Crna Gora u traganju za identitetom

Korupcija u jednom društvu, ukoliko se na vreme ne uoči i sankcioniše, metastazira dok ne razori sve

Istraživači javnog mnenja u Crnoj Gori nedavno su saopštili rezultate svojih najnovijih istraživanja, prema kojima raste broj građana koji su za konstituisanje samostalne države. Prezentere tog istraživanja odmah su napali iz suprotstavljenog tabora, koji svoju moć gradi na ideji neraskidivog bratstva sa Srbijom, da rade za "račun vlasti", te da su i sami "osvedočeni separatisti". A sami su, gotovo u isto vreme, potvrdu ovih istraživanja imali na lokalnim izborima u sredini koja je važila za "njihovu". U Žabljaku, planinskom gradiću na Durmitoru, koji je u poslednjih nekoliko godina slovio za uporište "prosrpskih" partija, koje su ovde i bile na vlasti, pobedila je, u republici vladajuća, independistička Socijaldemokratska partija. Uzmu li se u obzir i činjenice da su nedavno u skupštini usvojeni himna, grb i zastava kao simboli države, što svakako utiče na promenu raspoloženja, rezultati istraživanja nimalo ne iznenađuju, mada je uočljivo da se plasiraju kako bi ohrabrili kolebljive prema ideji nezavisnosti i projektovanom referendumu.
Ali, onaj ko je bio u prilici da prati oštru predizbornu kampanju u lokalu mogao je da uoči da je pobedio kratkoročni interes koji se sastoji od garancija da će se popraviti kvalitet svakodnevnog života, omogućiti veća zaposlenost i redovnija primanja. Velike ideje i dugoročne planove građani su odložili u stranu. Vlast se poverava onima kod kojih su pare. A sadašnja izvršna vlast je ta, izgleda da je zaključila većina.
U isto vreme, veliki građanski pokret koji je tražio da se obustave svi dalji planovi za izgradnju hidrocentrale na reci Tari, jednom od aduta turizma i na Žabljaku, a i u celoj Republici, na istu stranu svrstao je zastupnike obe političke opcije - zajedničke države, s jedne, i nezavisne Crne Gore, s druge strane. Mediji su objavili da je odluka o izgradnji hidroelektrane na Tari doneta u samom vrhu vlasti, dokumentovali su to zapisnicima sa sednice Vlade, ali to kao da nimalo nije uticalo na odluku da se vlast u gradu, bitno zainteresovanom za očuvanje kanjona kao prirodnog resursa, poveri baš ovima. Za glasače je bilo bitnije sećanje da su u vreme uprave DPS-a gradski hoteli bili puni gostiju i zimi i leti, a veliki broj meštana u njima zaposlen i sa malim, ali redovnim primanjima... Uz dopunske prihode od poljoprivrede moglo je da se živi. To je presudilo.
I na drugim mestima u Crnoj Gori posmatrač je mogao da se uveri da će vlast ovde imati onaj ko bude mogao da obezbedi redovna primanja, ma koliko ona bila mala. Početkom avgusta radnici nekada moćnog i velikog kolektiva "Radoje Dakić" proglasili su štrajk i blokirali važnu saobraćajnicu u gradu, tražeći da im se isplati "regres" nadoknada za godišnji odmor. Policija je brutalno reagovala, razbila demonstracije, nekoliko štrajkača i policajaca završilo je u bolnici. Slike mučne, a posmatrači zgroženi. Ipak, nakon nekoliko dana sve je zaboravljeno. Radnici koji su tražili "regres" dobili su novac i mogli su mirno da nastave svoj dugogodišnji prinudni odmor, što je samo drugo ime za plaćeni otkaz, jer je njihova fabrika odavno propala, a sitnu nadoknadu od stotinak evra mesečno dobijaju iz nekih državnih budžetskih izvora. A novac za ovaj "regres", koji su naplatili uz pomoć sindikalnih lidera bliskih vlastima, obezbeđen je tako što je deo imovine fabrike trajno predat u ruke nekim novim privrednicima koji će tu da grade nešto, mada još ne znaju tačno šta. Ali to ih niko nije ni pitao, a ovi "štrajkači" ponajmanje. Uzdaju li se oni u svoju radničku silu i lažnu sindikalnu solidarnost vođa i u trenutku kada im ovi, što su sada za male pare, njihovog regresa, otkupili najvredniju imovinu, budu rekli da beže sa njihovog neprikosnovenog poseda. Poznavaoci prilika kažu da je ovakvo ponašanje zaposlenih u preduzećima o kojima još uvek brine država postalo uobičajeno. Radnici se pobune, dođu pred zgradu Vlade, kao sa namerom da obaraju vlast, ovi im podele neku sitninu i mogu mirno dalje - po starom. I svi zadovoljni.
