|
Godina XVI (2004)
|
1-31. avgust 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
Evropa gradova Da li ćemo konačno i mi uspeti da formulišemo "našu lokalnu situaciju" za evropsku kampanju pred lokalne izbore, treba još da se vidi ali na tome i poradi Agenda Četvrte evropske konferencije o održivim gradovima i naseljima "Aalborg Plus 10", održane 9-11. juna 2004. u gradu Olborgu na severu Danske, bila je zasnovana na procenama uspeha i iskustava desetogodišnjeg planiranja razvoja i saradnje gradova na osnovama Olborške povelje, kojom je u ovom istom gradu 1994. utemeljena globalna "Kampanja za održive gradove i naselja".Naime, već dve godine nakon Prve svetske ekološke konferencije u Riu 1992, zaključeno je da se usvojeni strateški dokument "Agenda 21" ne realizuje ni prema očekivanjima, niti prema neophodnosti implementacije, iskazane kroz sve očiglednije ekološke, resursne i za njih vezane socijalne i razvojne krize. U tom kontekstu sagledana je i kompleksnost međuzavisnosti kriza, najočiglednije iskazanih u dramatičnom rastu megagradova ekstremnog siromaštva u zemljama u razvoju, ali i ambijentalnim i klimatskim promenama u mnogim gradovima širom Evrope (a nas, u zemljama bivše real-socijalističke paradigme, potresaju sve te krize istovremeno, manje-više danas već vidljivo!). Vrlo brzo, već 1994, analize tog strateškog dokumenta i situacija na terenu ukazale su da se skoro dve trećine predloženih akcionih programa vezuju za potrebe promena upravljanja i participacije na lokalnom nivou, kao i za same gradove, kao glavne generatore socijalnih, ekoloških i resursnih kriza. U kontekstu globalne eksplozije urbanizacije postalo je vidljivo da je potrebno interventno detaljnije razraditi strategiju i preporuke za aktiviranje lokalnih vlasti uz podsticanje participacije svih subjekata/aktera na nivou tzv. grass roote community, sa podrškom naučnih i stručnih institucija, ali i neophodnim globalnim strateškim dokumentom - Poveljom. Na tim osnovama u Olborgu 1994. je i osmišljena Kampanja o održivim gradovima i naseljima, koja se danas uglavnom realizuje na svim kontinentima. Evropa, kao kontinent specifične civilizacije gradova, u tom poslu prednjači ne samo po održavanju osnivačke, a potom i niza podsticajnih konferencija, već pre svega po aktivizmu, implementaciji, brojnosti i umreženosti "gradova dobre prakse" planiranja održivog razvoja na postulatima Lokalne agende 21, programskog dokumenta ove Kampanje. Ranije održan svetski kongres u Atini, novembra 2003, bio je priprema novoj povelji iz Olborga 2004, a valorizovao je dosadašnji desetogodišnji učinak Kampanje, saradnju gradova u izgradnji održivih lokalnih zajednica i zaštite javnih dobara, predlažući nove podsticaje programskom agendom u novoj dekadi - "Lokalna agenda 21+ Lokalna akcija". U tom analitičkom i iskustvenom kontekstu, Četvrta konferencija u Olborgu donela nam je nadograđenu Povelju "Olborg+10 - Budućnost koja inspiriše". Elaborirane programske obaveze predlažu artikulaciju postulata neophodne zajedničke vizije i izazova sa kojima ćemo se suočiti u novoj dekadi aktivizma, odgovornosti, kao i konkretnih reakcija na obaveze lokalnih vlasti, preuzetih pristupanjem Olborškoj povelji, ali i definisanja uloge evropskim partnerima u realizaciji kampanje. Novom agendom pozivaju se da svoje programe i sredstva sinhronizuju i da podrže strategiju Povelje: Asocijacija evropskih lokalnih i regionalnih vlasti, Evropska zajednica, Asocijacija za klimu, Asocijacija gradova i regiona za reciklažu, Savez evropskih gradova & opština i regiona, Gradovi za energiju, Svetska zdravstvena organizacija - Zdravi gradovi, Euro Cities, mreže mediteranskih i baltičkih gradova i naravno ICLEI, organizacija koja u ime UN koordinira Kampanju. Zanimljivo je ukazati da smo i mi sami ponovo član nekih od ovih organizacija; da su već ogromna sredstva data poslednjih desetak godina u okviru humanitarnih intervencija, zatim u periodu podrške rekonstrukciji i stabilizaciji regiona, pa i svake pojedine zemlje, ali još više brojnim pojedinačnim gradovima (Beograd je, na primer, bio posebno privilegovan donacijama programa za "popravku klime" priključivanjem stanova na daljinsko grejanje, ali i mnogih drugih programa), a da se u tom periodu nije uradilo ništa da se paralelno ozbiljnije uključimo i u Kampanju; nijedan naš grad doskora nije potpisao Olboršku povelju! Šansa nam je data već na Regionalnoj konferencije u Sofiji 1998, na kojoj je učestvovala velika grupa naših istraživača, predstavnika lokalnih vlasti/gradonačelnika, NVO civilnog sektora, Mladih istraživača Srbije i delegacija ondašnje Stalne konferencije opština i gradova. Ali već tada je režim zakonskim ukidanjem samostalnosti lokalnoj samoupravi 1996/97. ukinuo i mogućnost interregionalne saradnje kroz saradnju gradova. Novu šansu, izvanrednu formu i legitimnost lokalnoj zajednici i pravima građana da participatorno, demokratski odlučuju o kvalitetu življenja (stečenih na lokalnim izborima kada