Hilandar posle požara

Ko je voleo (a bilo je nemoguće ne voleti) zaslepljujuću lepotu Hilandara, to delo ljubavi tolikih generacija - neće moći ni sada, nekoliko meseci posle požara koji je uništio skoro dve trećine manastira, da zadrži osećanja. Mnogi koji su videli tužno zgarište su zaplakali, oni malo tvrđi na suzu samo su tupo zurili pred sebe.
"Šta se desilo, da ti nisu nešto učinili nažao?" - pita me brižno monah, stari poznanik, a onda shvata pa kaže: "Da, ti ovo tek sad vidiš, a mi smo već navikli".
Nekad tako dostojanstveno dvorište sada je pregrađeno ružnom žičanom ogradom, kako nepozvani ne bi mogli da uđu na zgarište: pristup je dozvoljen samo ovlašćenim radnicima pod kacigama. S jedne strane ograde je Milutinova saborna crkva, ispred nje stara trpezarija, i dalje "južna mala" koja je u katastrofi ostala čitava, a sa druge, prema kapiji, nazubljeni ostaci kamenih spoljnih zidova donedavno čvrstih konaka i nad njima, kao avet, visoki građevinski kran koji se ljulja na vetru. Radovi na raščišćavanju ruševina napreduju sporo. Nadgleda ih arheološka služba, a to znači da nema ni govora da bi se cigle, kamen i nagorele grede mogle brzo izbaciti iz manastira, posle čega će uslediti zidanje novih konaka. Naprotiv, raščišćavanje tako sporo odmiče da vas može uhvatiti očajanje: ovako se može raditi sto, dvesta godina. (Ipak, baš ovakav rad je jedina garancija da će biti poštovan i najmanji ostatak prošlosti.)
Kažu, međutim, da će kasnije posao krenuti brže. Daće bog! Ali bi i ljudi mogli malo više da se potrude. Za sada se "u svetu" mnogo priča o pomoći upućenoj Hilandaru. Stiglo je, međutim, jako malo. Da li su neke od vesti o pomoći bile izmišljene kako bi neko nesreću zloupotrebio za svoju reklamu ili su administrativne prepreke veće nego što mi to znamo, tek, novca nema. Ako se ne desi čudo, još jako dugo nećemo ugledati manastir u punom sjaju. Verovatno će to moći tek sledeće generacije.
U međuvremenu, život teče dalje, što u ovom slučaju znači da se bogosluženja vrše kao i ranije, a zajedno sa bogosluženjima i ostala "poslušanja", to jest monaška zaposlenja. U bašti se radi punom parom, opsecaju se masline, bibliotekari snimaju rukopisne knjige i dopunjavaju već skoro dovršen elektronski katalog. Što se bogosluženja tiče (a to je u svakom manastiru daleko najvažnija stvar), poneko primeti da je posle požara ono nekako "više manastirsko". Takve primedbe sam čuo pet-šest puta, što od monaha, što od stalnih hodočasnika. Ma koliko to zvučalo netaktično, nije ni u kom slučaju zlonamerno. Svi žale što se desila katastrofa, ali konstatuju činjenicu. Logika te primedbe je jednostavna i jasna: manastir je mesto molitve i tišine, kutak koji svojim žiteljima pruža pre svega usamljenost (to mu i naziv govori). A u Hilandar su poslednjih godina skoro svakodnevno dolazile velike grupe posetilaca i tu od usamljenosti nije ostajalo skoro ništa. Velika manastirska crkva je bila prepuna ljudi koji su, u najboljem slučaju, u nju unosili svoje parohijske običaje, a u slučaju koji nije najbolji, stvarali turistički ambijent. Hilandar je često bio predmet nacionalnog, nedorečenog i neosmišljenog kulta, što mu nikako nije prvobitna namena. A sada je ostala samo još molitva, u tišini i samoći. (Da li će tako biti i kada građevinske mašine prorade punom parom - videćemo.)
Stanovnici Hilandara su se navikli na sadašnji njegov tužan izgled, ali i dalje često govore o onoj strašnoj noći u kojoj je i ovo što je spaseno - spaseno čudom, odnosno velikom požrtvovanošću nekoliko ljudi. Svašta smo onih dana tamo u svetu, daleko od Hilandara, mogli da čujemo ili pročitamo o uzrocima požara i načinu na koji se on širio. Bilo je čak i pokušaja da se nesreća zloupotrebi, što u senzacionalističke svrhe, što radi nečeg još goreg: prenosile su se glasine da je požar istovremeno izbio na četiri kraja (što bi značilo da je podmetnut), da su mu se radovali monasi iz susednog, zilotskog manastira Esfigmen (za šta bi, navodno, imali dva moguća razloga: jedan bi bio mržnja prema nezilotskoj, "zvaničnoj" crkvi kojoj Hilandar pripada, a drugi, još fantastičniji, mržnja prema Srbima, jer, navodno, u Esfigmenu ima mnogo monaha - Albanaca). Oni koji su cele te noći spasavali što su mogli, kategorički poriču i jedno i drugo. Esfigmenci su došli da pomognu još u toku noći i dobro su se pokazali i tada, kao i sada, jer oni, kao prvi susedi, na noćenje primaju nesuđene hilandarske goste. A o nekakva četiri mesta sa kojih se požar širio nema ni govora. Počelo je da gori u "igumenarnici", gde se zapalio dimnjak. Da je sa hilandarskim vodovodom bilo sve u redu, kažu, vatra bi brzo bila ugašena. Nažalost, pritisak u vatrogasnim cevima je bio tako mali da je imala vremena da se razbukta, pa kad su najzad došli profesionalni vatrogasci sa svojom tehnikom, sve je već bilo kasno. A zašto je taj pritisak bio tako mali, druga je priča i ona nema nikakve veze ni sa Albancima ni sa zilotskom sabotažom. Nažalost, ovakvim objašnjenjima glasine neće biti zaustavljene. Da je ljudima koji ih izmišljaju bilo do istine, ne bi ni počele da se šire.
Požari na Svetoj gori su česti i strašni. Budući da tamo redovno odlazim, imao sam tu nesreću da već nekoliko puta učestvujem u gašenju. Manastirske građevine su stare, sa mnogo suvog drveta koje se lako pali i gori poput slame. Za sušnih godina, šume se razbukte za tren oka. Pamtim šumski požar koji je harao tri nedelje, i pretvorio u zgarište na hiljade hektara, a zahvatio i balkone Simonopetre. Pamtim požare u Kutlumušu, u Karakalu... Ipak, ovako razoren manastir još nisam video. Ovo je prizor koji me posećuje kao noćna mora. Pomozi, gospode, da ga što pre zaboravimo. I da manastir što pre postane duhovno utočište Srba i svih drugih kojima je potreban.