Štrajkovi opet bauk

Sve dotle dok se u nas ne postigne politički i društveni konsenzus o promeni ustava kojim će se regulisati i promene svojinskih odnosa, sve će se posmatrati i rešavati kroz prizmu "odnosa snaga"

Nebojša Popov

Pretnje "vrućom jeseni", koje godinama slušamo a ponekad i gledamo, ovih dana imaju obrise novog bauka - "socijalnog rata". Pojedini sindikalni lideri najavljuju ne samo novi talas štrajkova već i formiranje borbenih radničkih jedinica kojima će se suprotstaviti oružanim formacijama novih gazda, obučenim za "disciplinovanje" radnika, pre svega štrajkača.

"Neprijatelj" socijalizma...

Za one koji bar ponešto znaju iz istorije štrajkova nije nikakva novost da štrajkače biju i hapse. Nije ništa novo ni da su glasnije osude od razumevanja ili odobravanja. Još od prvih štrajkova prati ih satanizacija, kao izraz "mračne prošlosti", predindustrijskog doba, ili kao predznak zastrašujuće budućnosti - komunizma. U nas je strah od štrajkova imao posebne odlike. Otkako su se oni pojavili 1958. godine a potom bivali sve učestaliji, vlast je pomoću svojih ideoloških i propagandnih aparata nastojala, i mahom uspevala, da štrajkovi imaju status tabu-teme. Bilo je zabranjeno da se štrajkovi uopšte pominju a kamoli da se o njima javno raspravlja. Time je prikriven ideološki apsurd da radnici, koji su po političkim proklamacijama i ustavu vladajuća klasa, ne ulaze u sukob ne sa faktičkim vlasnicima fabrika, tadašnjom nomenklaturom, nego sami sa sobom, sa samoupravljanjem i socijalizmom. A štrajkači su, po pravilu, tražili da im se isplati zarađeno ili da se povisi cena rada. I, opet po pravilu, njihovi zahtevi su ispunjavani a pojedini "vinovnici" ("kolovođe") kažnjavani, samo da bi se štrajkovi brzo i tiho okončavali. Ni faktičku legalizaciju štrajkova, pod raznim nazivima (u tradiciji drevne magije), ne prati razjašnjavanje jednostavnog pitanja: ko je s kim i oko čega u sukobu i koje su procedure rešavanja sporova i sukoba. Štrajkovi i štrajkači ostali su u sivoj ili crnoj zoni rezervisanoj za realne ili potencijalne protivnike, čak i "neprijatelje" sistema. Na njih se gledalo kao na smutljivce koji dovode u pitanje vlast radničke klase koja počiva na društvenoj svojini i samoupravljanju i time "ubacuju klipove" u točak istorije, prizivajući bauk kapitalizma. A kada su, krajem osamdesetih godina, i radnički štrajkovi preplavljeni talasom populizma i nacionalizma, postajući od socijalnih nacionalni činioci, o njima se javno govori sasvim legalno, ali smo i dalje još dosta daleko od bitnih saznanja šta su oni realno, a ne ideološki.

... i kapitalizma

Ko prati današnje medije, o štrajkovima i štrajkačima može steći utisak da su oni sada nekakav bauk socijalizma i samoupravljanja, da iza njih stoji mentalitet nerada, lenjosti i raznih marifetluka, i da oni, opet, "ubacuju klipove" u točak istorije koji se kreće, sada, u znaku neminovne pobede kapitalizma. Ponekad ih, čak i novinari i mediji koji važe za ozbiljne, nazivaju - staljinistima. Dabome, ne sporimo da u nas ima i staljinista, kao i protagonista drugih opakih ideologija, ali ako se o tome ne govori analitički, činjenično i argumentovano, samo se ponavljaju ideološke diskvalifikacije i odmaže razjašnjavanje zbivanja i njihovih realno mogućih ishoda.
Ideološka i propagandna proizvodnja novog bauka od štrajkova i štrajkača najviše se ogleda u skrivanju stvarnih učesnika i predmeta sukoba. To se najbolje vidi u onim pristupima štrajkovima u kojima učestvuju, recimo u slučaju zrenjaninske "Jugoremedije", i to na obema stranama, vlasnici deonica. Iako su štrajkači privatni vlasnici deonica, privatnim vlasnikom se obično naziva samo većinski vlasnik, ili pretendent na takvu poziciju. Potom se, u ime svetosti privatnog vlasništva, osipa ideološka paljba po štrajkačima kao neprijateljima privatnog vlasništva, protivnicima neumitne privatizacije i još neumitnijeg kapitalizma, a od strane neradnika i lenjivaca, samoupravljača, branitelja društvene svojine i ostalih manje ili više sablažnjivih utvara i utvarica.

Traganje za istinom

Tek uvid u realne činjenice, koje rasvetljavaju nove osobenosti štrajkova, da u njima učestvuju i privatni vlasnici deonica, otvara put ka analizi stvarnog predmeta spora i sukoba. Naime, spor i sukob izbija oko tumačenja i primene ugovora o privatizaciji firme, a ne oko privatizacije uopšte. Previd, iz nehata ili nameran, da je u središtu sukoba ugovor, olakšava da se o bitnim pitanjima i ne raspravlja, i da se talože ideološke naslage na površini realnih zbivanja.
I, nije reč samo o skrivanju istine o uzrocima i učesnicima štrajkova, nego o satanizovanju jednih a privilegovanju drugih učesnika u sukobu, tako da neki vlasnici deonica postaju "jednakiji" od drugih. U tom slučaju izgleda da je i primena sile u korist samo jedne od sukobljenih strana sasvim legitimna. A ako je na toj strani i sila vlasti i njenih ideoloških i propagandnih aparata (uz vojne i paravojne formacije), onda se krug laži zatvara i "tranzicija" biva svedena na puki "odnos snaga".
Bliže istini bi bilo ako bismo rekli da se ne zatvara samo jedan ideološki krug, ovaj oko štrajkova i štrajkača, nego se seriji koncentričnih krugova rata - nacionalnog, građanskog, verskog - dodaje i novi - "socijalni rat". Da bismo odoleli toj stihiji - psihološkoj, ideološkoj i istorijskoj - neophodno je, daleko odgovornije nego do sada, posmatrati i analizirati sve relevantne činjenice i aktere događanja i zbivanja. Nije reč samo o odolevanju realnim i fingiranim strahovima od novih meteža, već pre svega o kritičkom suočavanju s procesima dalje destrukcije privrede i društva, kao i s težnjama ka njihovoj prestrukturaciji na legalnim i legitimnim temeljima koje najpouzdanije može da utemelji novi ustav.
Kao što to obično biva, ideološka produkcija skriva a kritička misao otkriva istinu o realnim zbivanjima. I, kao što to raspre o grbu, himni i zastavi odvraćaju pažnju javnog mnenja o onome što se stvarno dešava s nacijom i državom, tako i halabuka oko štrajkova i štrajkača kao "neprijatelja" privatizacije, kapitalizma i "tranzicije" skriva realna zbivanja oko vlasništva i imovine. Sudeći na osnovu realnih činjenica, ne bi se moglo reći da su radnici bili i ostali glavni korisnici društvene svojine kao "svačije i ničije". Pre će biti tačno da su od nje najviše koristi imali oni koji su imali veću moć i vlast. Tako stvari stoje i danas, uprkos svoj ideološkoj larmi.
Sve dotle dok se u nas ne postigne politički i društveni konsenzus o promeni ustava kojim će se regulisati i promene svojinskih odnosa, sve će se posmatrati i rešavati kroz prizmu "odnosa snaga".