Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

340-341

1-30. septembar 2004.

Republika

DIJALOG

Neoliberalna ideologija tranzicije ponudila je naivnu emancipatorsku koncepciju da će sam čin pravne promene vlasništva nad sredstvima za proizvodnju doneti fundamentalnu izmenu razvojnih potencijala perifernih istočno-evropskih društava

Traganje za normalnim životom u Srbiji (III)

Društvene protivurečnosti tranzicije u Srbiji

	Strepim za svoju zemlju kad pomislim da je bog pravedan, da njegova pravda ne može uvijek spavati. Odnos između gospodara i roba je despotizam. Sigurno je da je u knjizi sudbine zabilježeno da ti ljudi moraju biti slobodni...
	Thomas Jefferson

Marija Obradović

Svrha tranzicije Istočne Evrope iz komunizma u kapitalizam, koja je započela 1989. godine, obrazlagana je neefikasnošću privrednog sistema zasnovanog na državnoj svojini i planskoj privredi, te potrebom ovih zemalja za dinamičnijim društvenim razvojem kojim bi se ostvarilo njihovo povoljnije uključivanje u evropsku i međunarodnu podelu rada.
"Danas su ova društva suočena sa krizom, dramatičnom spoznajom negativnih efekata promena i traumama zbog raspršenih iluzija i očekivanja da će istovremeno biti nađen ekspresni put u bogato društvo i zadržati formirana radna sigurnost i stečene (ne)radne navike i egalitarijanska kultura.
Prosečni stanovnik ovih zemalja našao se u ironičnoj i frustrirajućoj situaciji da pred konačno punim trgovinama stoji sa gotovo praznim novčanikom...
Izvedeno iz ćorsokaka prethodnog društvenog poretka ona su se, uz visoko plaćenu cenu, našla u poziciji ekonomske periferije i zavisnog razvoja. Pred njima je težak zadatak uspostavljanja ravnoteže između tržišne utakmice i regulativne uloge države, i očuvanja minimuma socijalne pravde i redistributivne uloge i mera jedne siromašne 'države blagostanja'."1
Posle petnaest godina trajanja tranzicionih procesa, istočno-evropska društva nisu nimalo bliže željenom cilju razvoja sopstvenih tehnologija, kreiranja novih proizvoda i poslovanja i unapređenja proizvodnih procesa, odnosno modelu razvoja na kojem počivaju prosperitetna zapadno-evropska društva.

