Srbija - blokirano društvo

Ako smo za četiri godine posle svrgavanja Miloševića doživeli tri demokratske vlade, a malo demokratskih promena, onda svi mi imamo ozbiljnog razloga da se zapitamo pred kakvom se to budućnošću nalazimo

raznih slojeva prete da, zbog nemoći institucija, gurnu celu zemlju u haos. Naravno, za to je kriva pre svega DSS-ovska vlast koja je, dok je još bila u opoziciji, uputila toliko lažnih obećanja nezadovoljnicima, da su ljudi sada masovno krenuli da na ulicama i putevima traže i ono što im pripada i što im ne pripada. Jedan od znakova velike društvene i ekonomske konfuzije je i u tome što sa ravnopravnim zahtevima i argumentacijama prema državi nastupaju i propala preduzeća i oni

Vlada bez autoriteta

Kada nemate stabilnu ekonomsku strategiju onda i mala turbulencija cena može da izazove veliku društvenu oluju. Na nedavno podizanje cena šećeru, mleku i nekim drugim proizvodima, Vlada je reagovala tvrđenjem da su "poskupljenja neopravdana", što neodoljivo podseća na rečnik vlasti u sličnim prilikama u periodu socijalizma. Videvši da pred sobom imaju nemaštovite i nekompetentne ministre, privrednici su ove razloge odbili s prezrenjem, a Vlada se izložila još jednoj kompromitaciji.
Nije teško pogoditi zašto je naša državna politika udarila tako sumornim smerom. Od ove se Vlade, još dok je bila u povoju, nije mnogo očekivalo, ali je nevolja u tome što je propustila da uradi i ono što bi, uz malo dobre volje, mogla da postigne - ubrzanje donošenja ustava, saradnja sa Hagom i svetom, suzbijanje inflacije. Umesto tolerantne otvorenosti prema celom demokratskom bloku, ona je nastavila sa zagrižljivom isključivošću i ideološkom netrpeljivošću pre svega prema DS. Nekorektno se ponela i prema sopstvenim izabranicima - Branka Pavlovića, koga je na mesto šefa Agencije za privatizaciju postavila po svojoj meri i ukusu tek pre neki mesec, sada je najurila bez uverljivih razloga. Nelojalno se ponaša i prema članovima svoje koalicije što se videlo i na poslednjem primeru ove zlosrećne rezolucije o zabrani povlačenja tužbe prema zemljama NATO - nije se znalo da li je DSS bliži SRS-u ili SPS-u ili strankama s kojima deli vlast.
Upravo zbog toga što nije u stanju da savlada svoje nacionalističke predrasude, život ove Vlade liči na pasivno dotrajavanje u mlakoj bari neodlučnosti. Ona ostavlja utisak kao da se manula svog razvikanog legalizma i okrenula se pragmatizmu, ali pragmatizmu najgore vrste u kojem najpre stradaju načela. Đinđiću ste mogli da zamerite stotinu stvari, ali se bar odlučno držao kursa reforme i jasnog razgraničenja sa retrogradnim ideologijama. Kod Koštunice je obrnuto. On se čak i jedva pojavljuje u javnosti, dok je Đinđić i sam stvarao povode da bude u svakodnevnom aktivnom kontaktu sa najširim društvenim i privrednim auditorijumom. Đinđić nas je vukao napred podstičući nove senzibilitete, Koštunicu treba gurati da bi nešto preduzeo.

Iluzije i samoobmane

Ima tu, svakako, više razloga što su nam energične vlade retkost, a mnogo su češće one koje nas olako prepuštaju beznadežnosti. Naše biračko telo, recimo, a takvih je 30 a možda i više procenata, ni posle toliko godina i iskustva sa višestranačjem, nije izgradilo stabilan kritički odnos prema političkoj ponudi. Zato se naši ljudi tako često sapliću o isti kamen, birajući "spasonosnu" vlast u koju će se, koliko sutra, gorko razočarati. Uostalom, ni stranke nisu bile sposobne da više porade na učvršćenju građanske političke vrline, jer su se i same brzopleto predavale opasnim samoobmanama. Nekada je SPO bio najjača opoziciona stranka, a sada se sveo na minornu grupaciju. DSS je u periodu neposredno posle 5. oktobra uzleteo čak i do fantastičnog rejtinga od 70 odsto pristalica, a sada ni sam nije siguran gde će se zaustaviti njegovo brzo političko ruiniranje. Kada je prošle godine s velikim pretenzijama krenuo, G17 plus je u jednom delu građanstva probudio značajne nade, a sada se ta stranka bori da ne padne ispod izbornog cenzusa.
Uprkos ovim poukama, koje savetuju razumnu uzdržanost i opreznost, dobar deo birača i dalje ostaje konzervativan i lakoveran. Takvi su ovoga puta smesta požurili u zagrljaj Karićevom Pokretu snaga Srbije, ne tražeći dokaze koji bi realnu perspektivu odvojili od lažnih nada. Kariću su poverovali na reč - a naročito kada je onako sugestivno tresao lancima i katancima na zatvorenim fabrikama - da je upravo on taj koji će da uskrsne srpsku privredu na umoru. Niko ga do sada nije pitao kako je stekao bogatstvo i gde su te fabrike koje je otvorio po Srbiji. Dabome, lakše je opijati se populističkim iluzijama i čekati manu s neba, a našim političkim nebom i dalje vitlaju ideološke i razne druge predrasude.

