Klerikalizacija Srbije

Prva i najveća ljubav je, dakle, prema bogu i, prema tome, boga treba mnogo više voleti nego svoju decu, roditelje, sestre, braću, bračnog partnera. To je hrišćanski moral. Neuporedivo čovečniji je humanistički moral prema kojem je najveća vrednost i mera svih stvari - čovek

Ko koga finansira

verskim školama, jer će i one imati status kakav imaju državne škole. Na spisku finansijskih obaveza naćiće se i manastiri koji će, samo oni najznačajniji, dobiti status kakav imaju Srpska akademija nauka i umetnosti, pozorišta i nacionalni muzeji! Sve ovo predviđa prednacrt zakona o verskoj slobodi, crkvama i verskim zajednicama u čijem pravljenju očigledno nisu učestvovali i oni koji znaju šta je religija (da ona ratuje protiv razuma i logike), koji su upoznati sa naučno utvrđenim efektima religije na ličnost i društveni progres. A učestvovali su crkveni funkcioneri svih konfesija i religiozno opredeljeni službenici Ministarstva vera. I kako onda da prednacrtom ne

Manipulativna konfuzija

A evo zašto Crkva i državnici koji je zastupaju postojeće verske slobode i verska prava ponovo uspostavljaju. Na primeru diskusije koja se vodila pre uvođenja veronauke u državne škole videće se u čemu je stvar. Ministar vera u prethodnoj vladi Srbije dr Vojislav Milovanović i bivši savezni ministar vera dr Bogoljub Šijaković smatrali su da vraćanje veronauke u državne škole predstavlja ostvarivanje ljudskog prava! To nije tačno. Postoji samo pravo na veroispovest, ljudsko pravo na veronauku u državnoj školi ne postoji. Država ima obavezu da svakom građaninu obezbedi samo osnovnoškolsko obrazovanje i dužnost da učenicima osigura pravo na istinu i da ih zaštićuje od ideoloških pristrasnosti kao i od religijskih iluzija i zabluda. Njena dužnost je još da onemogući osobe i razne faktore koji bi sprečavali crkvu da organizuje veronauku u verskim školama ili crkvama. Ni međunarodne konvencije ne traže da sekularna država uvodi veronauku u državne škole. Od takve se države samo očekuje da svakom građaninu omogući slobodu da veruje ili ne veruje. Ministar Šijaković je, međutim, izjavio da je "veronauka državno jemstvo prava na veroispovest"! Pokušali su, dakle, da izmisle ljudsko pravo na veronauku i da ga poistovete sa nespornim pravom na religijsko verovanje, nadajući se da tu namernu, manipulativnu konfuziju mnogi neće primetiti. I u ovom prednacrtu pokušavaju da dokažu da postojeće slobode i pravo na veroispovest neće faktički postojati ako se država ne obaveže da finansira crkvene aktivnosti u vezi sa njima.
Pripremani zakon o verskim slobodama treba, dakle, da bude odskočna daska da se Crkva potpuno spoji sa državom, u stvari "da se vratimo na put svetosavski" i u 21. veku uredimo odnos crkve i države na osnovu "teorije simfonije" cara Justinijana iz 6. veka, "koju je sveti Sava uneo u Zakonopravilo i koja je bila svetinja u Srpskoj srednjovekovnoj državi". "Nećemo pogrešiti" ni ako se vratimo kanonima svetih apostola i kanonima vaseljenskih i pomesnih sabora, napisa u Politici od 10. 12. 2000. dr Dimša Perić, sveštenik i vanredni profesor crkvenog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. I reče još ova progresivna osoba, u istom članku "Crkva i država", da bi povratkom veronauke u državne škole "mnogi predmeti morali da pretrpe korekcije" i da se rimokatolici, protestanti, muhamedanci i drugi "ne mogu staviti u istu ravan sa SPC" kada je reč o položaju pojedine crkve u državi.

