Ni država, ni državnici

Naša vlast nije u stanju da valjano izađe na kraj sa problemima od nacionalnog značaja, što nam stvara velike nevolje unutra i čini nas inferiornim prema svetu

svestan, kako je istakao, da su potrebna bar dva skupštinska saziva da bi se savladala sva ta sila novih propisa. Kada bi Markovićeva projekcija naše državne budućnosti bila zaista tačna preostalo bi nam samo da i dalje razvijamo i usavršavamo zakonodavnu tehnologiju i da se spokojno prepustimo očekivanju svetle budućnosti. U toj računici, koja se osniva samo na produkciji sve novih zakona, ipak, ima mnogo manjkavosti. I naše i strano iskustvo dokazuje da je donošenje zakona u savremenim državama sve više nalik reci bez obala - taman završite jedan zakonodavni ciklus,

samo na zakonodavnu aktivnost, to može da ispadne kao beskrajno traganje za fatamorganom. U ovako jednostranom tretiranju previđa se da delatnost Skupštine mora biti mnogo šira kada želi da se poduhvati izazova vaspostavljanja normalne države. Recimo, šta je Skupština, i ova i prethodna, učinila da kod građana snažnije razvije osećanje zajedničkih vrednosti oko kojih se okuplja jedno društvo - poštovanja institucija, zakonitosti, slobode, ljudskog dostojanstva, demokratije, pravne države, uvažavanja ljudskih i nacionalnih prava i odgovornosti. To je ono nemerljivo uzajamno zračenje kada skupština podstiče demokratske potencijale društva, a iz izvorne demokratske snage društva crpi inspiraciju za selekciju pravih ideja. Sve naše dosadašnje, pa i ova Skupština, nisu nam baš pružile dokaz neke visoke državničke misli. Da su iskreno i kritički preispitivale svoj rad morale bi da priznaju da su im vaspitanje volje građana, kao i učvršćivanje političkih i etičkih načela bile najslabije strane njihovih mandata. Naše su skupštine, sve odreda, iznutra razjedali partijski egoizam, nedostatak kreativne vizije i sumorna atmosfera stalnog besprincipijelnog sukobljavanja. Naši poslanici - da zanemarimo one manje važne stvari - nisu za ove četiri godine uspeli da se dogovore ni o osnovnom pravnom aktu zemlje, ustavu, niti o suočavanju sa odgovornošću za ratne zločine, niti o progonu zločinaca. Takav nam je najviši zakonodavni organ zemlje, a ništa nije bolja ni aktuelna Vlada. Ona je za ovih sedam meseci ispoljila ozbiljnu nekompetentnost, pa čak i tragično zaostajanje za događajima. Ne samo da je pokazala da nije u stanju da valjano izađe na kraj sa značajnim nacionalnim problemima, već je od njih napravila pravu zbrku. Premijer Koštunica je sa velikim zakašnjenjem pohitao u Vojvodinu, tek kada je zapretila opasnost da se problem ugrožavanja prava Mađara internacionalizuje. Naravno, nije uspeo u tome što ga, nažalost, nimalo nije otreznilo. Dok su Evropski parlament i Savet ministara insistirali na energičnom suzbijanju ovakvih nacionalističkih ispada, Koštunica je nastavio s pričom da takvih međunacionalnih incidenata, doduše, ima ali ih ne treba preuveličavati. Evropa, dakle, hoće akciju bez odlaganja, naš premijer akcenat stavlja na simetriju, što umrtvljuje svaku volju za delovanjem i dovodi do opasne ravnodušnosti vlasti. Nije isključeno da u ovakvim nasilništvima prema Mađarima ima i običnih pijanih kafanskih tuča. Ali, naš osnovni problem je u tome što imamo slabu i nekredibilnu Vladu koja nije u stanju da se suoči s problemom dok je još gorući. U takvim okolnostima rađaju se strahovi i osećanja lične nesigurnosti, pa i mali problemi mogu da narastu do dramatičnih razmera. U sve ovo umešao se, sa zakašnjenjem, i predsednik Republike Boris Tadić nudeći ugroženoj porodici Šetet lične garancije za sigurnost, tek pošto se ona iselila u Mađarsku, što je sve delovalo više melodramatski nego državnički ozbiljno. Ima i drugih dokaza koji potvrđuju da nam je Vlada, još više od Skupštine, invalidna i nesamostalna. Recimo, odnosi Srbije i Crne Gore u državnoj zajednici SCG. Obe naše vlasti - i crnogorska i srpska - već su duže vreme tvrdo ukopane u sopstvene pozicije. Srpska vlast, kada je reč o budućnosti zajednice, hoće prvo izbore pa referendum, crnogorska obrnuto. I dok ta nepokolebljiva tvrdoglavost traje, tek nam je Evropska unija preporučila, pa čak i odredila, jedan gipkiji prilaz za rešavanje naših otvorenih pitanja (carine, međunarodni ekonomski odnosi) i da tako "u dva koloseka" prilazimo Evropi. Postavlja se, međutim, pitanje zašto mi nemamo političare takvog formata i tolerantne širine koji bi lakše otkrivali puteve međusobnog zbližavanja, umesto što se uvek i uporno odlučuju za ekstremna rešenja, što nas je i dovelo u ovu neurozu i državni ćorsokak. Zanimljiv je u svemu tome još jedan psihološko-politički detalj: među čelnicima u vlasti niko, bar javno, nije pokazao da mu je uznemirena savest ili povređeno nacionalno i ljudsko dostojanstvo što su nam i ovoga puta drugi, a ne mi sami, ukazali na izlaz iz naših sopstvenih

	Dragoš Ivanović