Činioci društvenog razvoja

Maks Veber je pored dva Marksova činioca društvenog razvoja, rada i kapitala, uveo i treći, kulturu. Uvažavanje kulture kao značajnog faktora razvoja uticalo je i na Dirkemovo shvatanje organske solidarnosti društva kao ključnog principa njegovog prosperiteta.
Moderno društvo, kao strukturirani sistem organizovanih društvenih grupa (ili klasa), nastalo je kao fenomen zapadno-evropske civilizacije, kroz proces istorijskog razvoja kapitalističkog načina proizvodnje. Unutrašnja imanentnost kapital odnosa da se razvija kao globalni svetski sistem, uslovila je uključivanje perifernih društava u međunarodnu podelu rada. Većina zemalja periferije postala je deo svetskog kapitalističkog sistema u istorijskom periodu kada su u njima elementi tradicionalnog društva dominirali nad elementima modernog civilnog društva centra. Tokom XIX i XX veka elite različitih ideoloških provenijencija u perifernim društvima pokušavale su da nađu spasonosnu formulu razvoja i da svojoj naciji obezbede što bolje mesto u međunarodnoj podeli rada. Elite liberalnog ideološkog korpusa isticale su da se dati cilj može postići razvojem privatnog preduzetništva, tržišne ekonomije i parlamentarne demokratije, a komunističke, putem planskog privrednog sistema zasnovanog na državnom vlasništvu i diktaturi proletarijata.
Početkom XX veka revolucionarna levica evropske periferije, posebno ruska, zadivljeno je posmatrala jačanje zapadno-evropskog radničkog pokreta i očekivala je da će svetska proleterska revolucija rešiti i probleme razvoja periferije. Impresioniran razvojem odnosa solidarnosti i uzajamnosti među radničkom klasom Zapada, Maksim Gorki je 1911. godine sa oduševljenjem opisivao podršku građana štrajku tramvajskih radnika u Napulju:
"Poče borba, tiska, ali - odjednom se pokrenu čitava siva prašna gomila gledalaca, zagraja, zaurlika i nagrnu na tračnice - čovek sa panama šeširom strže svoj šešir s glave i prvi leže na zemlju pokraj jednog od štrajkača, potapša ga po ramenu i doviknu mu nešto glasom punim bodrenja.
A za njim počeše padati na tračnice - baš kao da im je neko podrezao noge - neki veseli i bučni ljudi, ljudi, kojih još do pre dvije minute uopće nije bilo ovdje. Oni su se bacali na zemlju, smijući se krivili lica jedan na drugoga i dovikivali su oficiru koji je nešto govorio čovjeku s cilindrom, vitlajući svojim rukavicama pod njegovim nosom, smeškajući se i mašući svojom lijepom glavom.
A na tračnice su se neprestano bacali novi ljudi, žene su bacale svoje košarice i nekakve zavežljaje, sa smehom su lijegali mališani, savijajući se u klupko kao prozebli psi, i prevrtali su se s boka na bok, prljajući se u prašini, nekakvi pristojno odjeveni ljudi.
Petorica vojnika gledali su sa platforme prvih kola na gomilu ljudskih tjelesa pred kotačima i kikotali se, premeštajući se s noge na nogu, držeći se za potpornje, zabacujući glavu unazad i izvijajući se. Sada više nisu bili nalik na limene mehanizirane igračke."2
Međutim, usamljenost pobede proleterske revolucije u Rusiji 1917. godine uticala je da u njoj, a posle Drugog svetskog rata i u zemljama Istočne Evrope, prevlada Volmarova koncepcija "socijalizma u izolovanoj zemlji", koju je doduše Staljin predstavio kao svoju ideju nacionalnog komunizma. Kako se ovaj koncept zasnivao na pretpostavci da se ubrzan društveni razvoj perifernih društava može postići jedino osloncem "na sopstvene snage", a ne uključivanjem u međunarodnu podelu rada (što je bio stav Trockog), značaj "kulta rada" (kulture) kao faktora razvoja bio je potenciran ne samo u političkoj propagandi i umetnosti, već i u naučnoj literaturi.
Kada su se osamdesetih godina XX veka društva nacionalnog komunizma suočila sa ozbiljnom razvojnom krizom, komunističke elite bile su spremnije da uzrok krize pre vide

u "mentalitetu" radničke klase, nego u prirodi društvenog sistema. To je bilo karakteristično naročito za Jugoslaviju u prvoj polovini osamdesetih godina: "Naše zaostajanje u stvaralaštvu, u inovacijama kao integralu ukupnih znanja, leži u našem mentalitetu (istakla M. O.) u našem oslanjanju na uprosečenost ljudskih moći u svim područjima ljudskog rada i stvaralaštva".3 Stavljanje akcenta na kulturu kao činilac društvenog razvoja, dovodi nas do istraživačkog pitanja o socijalnim snagama društvenog razvoja. Ovo
		Dragan Martinović