Koliko ima vernika

Na pitanje novinara Politike da li država može da podnese prednacrtom predviđene izdatke za crkvu i verske zajednice ministar vera dr Milan Radulović je odgovorio da je "u Srbiji najveći broj stanovnika verujući, da oni plaćajući poreze, pune državnu kasu i da zato imaju pravo da se njihove pare upotrebe za pomoć verskim zajednicama". Odgovorio je, dakle, da država može da podnese te troškove. A to je potpuno netačno jer je budžet u ozbiljnom deficitu. A izmišljeni podatak da je većina u Srbiji religiozna nelogično je povezao kako sa sposobnošću budžeta tako i sa pravom da se pare većine upotrebljavaju za pomoć verskim zajednicama. Nisu to njihove pare već opšte i zato će ta pomoć vernicima biti privilegija u odnosu na ateiste. Jasno je, država to ne sme da čini.
A sa tvrdnjom ministra da je većina stanovnika u Srbiji verujuća ne slažu se ni neki teolozi. Akademik i teolog dr Vladeta Jerotić piše: "Pravoslavna crkva je u našem narodu oslabila, ili je tako izvitoperena da se teško prepoznaju njeni koreni: ona je ostala ili postala mlaka, tradicionalna je samo još u smislu formalnog održavanja nekih običaja o praznicima (badnjak, slava, uskršnja jaja itd.), bez razumevanja njihovog značenja i bez obnovljenog pročitavanja večne Knjige Života - Hristovih jevanđelja". I teolog dr Radovan Bigović smatra da su Srbi vernici u većini samo kad je popis ali je malo onih koji poste i odlaze u crkvu, koji ne praznuju crkvene praznike samo zbog običaja ili nacionalnog identiteta. On tvrdi da je "Crkva izgubila životnu i egzistencijalnu dimenziju za savremenog čoveka čak i za religioznog i verujućeg". Činjenica je da je došlo od izvesne religijske revitalizacije, ali nju su doneli pomodarski i konformistički građani vernici, kao i oni koji poštuju običaje a vrlo malo religijske dogme. Ovaj porast površne religioznosti neće biti u stanju da oporavi religiju od tzv. unutrašnje sekularizacije: neznatan je procenat vernika koji još veruju u zagrobni život, malo je onih koji veruju u Hristovo vaskrsenje, u carstvo nebesko, u Hristova i Mojsijeva čuda, u božja otkrovenja... To je posledica istorijskog neuspeha hrišćanstva koje nije ispunilo nijedno od najdubljih stremljenja čovekovih (Bulgakov i Berdjajev).

Stvarna uloga SPC

U već pomenutom intervjuu ministar Radulović navede da je crkva "od posebne važnosti za građane, narod, demokratsko društvo i modernu državu". Naši istoričari ističu da je uloga SPC u Prvom srpskom ustanku bila velika, da su sveštenici podneli najveće žrtve u periodu od 1804. do 1813. godine: procenat nastradalih sveštenika bio je daleko veći od procenta nastradalih civila. U toku ustanka sveštenici su direktno komandovali ustaničkom vojskom, doturali su vojnu i finansijsku pomoć, a zatim i predvodili diplomatiju tadašnje Srbije. Jedini su to mogli, jer su u tadašnjoj Srbiji bili gotovo jedine pismene osobe, znali su ruski a u manjoj meri i turski, pa su putovali na pregovore u Rusiju i Carigrad. To što su radili sveštenici u tom vremenu nisu bile religijske, svešteničke uloge: nisu držali molebane, liturgije, nisu organizovali litije, nisu se samo skrušeno molili u crkvi sa svojom pastvom već su podsticali narod na pobunu, dizali borbeni moral naroda, ratovali zajedno sa njim. Prema tome, u Prvom srpskom ustanku SPC kao religijska organizacija nije učestvovala. Značajnu ulogu u tom istorijskom događaju imali su njeni sveštenici, ali ne kao sveštenici već kao građani pripadnici srpskog naroda kojem su pomagali na razne načine ali ne kao sveštena lica. Sveštenici su inače i u mantiji i kada je skinu ljudi koji vrše razne građanske i porodične uloge.
U teškim vremenima kada su turski vlastodršci po zemlji Srbiji i Bosni i vatikanski misionari po pokrajinama islamizirali i pokatoličavali Srbe, SPC je tim bivšim pravoslavcima oduzimala pravo na nacionalni identitet. Odbačeni Srbi postajali su Turci i Hrvati a njihovi potomci u prvoj ili nekoj sledećoj generaciji najveći srbomrzitelji. Kada se, eto, SPC ponašala kao religijska organizacija, iz straha da ne ostane bez manjeg ili većeg dela svog pravoslavnog stada, napravila je srpskom narodu nenadoknadivu štetu: sada bi, valjda, Srbija imala dva-tri miliona Srba više.
Da li za nas savremene i normalne ljude koji žive u modernoj državi može da ima posebnu važnost crkvena organizacija koja preporučuje i sugerira ljudima da veruju učenju koje je preuzela pre dva milenija, koje se protivi naučnim činjenicama i naučnim teorijama, pa i znanju i rasuđivanju prosečno inteligentnih osoba? Kako da ljudi posebno uvažavaju organizaciju koja u svakoj od sedam tajni ljude obmanjuje, ponižava? Kako da posebno uvažavamo Sinod SPC, "stub i tvrđavu istine", kada njegovi članovi, 35 "molitvenika pred vaskrslim Gospodom", u Poslanici SPC za Uskrs 1995. izjaviše da im je "jedini bogočovek - vaskrsli Isus Hristos... objavio da su naši pomrli preci i srodnici živi, da nas gore čekaju"?!
Dok je u srednjem veku katolička crkva po određenom cenovniku prodavala oproštajnice (indulgencije) od kazne na onom svetu za grehe koje je vernik činio ili će tek činiti na zemlji, u 21. veku u Požarevcu bračnom paru koji je došao da se venča pravoslavni sveštenik naplaćuje za crkveni blagoslov i za korišćenje božje kuće, crkve! Evo kako izgleda čitav cenovnik: samo venčanje 30 evra, za crkveni blagoslov 2500 dinara i 10 evra, korišćenje božje kuće 1400 dinara, predbračni zapisnik 1500 dinara i svaki kum (njih dvojica ili dvoje) obavezan je da plati crkvi 1000 dinara. To sve ukupno iznosi oko 11 600 dinara. Venčanje (registracija) u opštini košta samo 700 dinara! Kakvi li su cenovnici za ostalih šest tajni.