Opozicija kao kontrola svake vlasti - u uređenim državama doduše - ovde se i sama guši u korupcionaškim aferama i skandalima, a često i u ogoljenom kriminalu. Najbrojnija, ona tzv. prosrpska, čvrsto je uz one krugove moći preostale još iz Miloševićevog vremena. Kada je nedavno ubijen urednik njihovog dnevnog glasila Dan potvrđeno je da je za pokretanje novine novac stizao iz Beograda.
Najnoviju aferu u opoziciji servirali su iz vrha Liberalnog saveza. U unutarstranačkoj borbi otkrili su jednu svoju korupcionašku aferu. Vladajući DPS ih je dokrajčio tvrdnjom da su i od njih bili plaćeni, u nekoliko navrata. I niko vlast da upita s kojim pravom i za čiji račun, a posebno čijim parama. I da li se to oni hvale ili žale. I da li su spremni da odmah otkriju i sve druge koji su korumpirani.
A Liberalni savez bio je ona stranka koja je prva javno rekla da se u Dubrovniku pali i pljačka, i javno se odmah izvinjavali za učinjena nedela u njihovo ime. Oni su bili ti koji su sada "odobrene" državne simbole prvi promovisali u vreme kada je Slobodan Milošević sa svojim koalicionim partnerima u marionetskoj crnogorskoj vlasti potpuno negirao. I prvi su otvarali pitanje zločina, kako prema građanima u ratom zahvaćenim krajevima nekadašnje Jugoslavije, a tako i zločina prema manjinama unutar zemlje. Liberali su zajedno sa Socijaldemokratskom partijom u skupštini Crne Gore još 1992. godine tražili istragu protiv izvršilaca zločina u Štrpcima na pruzi Beograd-Bar. Zahvaljujući časnom delovanju ove političke stranke javnost je saznala i za etnička čišćenja u Bukovici, a mnoga su zlodela, sigurno je, sprečena upravo zahvaljujući njima. Sada su primer kako korupcija u jednom društvu, ukoliko se na vreme ne uoči i sankcioniše, metastazira dok ne razori sve. A u Crnoj Gori upravo to pitanje još niko ne postavlja, naročito ne oni koji bi morali i kojih se to najviše tiče - građani.
Teškoće svakodnevnog preživljavanja ne mogu biti opravdanje za jedan opasan sistem vrednosti koji se uvlači u ovo društvo u kojem se sve manje postavlja pitanje kako se do bogatstva stiglo, već koliko ga je. Počelo je sa ratnom pljačkom i zločinima, potom je usledio šverc... Sada se legalizuje i ukrupnjava stečeno. Jača moć, traže se partneri. Ideologije su samo kulise, danas ih zastupaju jedni, sutra drugi... Zato se sukobi na crnogorskoj političkoj sceni vide pre svega kao personalni. Da je politički raskol stvaran, ideološki, ne bi mogao da opstane nepromenjeni kulturni milje koji je promovisan još za Miloševićevog vremena. Pink kao najgledanija televizija, festivali zabavne muzike i turbo folk na nivou popularne kulture, dok kvazielitu još uvek, na sve brojnijim, primorskim letnjim festivalima kulture, okupljaju čuvari kosovskog mita, pravoslavlja i slavenofilstva i, neretko, ideolozi rata i branioci ratnih zločinaca.
Zato glavno pitanje crnogorskog društva danas nije ono koje uporno nameću vlast ili njena najbrojnija opozicija - samostalnost ili Zajednica, već sistem vrednosti za koji će se opredeliti društvo.