istraživačko pitanje poseban značaj dobilo je u razmatranjima o problemima razvoja i modernizacije perifernih društava. Od šezdesetih do početka devedesetih godina u anglosaksonskoj naučnoj literaturi dominiralo je shvatanje o elitama kao pokretačima razvoja u perifernim društvima. Međutim, veliki problemi u razvoju nedovoljno razvijenih zemalja Latinske Amerike i Afrike, kao i sve očitije protivurečnosti tranzicionih procesa u Istočnoj Evropi, uslovili su veliko preispitivanje elitističke koncepcije modernizacije perifernih društava. Tim pre što je u većini nerazvijenih zemalja bio primenjen model "modernizacije odozgo", čiji su nosioci i glavni stožeri bile političke, vojne i ekonomske elite, a koji već od kraja osamdesetih godina pokazuje ozbiljna ograničenja. Tako se danas sociologija moći sve više bavi fenomenom "krize elita" u perifernim društvima, posebno u krilu moderne socijalističke kritike svetskog kapitalističkog sistema.
Krajem osamdesetih godina u Istočnoj Evropi šireno je euforično uverenje putem "nove ideologije nužnosti", da će se izlaz iz krize i dalji prosperitetni društveni razvoj postići putem "hitnog i definitivnog prelaska u kapitalizam. Najglasniji propovednici te nužnosti prizivaju sverešavajuću formulu privatizacije svega i svačega, i to hitno i neopozivo, ali često ne kažu jasno ko i kako to treba da obavi. Figura 'strateškog partnera' dočarava se kao izbavitelj, spasilac, glavni zgoditak na lutriji. Nekadašnju parolu boljševika - 'kadrovi rešavaju sve' - zamenjuje deviza rigidnog ekonomskog liberalizma, 'sve će rešiti privatni vlasnici'."4
Neoliberalna ideologija tranzicije ponudila je naivnu emancipatorsku koncepciju da će sam čin pravne promene vlasništva nad sredstvima za proizvodnju doneti fundamentalnu izmenu razvojnih potencijala perifernih istočno-evropskih društava. Pokazalo se, međutim, da pravna promena vlasništva ne znači i promenu realnih ekonomskih sadržaja. Prenebregavajući konkretnu istorijsku situaciju Istočne Evrope, odnosno nedostatak finansijskog kapitala, perifernost i nerazvijenost njene ekonomije kao pojave dugog trajanja, a ne samo neposrednog produkta komunističkih sistema, neoliberalna ideologija i praksa tranzicije isključila je socijalni dijalog iz korpusa rešenja za prevladavanje ekonomskih i socijalnih problema tranzicije. Namesto socijalnog dijaloga došlo je do voluntarizma i ispražnjenih demokratskih formi parlamentarizma.
"Elite nomenklature" stekle su apsolutno pravo odlučivanja o višku vrednosti. To samo po sebi ne bi još uvek moralo biti loše kad bi se takva upotreba viška vrednosti pokazala kao efikasna, tj. kad bi obezbedila rast nacionalnog dohotka i razvoj. Pošto to evidentno nije slučaj u Istočnoj Evropi danas, vladajuća elita je sve više prinuđena da ideološkim i moralnim argumentima, disciplinom, pa i opresijom održava svoju vlast. Elite koje danas predvode većinu tranzicionih društava pokazuju se kao nedovoljno sposobne da organizuju efikasnu privredu.

Srbija 1989-2003: hronično anomično stanje5

Neorganizovanost socijalno-političkih snaga i društvenih pokreta koji bi mogli biti agensi društvenih promena u Srbiji, poslednjih petnaest godina, za posledicu ima anomiju društvene organizacije.
Kriminalizacija zvanične ekonomije razvila se u periodu socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji. Ona se graničila sa korupcijom i imala je tendenciju stalno rastućeg odstupanja između zvanične i prave stvarnosti ekonomskog života. Kriminalizacija ekonomskog života ogledala se u obilju raznovrsnosti poluilegalnih delatnosti, sumnjivih poslovanja, grupnih i individualnih. Društvene nejednakosti ostvarile su se upravo na sticanju ekonomske koristi (ili privilegija) kršenjem važećih propisa i nasrtajima na društvenu svojinu. Bile su odomaćene veoma fluidne granice između aktivnosti koje su u skladu sa zakonom i onih koje su u osnovi ilegalne.6
Pod okriljem režima Slobodana Miloševića od 1989. godine, kada su započeli tranzicioni procesi u Istočnoj Evropi, u Srbiji je došlo do postepenog uobličavanja "kapitalizma nomenklature" širenjem struktura kriminalizovane i "sive" ekonomije čiji su se rudimentarni oblici zasnovali u sistemu socijalističkog samoupravljanja. "Politički kriminal" (rafinirane metode borbe sa političkim protivnicima, razne malverzacije, zavere, protekcionizam, manihejstvo i dr.) i "prljavi ratovi", kao dve osnovne poluge Miloševićevog režima, svedočile su o dubokoj društvenoj krizi razvitka u Srbiji, ali su istovremeno bili i politički okvir stvaranja nove socijalne strukture društva. "Samoupravni" i ratni profiteri

polako su postajali vlasnička klasa, dok je svet rada postepeno bio isključivan iz procesa društvenih promena metodama krajnje pauperizacije (hiperinflacijom, stavljanjem embarga na podizanje štednih uloga građana, otpuštanjem, vrtoglavim rastom cena na malo uz istovremeni pad cene rada, neredovnim isplaćivanjem potpuno obezbeđenih penzija i socijalnih davanja itd.). Sa zamiranjem zvanične ekonomije uzdizala se špekulativna, koja se finansirala prelivanjem društvenog kapitala, na vidljiv ili manje vidljiv način, u džepove "elite nomenklature" i posrednom državnom pljačkom stanovništva. Osnov špekulativne ekonomije činila je "trgovina" (šverc) naftom, cigaretama, devizama, drogom i oružjem. Zloupotrebom položaja "elita moći" u Srbiji
		Tomislav Suhecki