Dekorativno i humanitarno

Kako da posebno uvažavamo organizaciju koja gradi u vrlo kratkom roku 100 crkava, među kojima je jedna najveća na Balkanu, u državi Srbiji u kojoj gotovo dve trećine stanovnika nije u mogućnosti da zadovoljava svakodnevne, egzistencijalne potrebe za lečenjem i održavanjem zdravlja, adekvatnom ishranom, u kojoj gotovo milion ljudi nema radno mesto ili na njemu zarađuje minimum koji je nedovoljan za preživljavanje, grejanje, redovno plaćanje gradskih komunalija. Nije sporno da se crkve grade pre svega novcem dobrovoljnih davalaca i zadužbinara, ali i prilozima koje je SPC dobijala od države, iz deficitnih budžeta, a na osnovu inicijativa vernika koji su njima raspolagali. Novembra 2000. godine Savezna vlada poklonila je Sinodu dva miliona dinara za dovršenje Hrama svetog Save. Šest meseci kasnije Vlada Srbije uplatila je pet miliona dinara za dovršenje crkve u Valjevu, druge po veličini u republici. Posle godinu ili nešto više, Izvršni odbor Skupštine grada Beograda doneo je odluku da se iz gradskog budžeta izdvoji 30 miliona dinara za obnovu devet pravoslavnih hramova na široj teritoriji Beograda. Vernici koji su u ovim ustanovama odlučili o dodeli pomoći za dogradnju hramova pokazali su da više vole crkvene građevine nego penzionere koji žive sa penzijom od 3600 dinara. Bilo je i više manifestacija u inostranstvu i zemlji, organizovanih radi prikupljanja dobrovoljnog priloga za dovršenje Hrama svetog Save, manifestacije koje su nehumano konkurisale istovremenom prikupljanju priloga za obnovu dečje bolnice u Tiršovoj. Zar ne bi bilo neuporedivo humanije i u skladu sa hrišćanskom porukom o ljubavi prema bližnjem (koju sveštenici spominju u svakoj svojoj rečenici) da se SPC javno obratila svojim donatorima i zamolila ih da joj odobre da novac koji su joj poslali za gradnju hramova pozajmi ili pokloni zdravstvenom osiguranju za kupovinu medicinskih instrumenata i lekova, izbeglicama koji godinama žive u pretrpanim fiskulturnim salama na dva-tri kvadratna metra i bez kupatila ili za zadovoljavanje drugih urgentnih društvenih potreba. Malo je verovatno da donatori na to ne bi pristali. Potpunu neosećajnost prema svom narodu crkveni funkcioneri, njih 35 na čelu sa patrijarhom, pokazali su na delu kada su odlučili da se 49 zlatnih krstova za Hram svetog Save izlije u inostranstvu, da se u inostranstvu za isti hram izradi više kompjuterizovanih zvona i da se u inostranstvu kupe čak i kamene ploče za oblaganje spoljnih zidova istog hrama! Nisu hteli, dakle, da omoguće našim firmama i našim radnicima da nešto zarade!
Svemu ovome ne treba se čuditi. Pogledajmo šta piše u Svetom pismu: "Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i svom dušom svojom i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest (istakao M. A.). A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. O ovim dvjema zapovestima zavisi sav zakon i proroci" (Mt. 22, 37-40). Teolog Dimitrije Kalezić komentariše ove dve zapovesti pa tvrdi da ljubav prema bogu "ne zna za granice: ona ide do potpunog odricanja sebe, svoga individualnoga predavanje sebe kroz pokornost volji Božjoj da bi na taj način dobio što jači uzmah k dobru, k Bogu". Prva i najveća ljubav je, dakle, prema bogu i, prema tome, boga treba mnogo više voleti nego svoju decu, roditelje, sestre, braću, bračnog partnera. To je hrišćanski moral. Neuporedivo čovečniji je humanistički moral prema kojem je najveća vrednost i mera svih stvari - čovek!