Dve godine posle usvajanja Zakona o radio-difuziji i skoro četiri godine posle smene Miloševićevog režima

Stanje medija katastrofalno - država se ne odriče uticaja

Otvoreno pismo ANEM-a, NUNS-a i Medija centra javnosti. Problem rada Saveta za radio-difuziju Srbije i njegova blokada (kršenjem procedure pri izboru tri člana) rešiće se, po mišljenju Vlade Srbije, izmenama postojećeg Zakona i novim izborom članova Saveta. U tom kontekstu, a i zbog ukupnog stanja medija u Srbiji, medijske asocijacije uputile su otvoreno pismo javnosti

Poštovani,
Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, NUNS i Medija centar su, u proteklih šest meseci, posle konstituisanja novog republičkog parlamenta i nove vlade, preduzeli niz akcija i inicijativa za deblokadu rada Saveta republičke radio-difuzne agencije i za donošenje dodatnih pravnih akata za konačno regulisanje haotičnog stanja u medijskoj sferi Srbije. Predstavnici ANEM-a, NUNS-a i Medija centra razgovarali su sa premijerom Srbije V. Koštunicom i upoznali ga sa predlozima koji bi ubrzali rešenje postojećih problema. Tom prilikom postignut je visok stepen saglasnosti gotovo o svim pitanjima i dato je uveravanje da će predlozi profesionalnih organizacija biti ugrađeni u zvaničan predlog Vlade Skupštini Republike Srbije. Slična uveravanja predstavnici ANEM-a i ostalih medijskih udruženja dobili su i u Ministarstvu za kulturu i medije Vlade Republike Srbije, kao i u razgovorima sa najvišim funkcionerima Skupštine Republike Srbije.
I pored svih pokušaja i inicijativa, kao i deklarativne spremnosti predstavnika vlasti da se problemi na medijskom prostoru brzo reše, nedavno smo obavešteni da je naš predlog o deblokadi rada Saveta za radio-difuziju pravno nemoguće realizovati. Mada i dalje stojimo pri oceni da je naš predlog pravno validan i da ga je moguće primeniti, zauzeli smo stav da i ovog puta razmotrimo mogućnosti koje bi omogućile rad Saveta za radio-difuziju, a koje nam je predložio predsednik Skupštine Republike Srbije gospodin Predrag Marković. Na ovaj korak smo se odlučili pre svega zbog katastrofalnog stanja u kojem se nalaze elektronski mediji u Srbiji. Višegodišnja strpljivost i kooperativnost zamenjeni su obeshrabrenošću i apatijom, što ne doprinosi razvoju demokratskih procesa i međunarodnom ugledu zemlje. Mediji su onemogućeni da posluju tržišno, kako zbog zakonske regulative, tako i zbog više od 1500 radija i televizija, od kojih je gotovo hiljadu otvoreno posle donošenja moratorijuma bivšeg saveznog Ministarstva za telekomunikacije u oktobru 2000. godine. Agencija za telekomunikacije još nije formirana, mada je Zakon donet pre više od godinu dana. Proces privatizacije javnih preduzeća gotovo da nije ni započeo jer ne postoje ni odluka Vlade ni uputstva za privatizaciju, mada su rokovi zacrtani u Zakonu o radio-difuziji. Nisu regulisana ni brojna pitanja vezana za funkcionisanje javnog servisa.
S obzirom na to da je naš predlog ocenjen kao pravno nemoguć i da su jedine ponuđene opcije izmena Zakona o radio-difuziji u celini ili izmena Zakona u delu koji se odnosi na izbor članova Radio-difuznog saveta, smatramo da bi promena celokupnog Zakona samo dodatno otežala i prolongirala ionako tešku situaciju u medijima. Amandman na Zakon vidimo u ovom trenutku kao jedino prihvatljivo alternativno rešenje za otklanjanje blokade rada Radio-difuznog saveta. U međuvremenu smo takođe obavešteni da je Vlada Republike Srbije dostavila Skupštini predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji.
