Gradovi okruženi bezdržavljem

Odlično je to što su lokalni izbori postali toliko važni, jer to upućuje na onu lepu težnju koja je tako uspešno sažeta u ideji "Deluj lokalno, misli globalno". Kod nas postoji, međutim, opasnost da, u situaciji kada države nema, gradovi postanu privatne države, čime se agonija onog što se još zove Srbija samo produbljuje

Kada bi neko pitao gradove šta žele za lokalne izbore oni bi svakako rekli da žele da budu otvoreni, kulturni, moderno uređeni, da imaju trgove i druge prostore za javni život, zelenilo, čiste vode, zaposleno stanovništvo, neutralnu administraciju pred kojom građani neće morati da se drže pritvorno ili da strahuju za neku svoju stvar, jer nikad nisu sigurni ko koga u opštini podržava ili mu potajno radi o glavi. Kakve će gradonačelnike, predsednike opština i odbornike izabrati građani, da li će njihov odnos prema lokalnom sadržati i globalnu crtu, to je nepoznanica. Tek, zakonodavac je prvi put kod nas ponudio, kada je reč o gradonačelniku i predsedniku opštine, princip javnosti i odgovornosti, otvorio širom vrata poslovnosti, imaginaciji, strateškom pristupu problemima lokalnih zajednica. Gradonačelnika građani biraju neposredno, on raspolaže budžetom i bira tim saradnika. On ima velika ovlašćenja, a još veća će biti očekivanja građana koji su, birajući ga neposredno, sa njim zaključili neku vrstu ugovora.

Partijnost

Kakvi su izgledi da na lokalnim izborima pobedu odnese stručnost, politička zrelost, autonomnost u odnosu na partijske pritiske, sposobnost da se stvari vide bar dva koraka unapred, da se radi u interesu lokalne zajednice, a ipak bude građanin. U tom pogledu postoji mnogo razloga za skepsu. Jer kod nas nikada do sada nije bilo slučaja da partokratija nije obeležila najvažnije projekte - bilo da se oni tiču opšinskog puteljka, bilo duhovne kulture. U poslednje vreme se i crkva umešala čak i u seoske manifestacije. Politički i crkveni uticaji pritiskaju lokalnu sredinu ne libeći se vulgarnosti i fundamentalizma. Mi zaista imamo jaku tradiciju partokratije. Devetnaesti vek je proćerdan u partijskim borbama, u dvadesetom je onemogućavanjem premijera Ante Markovića prekinut reformski kurs, koalicija Zajedno, prva demokratska pobednica na lokalnim izborima, ubrzo je "izbušena" partijskim željama za premoć i kontrolu novca, u 21. veku ubistvom reformskog premijera Zorana Đinđića potonuće je bilo još dublje... S njim kao da je potonula ideja o državi, uprkos pričama nadobudnih "državotvoraca" koji su došli posle njega kako će ustav biti donet, pa još na Preobraženje.
Političke stranke sada pokušavaju da nadomeste prazninu koju stvara bezdržavlje i u lokalne izbore krenule su svom snagom. Njihov cilj je da prve stignu do gradova, opština i sela, a posle sa državom šta bude. Sve to više podseća na američko osvajanje poseda pre dva veka, nego na stvarne izbore. I zaista, ulog nije mali, jer toliko je toga još neosvojenog, zemljišta, neprivatizovanih fabrika, mogućnosti da se utiče na uvoz, izvoz, firme, agencije, donatore, novac. Zato je kampanja za gradonačelnike tako bučna i politizovana. Tu za stručnost ima vrlo malo prostora što se, uostalom, vidi i po tome koga su partije sve predložile, naročito za prvog čoveka Beograda. Ličnost i njeni poslovni i stručni kvaliteti nisu bitni, bitna je partija. Tako se i moglo dogoditi da nam priču o evropskom Beogradu prodaje radikal Aleksandar Vučić, koji ne samo što Evropu mrzi nego ne plaća čak ni telefonski račun; ili da se kao dinamični gradonačelnik koji će Beograd preporoditi za godinu dana preporučuje Zoran Drakulić, finansijer uspavane stranke DSS, koja je posle izjave da će u nju uneti dinamizam utonula u letargičan san. Bogoljub Karić je poručio "državi" da će od lokalne zajednice dobiti samo ono što preostane, a Nova Srbija je u Nišu objavila putem letaka da će, ako osvoji vlast, "svi njeni aktivisti koji budu radili u predizbornoj kampanji zaraditi radno mesto, napredovanje u karijeri, bolje poslovne veze".

Bog i batina

Nesumnjivu moć gradonačelnika i predsednika opštine ograničava lokalna skupština. Ona može biti slaba, pa gradonačelnik ima sasvim odrešene ruke, a može biti toliko zadrta i partijski suprotstavljena da blokira svaku inicijativu. Blokada je bilo i do sada, kao na primer u Leskovcu, koji je postao sinonim za opštinsku paralizu. Moguće su i neverovatne koalicije, samo da bi se bilo što bliže vlasti. Koliko mesta će ostati za stručnost, a koliko za "biznis" kojim će se paradirati okolo? Uostalom, zašto ta pitanja postavljati samo lokalnim sredinama, pored slučaja "stručnosti" ministra za kapitalne investicije Velje Ilića, i to posle "zagubljenog" višegodišnjeg samodoprinosa Čačana za deponiju, skandala sa selom Mojsinjem i, najzad, posle letaka njegove partije u Nišu.
Ima li mesta za bilo kakav optimizam? Iskustvo slobodnih gradova Srbije, posle izbora '96, pokazuje da možda ipak ne mora da bude sve tako crno. Tada su u javnost izbili novi ljudi koji su ispoljili smisao za političku kulturu i kulturu uopšte. Nema razloga da se ponegde to ne ponovi. Ali to može biti kratkog daha u očajnoj praznini kada nema uređene države i kada nema šta da zaustavi najezdu nesistemskih partija i onih kojima smeta svaki sistem.