, suprotstavio stavu predsednika opštine Gorana Kneževića, koji se vajkao zbog teškoća opštine ako bi morala, nakon poništenja ugovora, da vrati 50 miliona dinara dobijenih akonto ugovora s "Jakom 80". Uveren je u smisao borbe, svoje i ostalih akcionara-radnika. Nada se da će nevolje biti savladane i da će imati pristojnu platu i prihode od akcija kako bi mogao s porodicom da živi pristojno, i da dalje školuje decu. O svom angažovanju razgovara sa suprugom, ima sluha za kritiku. Ima podršku i šire porodice i komšija. Povredilo ga je kada mu se kćerka Kristina požalila da joj se deca rugaju "što je tata vezan lancima". Veruje u pozitivne promene, iako je iskusio mnoge prepreke. Svestan je i rizika kojima je izložen. Na opasnosti ga je ranije upozoravao nekadašnji direktor (i predsednik opštine) Duda Radaković, sugerišući mu da se "pripazi". Povremeno stižu i anonimne pretnje, o čemu je obavestio policiju, kao i o konkretnim pretnjama već ranije pominjanog Žiške, šefa privatnog obezbeđenja, koji mu je rekao: "Ugasio si. Ti si mrtav čovek, gazde su rešile da te linčuju, samo čekaju 'zeleno svetlo'". Stevan Budišin, mašinbravar koji se specijalizovao za klima-uređaje, za banatski prosek je upadljivo jasne misli i reči, odlučnosti ali i odmerenosti u kazivanju; stekao je autoritet koji ga je preporučio da ga izaberu za predsednika Štrajkačkog odbora. S roditeljima (otac železničar a majka učiteljica) doselio se 1971. u Zrenjanin iz obližnjeg Miloševa. Živi u skromnoj ali lepo uređenoj kući (i s modernom opremom - kompjuteri i sl.), zajedno sa suprugom Ilinkom, medicinskom sestrom (zaposlena) i dvojicom sinova, jedan je inženjer geologije (zaposlen), drugi je preuzeo od oca puškarsku radionicu, a treći je završio bogosloviju u Libervilu, SAD, gde je položio i magisterij iz psihologije a priprema i doktorat u istoj oblasti. Sinovi su članovi hora "Sveti Rafajlo Banatski". Drži do krsne slave i pripadnosti veri. U mladosti je bio član Saveza komunista, ali je sam istupio, a danas nije ni u jednoj stranci. Poseduje voćnjak i vikendicu. Kaže, "obožava ribolov". Za svoje aktivnosti ima podršku porodice, u kojoj se o tome povremeno otvoreno razgovara, i šire rodbine, prijatelja i komšija. Samo mu je jedan rođak govorio: "Šta ti to treba, mani se!", ali mu više ne govori tako. Povremene neugodnosti ga ne obeshrabruju (nedavno su mu oduzeli, veli, "osam cevi", pet pištolja i tri karabina). Uveren je u ispravnost onoga što čini, zajedno s kolegama radnicima-akcionarima, koje ne želi da izneveri. Ponosan na svoj zanat, lično i porodično pregalaštvo, veruje da će i od akcija biti koristi, računajući pre svega da "kapital ostaje deci" kao oslonac za viši standard i za dalju socijalnu promociju. Mika Gombar (rođ. Kopanja, porodica se doselila iz Bosne, okolina Glamoča, 1961. godine), hemijski tehničar, prvo i jedino radno mesto joj je "Jugoremedija" (od 1985), članica je sindikalnog rukovodstva i zapažena učesnica svih akcija. Mada joj je operisana kičma (ugrađena proteza), veoma je dinamična, ne preza ni od fizičkih sukoba. O sebi kaže: "Ja umem da presečem, kada treba". Živi u porodičnoj kući (prepoznaju je kao "punu cveća") supruga Lasla, mašinskog inženjera koji radi u Šećerani (kada i ona radi) kao šef