(birokratska, vojna i ekonomsko-tehnokratska) bila je glavni organizator kriminalizovane ekonomije iz koje je izvukla, za prilike u Srbiji, velike zarade i akumulirala kapital. Vlasnička klasa, "elita nomenklature" koja je svoje bogaćenje započela u samoupravnom socijalizmu putem tzv. korisnih malverzacija, a nastavila ga kroz kriminalizovanu ekonomiju u uslovima sistemske krize društva, iako je postala dominantan društveni subjekt u Srbiji već sredinom devedesetih godina, nije mogla da postane i socijalni agens društvenog razvitka. Nacionalnim projektima i manihejskom nacionalističkom propagandom, i pored početnih uspeha, nije se mogla očuvati društvena kohezija u Srbiji, i kriza društvene solidarnosti je postajala sve dublja, a opadanje zajedništva sve veće. Anomični profil situacije u Srbiji u predvečerje "petooktobarskih promena" ogledao se u slabljenju vrednosnih osnova zajedništva, gubljenju smisaonosti i spontanog kolektivnog konsenzusa, unutrašnjim moralnim konfliktima, dezorganizaciji, odsustvu motivacije, kršenju institucionalnih obrazaca i normi. Anomija društvene organizacije odražavala je poremećaje u socijalnom poretku i pretila slomom regulacionih normi. Posledice anomičnog stanja u Srbiji bili su štrajkovi, porast kriminala, devalvacija moralnih vrednosti, moralna dezintegracija ličnosti, neefikasnost pravila ponašanja i dr. Porast alkoholizma među stanovništvom, prostitucije, teških zločina, "političkog kriminala", različitih oblika agresije i predrasuda (verskih, nacionalnih, generacijskih), afera u političkom i ekonomskom životu, bile su prateće pojave anomičnog stanja u Srbiji.
Istorijska istraživanja zasnovana na modelu "anomične situacije", a vršena na široj analitičkoj skali, svakako bi osvetlila sve protivurečnosti društvenog razvitka u Srbiji devedesetih godina XX veka.

Do 2002. godine svojinska struktura preduzeća u Srbiji se drastično izmenila. Više od 70% preduzeća (ili 141 956 od ukupno 172 551) su privatna preduzeća. Bez oznake svojine ima 21 230 preduzeća. Najveći broj privrednih preduzeća po poreklu kapitala su preduzeća domaćeg kapitala (148 792). Broj preduzeća stranog kapitala iznosi 539, a mešovitog kapitala 1790.
Nezaposlenost je u Srbiji postala centralni društveni problem. Indeks ukupnog broja zaposlenih 2002. godine u Srbiji i Crnoj Gori pao je na 79 u odnosu na 1990. godinu. Iako privatna preduzeća, kako smo videli, učestvuju sa više od 70% u ukupnom broju preduzeća, ona upošljavaju samo 23,6% od ukupno zaposlenih u Srbiji, a preduzeća u društvenoj i državnoj svojini 66,5%. Preduzeća u zadružnoj i mešovitoj svojini zapošljavaju 8,3% od ukupno zaposlenih, a preduzeća bez oznake svojine 1,6%. Tako da danas u Srbiji imamo pojavu karakterističnu za čitavu Istočnu Evropu, da novonastala privatna preduzeća nisu u stanju da razviju obim proizvodnje i obezbede tržišta plasmana robe koji bi omogućili veću uposlenost stanovništva.
Struktura nezaposlenih u Srbiji odgovara strukturi nezaposlenih u Istočnoj Evropi, a obrnuto je proporcionalna strukturi nezaposlenih u Zapadnoj Evropi. Dok je u zemljama Zapadne Evrope najveća stopa nezaposlenih među nekvalifikovanom i polukvalifikovanom radnom snagom, u Srbiji lica sa visokom, višom i srednjom školom, prema godišnjem proseku 2002. godine, čine 34,1% od ukupno nezaposlenih. Odmah iza njih su nekvalifikovani radnici koji čine 32,8% od ukupno nezaposlenih, a zatim visokokvalifikovani i kvalifikovani radnici koji učestvuju u ukupnom broju nezaposlenih sa 27,5%. U ukupnom broju nezaposlenih priučeni radnici čine 5,6%. U Srbiji je oktobra 2002. godine bilo oko 500 000 nezaposlenih. Od toga su oko polovinu činila lica koja su prvi put tražila zaposlenje, a drugu polovinu lica koja su ostala bez posla kao tehnološki viškovi ili usled likvidacije firmi.
Društveni proizvod Srbije, izražen u stalnim cenama 1994. godine, pao je sa 47 201 milion dinara, koliko je iznosio 1989. godine, na 20 693 miliona dinara 2001. godine, što znači da je prepolovljen. U istom periodu nacionalni dohodak je, izražen u stalnim cenama 1994. godine, bio takođe prepolovljen sa 36 668 miliona dinara na 17 235 miliona dinara. U strukturi društvenog proizvoda u Srbiji i Crnoj Gori u periodu 1999-2001. godine najveće učešće imali su prerađivačka industrija (oko 35%) i poljoprivreda (oko 25%). U strukturi društvenog proizvoda privatnog sektora najveće učešće ostvaruje poljoprivreda sa oko 80%. Struktura društvenog proizvoda privatnog sektora ostala je tako nepromenjena u odnosu na 1989. godinu. Pored poljoprivrede, u strukturi društvenog proizvoda privatnog sektora učestvuju građevinarstvo i trgovina na veliko i malo.
Interesantno je primetiti da u izdvajanjima stanovništva štednja gotovo i ne učestvuje. Od ukupnog izdavanja stanovništva u Srbiji i Crnoj Gori u 2002. godini, 79,9% odlazilo je na izdatke za robu i usluge, a 16,3% na izdatke za poreze, doprinose, takse, carine i sl. U ukupnim primanjima stanovništva bruto lične zarade zaposlenih učestvovale su sa 37,7% u toku 2002. godine, primanja od prodaje roba i usluga sa 34,3%, primanja po osnovu penzija sa 16,7%, a ostala lična primanja sa 8,2%. To znači da u strukturi primanja u Srbiji i Crnoj Gori nešto više od jedne polovine prihoda (plate i penzije) potiče od rada.7