Smatramo da koren problema sa Savetom Republičke radio-difuzne agencije treba tražiti u činjenici da je nacrt Zakona o radio-difuziji koji su pripremili domaći stručnjaci, uz podršku eksperata Saveta Evrope i OEBS-a, pred usvajanje u Skupštini 2002. godine izmenjen utoliko što je spisak ovlašćenih predlagača članova Saveta izmenjen na uštrb civilnog sektora, te stvoren model koji omogućava da uticaj države na Agenciju, a time i na sveukupnu radio-difuziju, postane preovlađujući.
Predlog izmena zakona o radio-difuziji koji je Vlada dostavila Skupštini na usvajanje zaobilazi ovaj problem zadovoljavajući se samo kozmetičkom izmenom u kojoj se menjaju pojedini ovlašćeni predlagači članova Saveta, konkretno to sada postaje skupštinski odbor umesto same Narodne skupštine i dve vlade, republičke i pokrajinske, dok sama struktura, koja je i uzrokovala problem, ostaje nepromenjena.
Način na koji bi odgovorna Vlada morala da postupi u cilju suštinskog rešavanja problema podrazumevao bi omogućavanje izbalansiranog uticaja na formiranje Saveta, tako što bi kandidate za podjednak broj članova, po tri, kandidovala država (nadležan skupštinski odbor - vodeći pri tom računa o regionalnoj zastupljenosti članova iz Vojvodine i sa Kosova i Metohije), dok bi kandidate za po tri člana predlagale institucije civilnog društva (univerziteti, crkve i verske zajednice i nevladine organizacije), a za preostala tri neposredno zainteresovane profesionalne organizacije, kao što su udruženja novinara, asocijacije emitera i udruženja drugih medijskih profesionalaca, kao što su kompozitori, filmski i dramski umetnici. ANEM, NUNS i Medija centar upozoravaju Vladu Republike Srbije, Skupštinu Srbije i njen Odbor za kulturu i informisanje da prihvatanje ovog predloga izmena Zakona o radio-difuziji ne bi suštinski rešilo problem i da bi takav pristup bitno usporio proces uključivanja Srbije u evropske integracije. Suština problema leži upravo u preovlađujućem uticaju državnih organa na izbor članova Saveta Republičke radio-difuzne agencije, što onemogućava njegovu nezavisnost i u suprotnosti je sa međunarodnim standardima i sa demokratski uređenim društvom kojem težimo. Ove tri organizacije stoga ne mogu da prihvate ovakvo ponuđeno rešenje. Ukazujemo ujedno i da je neprihvatljiva činjenica da je Vlada svoj predlog dala bez konsultacija sa ovim organizacijama, koje svoje predloge baziraju na osnovu velikog broja okruglih stolova, rasprava, konferencija i tribina, i konsultacija sa međunarodnim institucijama kao što su Savet Evrope i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Oglušujući se o stavove domaćih i stranih stručnjaka, kao i predstavnika medija, Vlada pravi ozbiljnu grešku, kao što je to činilo i nekoliko prethodnih vlada, stvarajući na taj način antagonizam između medija i vlasti što nikako ne može biti u dugoročnom interesu Srbije i svih njenih građana, pa ni same Vlade. ANEM, NUNS i Medija centar i ovog puta predlažu rešenje, sa nadom da će se pronaći politička volja da se ono sprovede. Svako dalje odugovlačenje rešavanja problema u vezi sa primenom i funkcionisanjem Zakona o radio-difuziji proizvodi dodatne teške i nesagledive posledice ne samo po elektronske medije, već i na ukupnu demokratizaciju zemlje i njen međunarodni ugled.

