Ljudi u ratu - lični doživljaj i iskustvo

Edicija "Ljudi u ratu", Ratovanja I/II i Sudbina civila I, izdavač Dokumentacioni centar Ratovi 1991-1999, autorski projekat Drinke Gojković, Natalije Bašić i Valentine Delić, Beograd 2004.

Edicija "Ljudi u ratu" nastala je na temelju dva međusobno nezavisna komplementarna projekta. Usmene istorije, na kojem od 2002. radi Dokumentacioni centar ratovi 1991-1999, i istraživanja Putevi u rat: Slike neprijatelja i nasilje iz perspektive učesnika postjugoslovenskih ratova 1991-1995, koje je, pripremajući doktorsku disertaciju pod istim naslovom, sprovela Natalija Bašić. Oba projekta osvetljavaju problematiku ex-jugoslovenskih ratova i njihovih dugoročnijih implikacija kroz lične priče neposrednih učesnika i svedoka. Edicija je koncipirana kao izbor iz korpusa ratnih priča do sada prikupljenih u oba projekta i onih koje će u tekućem projektu Dokumentacionog centra tek biti prikupljene. Ratne priče razvrstavaju se prema poziciji kazivača o ratu: na priče neposrednih učesnika rata (bez obzira jesu li se oni u njemu našli svojom voljom ili ne) koje se pojavljuju pod naslovom Ratovanja; priče izbeglica, prognanika i civila u ratu pojavljuju se pod naslovom Izbeglištva, sudbine civila, dok se kao treća grupa pojavljuju priče sekundarnih svedoka.
Razlog za pokretanje edicije "Ljudi u ratu" je jednostavan: u mnoštvu tekstova o ratovima 1991-99. najmanje je autentičnijih iskaza učesnika i svedoka. Učesnici i svedoci mnogo češće su tretirani kao objekt a ne kao subjekt govora o ratu. Njihov pogled na rat i njihova iskustva stižu do nas najčešće u posredovanom obliku. Ideja edicije jeste da se čuje kakva su njihova iskustva. U tome se Dokumentacioni centar u određenom smislu oslanja na tradiciju "usmenih istorija" kakva se neguje u istraživanju holokausta. U istraživanjima tog rada Centar je našao dragoceni nauk i podsticaj, ali nije doslovno preuzeo model. Rad na usmenim istorijama iz epohe holokausta rukovodi se dvostrukim načelom: omogućiti preživelim žrtvama da govore u svoje ime i sačuvati autentično sećanje na epohu uništenja. Projekat Dokumentacionog centra "usmenih istorija" daje takođe važnost istim tim komponentama - ličnom doživljaju i iskustvu, "lokalnom znanju koje govori iznutra iz situacije" i uspostavljanju socijalne memorije. Centar, pri tom, ne traga isključivo za svedočenjem žrtava i svedočanstvima o ekstremnom iskustvu, nego nastoji da ovdašnju epohu destrukcije predstavi preko njenih najrazličitijih učesnika i svedoka i preko priča koje bi se mogle označiti kao "obične". Pri tom se zanimanje posebno usmerava prema "prelaznim mestima" u kojima se odigrava "normalizacija nenormalnog", zamena jednog seta pravila (društvenih i individualnih) drugačijim, bitno različitim.
Usmene istorije, to naglašavaju svi koji se njima bave, nisu istorija, ali su važan istorijski izvor. One ne čuvaju ekskluzivno znanje o događajima inače često nepoznato zvaničnoj istoriografiji, ali prenose ono čega u njoj po pravilu nema: beskrajno važne detalje, atmosferu, mikrokontekst. Kao lično sećanje na nadličnu situaciju, one govore o prošlosti svojim sadašnjim jezikom. Razgovore sa svedocima vodili su Vesna Nenadić i Ljubica Zukanović, psiholozi, i Mihailo Spasojević, književnik.