Zaključak

Političke promene do kojih je došlo u Srbiji 5. oktobra 2000. godine nisu bile dovoljno radikalne, kao ni društvene reforme koje su nakon njih usledile da bi se prevazišlo anomično stanje društva u Srbiji.
Nezaposlenost i socijalne napetosti rastu a politička nestabilnost je sve izraženija, naročito nakon izbora za republičku skupštinu decembra 2003. godine.
Socijalni dijalog kao najefikasniji instrument rešavanja socijalnih i ekonomskih problema društva u tranziciji nije otvoren. Svet rada je potpuno društveno marginalizovan. Kako je samo rad kao jedan od činilaca društvenog razvoja opterećen cenom tranzicije, a ne i kapital, raspad društvene kohezije sve je uočljiviji, klasne suprotnosti sve izraženije, a anomično stanje društva sve se više produbljava.
Bajronovi romantičarski stihovi zvuče realistički danas u Srbiji:

Napokon su došli ljudi da me oslobode;
Nisam pitao zašto, nisam mario odakle;
Meni je bilo svejedno
Jesam li okovan ili neokovan,
Naučio sam voljeti očaj.

Autorka je doktor političkih nauka i radi kao naučni saradnik Instituta za noviju istoriju u Beogradu

1 Zoran Stojiljković, "Društvena uloga i razvoj sindikata", u: Sindikat i društvo u tranziciji, Institut za političke studije, Beograd 1995, str. 70, 83, 84.
2 Maksim Gorki, Djela, knjiga XIV, "Bajke o Italiji", Kultura, Beograd, Zagreb, 1948, str. 14.
3 Joviša Prokopijević, Bitni faktori društvenog i tehnološkog razvoja, Ekonomika, Beograd 1985, str. 326.
4 Nebojša Popov, "Rad - kazna i nagrada", u: Živeti od rada, priredila Lidija Jovetić, "Republika", Beograd 2003.
5 O teorijsko-analitičkom obrascu "anomičnog stanja" društva videti: Miodrag Ranković, "Sociološka proučavanja deformacija i granice društvenog razvitka", u: Deformacije i granice društvenog razvitka. Prilozi sociološkoj teoriji, knjiga I, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd 1989.
6 E. Berković, Socijalne nejednakosti u Jugoslaviji, Ekonomski institut i "Ekonomika", Beograd 1986.
7 Statistički godišnjak Srbije i Crne Gore 2003, Zavod za statistiku, Beograd 2003.


	Kultura	Kako pravo štiti kulturna dobra u ratu i miru

Republika