|
Godina XVI (2004)
|
1-31. jul 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Demokratizacija društva i pojedinca Demokratija u izvesnom smislu predstavlja omnikratiju - (sve)opštu vladavinu svih. Ili barem većeg dela društva. Međutim, vladavina svih je bila samo provizorna deklaracija upućena iz srži atinske javnosti. Vladavina svih, ali koji su zadovoljavali određene kriterijume - nisu bili robovi (jer su imali status stvari koje govore), žene (iako su i Britanci, čak i liberalni Švajcarci, dosta dugo poštovali ovu maksimu, sa obrazloženjem da ženama u takvim momentima upravljaju neke druge strasti, a ne želja da se izabere najbolje političko rešenje), da pripadaju grupaciji sa određenim imovinskim cenzusom. Tako sužena demokratija, iako se često pozivamo baš na ovaj izvorni atinski autoritet, mala je i nedostojna sopstvenog bukvalnog značenja - vladavina naroda.Njen dalji razvoj je tekao ciklično, sa sporadičnim uspehom. Svaki put kad bi se klasa koja nije na vlasti, ili smatra da nedovoljno participira u istoj, osetila ugroženom, izvlačila je, kao iz naftalina, ideju o demokratiji, o poštovanju prava građana i čoveka, svih radnih ljudi, svih poniženih i potlačenih pojedinaca. Ta deklaracija je bila samo plašt za sprovođenje revolucija koje su ubrzo potom, na jedan ili drugi način, zakonit ili nasilan, izjedale svoju decu, svoje rukovodioce; gladni i žedni kao posle višednevnog posta. Tada su nastupali "zastoji u procesu razvoja demokratije", "periodi represije" ili kako god bili nazivani duži ili kraći intervali istorije u kojima se novonastalo uređenje borilo sa ostacima prethodnog režima. Prva stvar koju je svaka novodošla grupacija, sa pozivom na demokratiju ili bez toga, učinila jeste bio obračun sa prošlošću, zatiranje i satiranje svega što i podseća na prošlo, rušenje svih zgrada do tada sazidanih. Svaki sistem, iznova, kreće od početka, iako bi potpuno demokratski bilo da se zadrže barem temelji prethodnog (ako nisu istrulili ili na neki drugi način uništeni). Na koncu, i Harold Laski tvrdi da državu prepoznajemo po pravu, odnosno vrednostima koje štiti; što primenjeno na prethodno navedeno možemo interpretirati - i prema pravu ili vrednostima koje želi da izmeni. Takav raskid je moguć, ponekad, preko potreban, ali nosi, zbog svoje provizornosti, i opasnost kratkog trajanja i uopšte (ne)prihvaćenosti. Problem upravo ovde nastaje. Sjajna je borba sa demokratijom na usnama, nalikuje na Delakroinu Slobodu na barikadama; no to je samo slika, a dublje značenje pridaje joj svaki pojedinac na svoj način. Demokratija stoga ostaje kao ideja, kao inspiracija, podstrek, metafora za ponovno rađanje i život uspravne glave. Ona postaje modus vivendi svakog pojedinca, povređenog, obespravljenog, kome je nešto uskraćeno ili oteto, ili jednostavno želi da zadrži ono što već poseduje. Osnovna namera modernih država jeste da izvrše demokratizaciju društva. Zatim, da se društvo postavi na takve temelje koji se ne mogu lako uzdrmati. Da se ispune oni zahtevi (za koje jedino pravnici znaju da potiču iz rimskog prava; svaki režim je u zabludi da su to njegove umotvorine ili izmišljotine njegovih prethodnika) da svakom treba dati svoje, ne oduzimati tuđe i nikome ne štetiti. Da svi budu jednaki pred zakonom. Ali, osnovna greška je što se sa demokratizacijom kreće od kraja, tj. od već formiranog društva, bilo da je ono difuzno i neorganizovano ili je skladna celina sa vekovnom (kapitalističkom) osnovom i tradicijom. Zašto greška? - jer tu demokratizaciju treba početi od pojedinca, a ne nametati je kao gotov proizvod celom društvu, sastavljenom od različitih individua; ne nametati je kao jedinstvenu ideju, koja im nije svima jednako razumljiva.
Kako onda započeti tu demokratizaciju pojedinca? Naučiti ga da ne očekuje odmah i uvek koristi samo za sebe, koliko god da je sve to zaslužio. Naučiti ga praštanju, sklapanju i prihvatanju kompromisa, čak i da prihvati nešto što je u jednom momentu loše za njega da bi istakao svu svoju snagu za nešto značajnije. Naučiti ga da demokratija nije jedino opravdanje i jedini krivac za (ne)uspehe, svoje i države, već da je u pitanju splet političkih, (multi)kulturnih, socio-ekonomskih i drugih okolnosti koje ga dovode do odluke. Naučiti ga da je on samo segment mehanizma, koji ponekad može da prevagne, ali da nije uvek toliko relevantan kao što sam misli. Naučiti ga da demokratija ne postoji zbog njegovog ličnog dobra već dobra njega kao člana zajednice. Onda će i sama demokratizacija društva imati svrhu i smisao. Biće u potpunosti ona svetla tačka (da je nazovemo nadom ili inspiracijom?) koja se, po Bobiu, pojavljuje na nekih 10-12 godina: dovoljno retko da je se svi užele i prigrle je kao svoj život; dovoljno često, da se u periodima bez nje ljudi ponašaju kao da i nije tako neophodna.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
