Snagatori

Politička nadmetanja prate veća podozrenja od onih prema sportskim nadmetanjima

Poput olimpijskih igara, i u političkim nadmetanjima ima mnogo učesnika. U oba slučaja važe određena pravila. Mada se u prvom slučaju često ponavlja geslo "važno je učestvovati", ipak važe precizne olimpijske norme koje učesnici moraju da ispune a postoje i priznati rekordi u različitim disciplinama koje učesnici žele da dostignu i nadmaše. Poznata su i pravila takmičenja među njima; i ona koja kažnjavaju upotrebu dopinga. Nekada je istican i amaterizam, ali vremenom uloga novca raste, oko čega ne prestaju sporovi, ponekad i veoma žučni. Olimpijski pobednici, dakle, ispunjavaju brojne i različite norme. Uspeh ne zavisi samo od snage.
I za politička nadmetanja proklamovana su određena pravila. Učesnici treba da ispunjavaju određene norme, kao i sportisti, da ne raspolažu samo snagom već i drugim osobinama. Nije dovoljno da su samo fizički i duševno zdravi, da su snažni i vešti, već i da su u stanju da obuzdavaju svoje borbene (agonalne) instinkte, da poštuju norme normalnog života, i da su sposobni da bolje od drugih obavljaju javne poslove, kao slobodni pojedinci u slobodnoj političkoj zajednici.
Politička nadmetanja prate veća podozrenja od onih prema sportskim nadmetanjima. Naročito se zazire od onih koji se najviše uzdaju u snagu emocija, novca i vlasti. Sami takmaci se, obično, ne hvale toliko snagom, koliko raznim vrlinama. U Srbiji, pak, ima ne samo raznih izuzetaka, već i ljubitelja izuzetnosti. Tako se, odnedavno, sve snažnije promoviše čitav pokret "Snaga Srbije". Vođa tog pokreta Bogoljub Karić, nakon osvajanja trećeg mesta na predsedničkim izborima, najviše se razmahao, uznoseći snagu, mahom vlastitu.
Kao što prema olimpijskim pobednicima i drugim sportskim šampionima ne postoji samo poštovanje i divljenje, već i zavist pa i druge negativne emocije, tako i prema uspešnim ljudima u privredi i politici takođe postoje rezervisanost i razni negativni stavovi. Kada se kaže da je tako oduvek bilo, i biće, zaobilazi se problem koji ipak postoji.
Razborit odnos prema uspesima i neuspesima, pobedama i porazima, i u sportskim i u političkim nadmetanjima, zavisi od objektivne procene koliko takmičari ispunjavaju određene norme, o čemu je već bilo govora. Kada je reč o sportu, bezmalo se ne može naći bilo ko da se hvali samo snagom. U politici se, eto, to dešava bez bilo kakvog zazora. Smatra se da onaj ko je već stekao veliku snagu ima pravo da bude još snažniji, i da je nevažno kako je tu snagu stekao i kako je uvećava. Proglašava se nevažnim ko se kako obogatio, ko je kako sticao moć i vlast, ko koga i kako kupuje i potkupljuje.
Zanimljiv je i doping u političkom nadmetanju. Ima izvesnih sličnosti ali i razlika. I sam uspeh je neka vrsta dopinga, i kod takmičara i kod publike. Ali, dok u sportu postoje jasne sankcije za nedopušteni doping, to kao da ne važi za politička nadmetanja. I nije reč samo o onima koji se razmeću svojom snagom, o snagatorima, nego i o onima koji se zanose tuđom snagom, uzdajući se u njih kao u spasioce koji će ih ne samo izbaviti iz raznih nevolja nego ih i učiniti, takođe, snagatorima. Vera u vlastitu snagu, a posebno u njenu spasilačku ulogu, u političkim nadmetanjima, za razliku od sportskih, izgleda nema jasnih ograničenja i sankcija. Novac i droga bacaju senku i na sportska i na politička nadmetanja. Nije baš izvesno gde su posledice pogubnije. Sećanje na rezultate dosadašnjih snagatora tanušna je uteha.