Zločinci jači od vlasti

Današnja se Srbija u poimanju svakog mislećeg čoveka predstavlja kao blokirano društvo koje izaziva mnoga pitanja i zabrinutosti pred budućnošću. Jedno od pitanja moglo bi se postaviti i ovako: ako su se posle svrgavanja Slobodana Miloševića na vlasti smenile dve vrste demokratske opcije (Đinđićeva i Živkovićeva vlada iz DS, odnosno DOS-a i Koštuničina iz DSS i pridruženih članova), a još nema ozbiljnijih prodora demokratskih promena, neće li ta činjenica kod dela javnosti stvoriti uverenje u uzaludnost demokratskog rešenja i sklonost prema onim drugim, autoritarnijim raspletima?
Ako ovakva mogućnost nekima izgleda kao preterana i suviše mračna, onda se može uzvratiti novim pitanjem: a gde je ta država kod nas koja treba da stvari vrati na pravo mesto? Zločinci su, nažalost, kod nas i dalje superiorniji od vlasti. Mladića vlast godinama ne može da privede Haškom tribunalu pod izgovorom da ne znamo gde je, a u stvari više zbog straha pred jednim ovakvim korakom. Ali, evo sada i beznačajnog Gorana Hadžića s kojim državni organi uzaludno pregovaraju, i preko posrednika i telefonom, o odlasku u Hag, a ne smeju da se odvaže da mu zakucaju na vrata, iako znaju gde se skriva. Ni sa jednog zvaničnog mesta nema još objašnjenja zašto se kod nas tako nekažnjivo zarušava javni moral, zakon i načelo državne odgovornosti. O tome ćuti i Boris Tadić, koji inače zna da bude veoma uglađen i predusretljiv kada je reč o javnom komuniciranju s građanima povodom njihovih svakodnevnih briga.

Novac, zločin i oružje

U ovom stanju opšteg bezdržavlja sve veći značaj dobijaju činioci koji su s druge strane zakona: novac, zločinci i oružje. Mafijaški novac nije nova stvar kod nas, ali je tragično da se još niko nije osmelio da utvrdi kolike su te sume, ko su njihovi vlasnici i dokle seže njihova moć. U tom su kolu, zajedno sa mafijašima, i delovi vlasti, vojske, policije, kriminalci koji su se nakrali na ratištima, pohlepne gazde i neki direktori koji se bave sumnjivim poslovima, što i objašnjava nemoć zvaničnih organa. Taj silni novac može sve, samo što ne može da sedi skrštenih ruku i da uzdržava svoje ambicije što se tiče uticaja na vlast, pa čak i njegovog osvajanja.
Pored svih ovih zala, ponovo se našim društvom širi ona stara strast - zarazna sklonost prema upotrebi oružja. Pre nekoliko dana predsednik Samostalnog sindikata Milenko Smiljanić objavio je podatak da privatne vojske novopečenih gazda preduzeća raspolažu sa 35 000 dugih cevi, a pištoljima se ni broj ne zna. Pa on sada poziva premijera Koštunicu da tim nasilnicima stane na put, inače će sam, kako kaže, mobilisati i obučiti, radi samoodbrane, sindikalnu vojsku. Prve njihove jedinice su, izgleda, već i obrazovane. Obratite pažnju: Smiljanić ne govori o drugačijoj i boljoj vladi, normalnoj državi i poštovanju zakona, nego mu je prvo na umu pribegavanje uličnim oružanim sukobima!
Naša nesreća i jeste u tome što je mnogo onih, a svakoga dana otkrivamo i nove, koji bi da svoju nelegalnu moć što pre iskoriste kako bi ovom društvu definitivno zatvorili sve horizonte za demokratske promene.