službe razvoja, s dvoje dece, đaka. Dok se, pored stalnog posla, bavila i trgovinom tekstilom, veoma dobro je zarađivala i najviše ulagala u opremanje kuće i decu (igračke i ostalo). Kuća je pristojno uređena, ima i svu modernu opremu, i kompjutere. "Sve što imamo, stekli smo sami", ponosno ističe Mika. A sada, nastala je oskudica, što osećaju i deca (snebivaju se oko kćerkine jednodnevne ekskurzije). "Deca su imala sve što su želela, a sada - nema para", kaže Mika, i stidljivo dodaje da im deca nude finansijsku pomoć od svoje ušteđevine. Za sve što radi ima podršku muža i dece, i šire porodice, prijatelja i komšija. Posebno joj imponuje podrška lekara Čede Kordina. Retko kada je poneko odgovara od borbe, kao "sitni ste vi spram države, ostaćeš bez posla". Mika je zadovoljna svojim delanjem. Kaže, opet bi išla istim putem, veruje, pametnija stečenim iskustvom. Nije se uvek slagala s nekim inicijativama (trenutak objavljivanja štrajka, na primer), ali ih je iz solidarnosti prihvatala. Jedini promašaj bio je, smatra ona, što je verovala nekim ljudima, pa se razočarala. Najviše je pogađa patnja dece. Kada su je obilazili dok je štrajkovala glađu, sin Vlada je to doživeo kao da je u zatvoru, patio je zbog razdvojenosti od majke, priča kako je često sanjao kako je kod kuće, s njim. Kćerka Sonja je preklinjala da jede, da ne izgubi zdravlje. Na uobičajenu temu o školskom raspustu, učenica Tamara Trivković, o poseti majci koja štrajkuje glađu, piše: "Bilo mi je žao tih ljudi, a posebno moje majke. Odlazeći kući, rastajali smo se sa suzama". Mika, krhka ali energična žena drži do svoje struke, zaposlenja i do vlasništva akcija, mada je, kao i drugi, samo jednom dobila dividendu (2742 dinara). Nada se dobiti od akcija, da će podići novu kuću, školovati decu, mašta da Sonja završi farmaciju. "Verujem u sebe", sugestivno veli Mika Gombar. Eto, barem nekih kontura ličnosti radnika-akcionara. Ni tračka od onoga što se o njima razvlači po raznim medijima. Oni su ponosni na svoju struku, firmu, svoje akcije i istrajnu borbu, ne samo za sebe i svoju decu, već i za svoj grad, za pozitivne promene u svojoj zemlji. Nada ih ne napušta. A kakvi će biti jednoga dana, kao "čisti kapitalisti", to niko ne zna, pa ni oni sami. Bitno je ko su i šta su sada, po onome što čine.
Nisam bio u prilici da pitam i "drugu stranu" (Ninija, Radovanoviće, oca i sina, Žišku, policajce i žandarme, novinare, sudije, ministre, predsednike) kako oni zarađuju svoj hleb i šta o tome misle, biće da ni njima nije lako, no i to će se već nekako podrobnije saznati, ovakvim ili sličnim istraživanjima. Nakon svega, po običaju svoga poziva, prisećao sam se literature o borbama ljudi ranijih razdoblja, različitih generacija i raznih zemalja za iste ili slične vrednosti. Bilo bi zamorno da o tome posle ovoliko duge "priče" dalje pripovedam i bilo koga podučavam. Navirala su mi, onako čilagerski, i sećanja na slična lična iskustva iz sličnih borbi. Bilo bi pretenciozno da o tome razglabam. Znamo, manje ili više, šta je bilo i kakvi su sve ishodi nekadašnjih nada i borbi. A bilo bi, nadam se da će i čitaoci s tim biti saglasni, više nego neodmereno da tvrdimo kako znamo šta će dalje biti.
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