Pismo su potpisali: Slobodan Stojšić, predsednik Upravnog odbora ANEM-a, Tamara Skrozza, potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Nebojša Spaić, izvršni direktor Medija centra Beograd, Gordana Suša, glavni i odgovorni urednik informativnog programa RTS-a

Berluskonizacija medija

Miroljub Radojković, u tekstu objavljenom u Dosijeu NUNSA-a (januar-jun 2004), smatra da prevlast tri najveća privatna TV emitera (TV Pink, BK, B 92) može da ima za posledicu propadanje velikog broja sitnih RTV emitera. "To ne mora obavezno da znači put u koncentraciju jer broj od preko 1200 komercijalnih emitera u Srbiji ekonomski ne bi moglo da održava ni društvo mnogo bogatije od našeg. Takođe, pošto je Zakonom o radio-difuziji učešće stranog kapitala na RTV tržištu Srbije ograničeno do 49% kapitala, strane korporacije za sada ne dolaze, pa domaći takmaci još nisu iskusili konkurenciju sa njima. Ono što najviše podseća na 'berluskonizaciju' je razigravanje političkih ambicija pojedinih vlasnika RTV mreža. Neki od njih sarađuju sa političkim strankama, neki pokušavaju da formiraju nove, neki se bore da osvoje pozicije u izvršnoj vlasti, a sve u cilju da se domognu poluga uticaja da se propisi i praksa koji sputavaju poslovne planove promene u njihovu korist."
Da su restrikcije koncentracije i unakrsne medijske restrikcije neophodne i da treba da promovišu medijsku raznovrsnost zasnovanu na pretpostavci da pluralističko demokratsko društvo treba da ima više koristi od većeg broja informacija i izvora zabave, svedoči i analiza komercijalnih televizija u Srbiji i regionu, odnosno slučaj i pozicija TV Pink. U zaključku "Istraživanja vlasništva medija..." konstatuje se da se TV Pink širi po Balkanu emitujući veoma komercijalan program poznat kao "turbo-folk" kultura. Procenjuje se da reklamni program te stanice čini oko 70% ukupnog reklamnog tržišta Srbije. U isto vreme, ono što bi trebalo da bude javni servis, RTS, ne pokazuje ohrabrujuće znake napredovanja. Da bi osigurali pluralizam medija u Jugoistočnoj Evropi čini se da bi javni servisi trebalo da formiraju mrežu, i da se norme i standardi postave na regionalnom nivou. Morala bi da postoji protivteža regionalnoj ekspanziji koncepta kulture kao što je TV Pink. Stoga bi, smatraju istraživači, morale biti nametnute tri vrste svojinskih restrikcija koje treba sprovoditi: ograničenje na obim vlasništva u okviru jedne komercijalne televizije i komercijalne radio-stanice (restrikcije koncentracije); restrikcije koje se odnose na vlasništvo komercijalne televizije i komercijalnog radija i novina (unakrsne medijske restrikcije); ograničenja koja se odnose na strano vlasništvo komercijalne televizije (restrikcije na strano vlasništvo).

Komercijalni monopol zamenjuje državni monopol

Generalni zaključci u odnosu na tržište u regionu i samoj Srbiji konstatuju snažno prisustvo privatnih vlasnika i tesne veze između vlasnika i nosilaca ekonomske i političke moći. Ostale zajedničke karakteristike ogledaju se u širenju tržišta tabloida, koncentraciji lokalnih i regionalnih tržišta i velikom broju lokalnih radio-televizijskih stanica koje rade na neuređenom medijskom tržištu zajedno sa stanicama slabih javnih emitera. Tržište elektronskih medija se u prošloj deceniji sporo menjalo uključujući i donošenje državnih propisa za njegovo temeljnije regulisanje. Većina zemalja u regionu nasledila je državne monopole u sektoru elektronskih medija, a te radio i TV kompanije, iako predviđene za transformaciju u javni servis, nisu bile spremne za promene. Većinu njih karakterisali su: neefikasna organizaciona struktura, prevelik broj osoblja, loša uprava i nedostatak vizije i želje za promenom. Obećanja koja su davala nove vlade predstavljala su samo deklarativne obaveze, ali državni organi nisu stvorili osnovne uslove za transformaciju državnih kompanija. Stoga bi se moglo reći da se poslednjih deset godina promena na tržištu elektronskih medija završila zamenom državnog monopola monopolom komercijalnog sektora.