su građani Srbije de facto srušili Miloševićev režim), pružio nam je tada oformljeni Savez slobodnih gradova i opština. Nažalost, on se nije samourušio zbog neadekvatnih, režimom kontrolisanih zakona, već pre svega zbog internih sukoba među političkim strankama koje nisu spoznale veličinu i dugoročnu korisnost strategije "izgradnje održive zajednice lokalne/evropske odozdo"! Ni do danas, kada smo ponovo član svetske/evropske Asocijacije gradova i opština, nismo uspeli da izradimo nijednu Lokalnu agendu 21, a još manje da napravimo nacionalnu mrežu ili da realizujemo ijedan model "sestrimljenja gradova", ni nacionalno a ni interregionalno. Naši susedi, na primer, Bugari i Rumuni, od 1998. vrlo uspešno su se uklopili u ovu Kampanju, realizovali nacionalne mreže i time odavno na nekom nivou otvorili procese integracije "Evrope odozdo". Koristi od takve saradnje su višeslojne, od opšte edukativne civilnog sektora i preduzetnika, osposobljavanja činovnika/stručnjaka i struktura lokalne uprave u skladu sa evropskim standardima/zakonima, povezivanja malih i srednjih preduzeća, pa do raznorodne kulturne saradnje, posebno ističući mogućnosti saradnje omladine i studenata na ekološkim projektima/kampovima/studijskim razmenama (sama organizacija centrale ICLEI-a nudi veliku pomoć: literaturu, edukativne/trening kurseve, pronalaženje i povezivanje partnera gradova i donacije IT opreme i dr.). Pitamo se da li je ovo moguća agenda i za nas, posle višegodišnjih traganja i građana i gradova Srbije za normalnim životom i ispostavljanjem "prava na život" što pretpostavlja i pravo na zdrav život i pravo na zaštitu privatnog i javnog dobra, deklarisanih obavezujućim međunarodnim konvencijama o strategiji održivog razvoja. Propuštene prilike 1998, a zatim ponovo 2000. kad nam je međunarodna zajednica omogućila (i dala značajnu materijalnu podršku i oprost dugova) da izađemo iz izolacije i da se priključimo međunarodnim institucijama pa i olborškoj Kampanji, ozbiljno nas opominju. Potrebno je javno raspraviti kako se ove šanse razgrađuju sukobima tabora na političkoj sceni Srbije, gde nismo ostvarili mehanizme višestranačkog parlamentarizma, a dobili smo zatvorene, klijentelističke stranke koje nemaju neposredan kontakt sa svojim biračkim telom, odnosno lokalnom zajednicom. U tom kontekstu pitamo se i koliko je bila učinkovita saradnja donatora preko pojedinih ministarstava, odnosno umnogome spornih agencija (uz nepostojanje Ustava, pa ni relevantnih zakona vezanih za rad ministarstava, tj. pratećih im agencija!). Nepostojanje koordinacije među resorima i zatvorena ministarstva u "stranačke tvrđave" ne samo što nisu aktivirali građane, lokalnu zajednicu, stručne i naučne snage, već su na sebe preuzeli obavljanje i projekata, investicionih programa pa i samog naučno-istraživačkog rada. Pomenimo samo kratko postojanje Ministarstva za ekologiju i prirodne resurse... sada ukinutog (?) u kojem je ministarka krenula da u ministarstvu zapošljava stručnjake po principu "treba mi jedan čovek za dva evropska zakona". Po njenoj vlastitoj proceni to je značilo novih 480 ljudi u državnoj administraciji (a da pri tom nije uspela dobiti podršku ni za osnovni Zakon o zaštiti životne sredine, ne samo u Parlamentu već ni od stručne i naučne javnosti), dok, paradoksalno, naučni i stručni instituti zamiru, a mladi kadar i dalje masovno odlazi iz zemlje! Taj paradoks anegdotski dokumentujemo uvidom u zbornik jubilarnog savetovanja časopisa Ecologica aprila 2004, gde od 197 naučnih referata u obimnoj bibliografiji nalazimo svega 4 jedinice komentara našeg zakonodavstva u poređenju sa evropskim! Naši istraživači nisu ni obavešteni da su projekti u toku, a još manje su angažovani ili obavezni da u svom radu, koji se uglavnom pokriva iz budžeta, ovaj ogroman posao obave "u hodu i na terenu svog esnafskog angažmana". Slično tome, možemo govoriti i o ovoj Kampanji za održive gradove i naselja, koja između ostalog ima i jedan od osnovnih ciljeva "zapošljavanje i smanjenje siromaštva" u svojim razvojnim programima. Stoga se s pravom pitamo zašto ili ko neće da dâ podršku našem uključivanju u Kampanju? Da li se iza toga krije samo bitka oko Zakona o lokalnoj samoupravi ili se radi o nerazumevanju, odnosno neobučenosti ljudi u ministarstvima da organizuju i proslede informaciju širokom spektru potencijalnih aktera. Šta god da jeste, štetno je po mlade ljude, po još uvek sposoban sredovečni kadar, po ekonomiju, po ekologiju i zdravlje, po Srbiju i njene građane! Pitamo se, dalje, da li će ovo biti izborni program na našim novim lokalnim izborima stranaka koje do sada nisu pokazale ozbiljan interes za probleme održivog razvoja
Upravo ovi akteri bi trebalo da znaju da će prodaja njihovih proizvoda postići cenu tek u
Da li ćemo konačno i mi uspeti da formulišemo "našu lokalnu situaciju" za evropsku kampanju pred lokalne izbore treba još da se vidi, ali na tome i poradi. Sonja Prodanović |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
