Zapis o palanačkom Zoilu

Povodom knjige Živote Jovanovića »Đinđić u mreži mafije« (»Beletra«, Beograd 2004), koja je izazvala oprečne komentare

Poetika pamfleta - posebno političkog - po mišljenju ozbiljnih teoretičara veoma je jednostavna. Osećanje inferiornosti osnaženo srazmernom zavišću motiv je koji pokreće pamfletiste - o nekom stvaralačkom umeću uistinu nema govora. U ambijentu palanačke politički ostrašćene "duhovnosti" i to je neka manifestacija duhovnosti o kojoj se toliko govori. Kultni likovi sa korice - komandant Miloševićevih eskadrona smrti M. Ulemek Legija i mučki ubijen reformator i predsednik srpske vlade Z. Đinđić - stoje zajedno kao u ikonostasu. Sve je ukomponovano i kao jasna poruka i kao deo nekakve pamfletističke "poetike". Piščeve su teze tako ogoljene da se bez muke čitaju - sve je iz prepoznatljive matrice nacionalističke političke mitologije. Velikog reformatora i pobunjenog intelektualca koji je pokušao da nadraste palanku ubila je mafija "koja nije autohtono srpska jer obavlja prljave poslove za gazde na Zapadu". Krivac je dakle poznat - prokleti i truli Zapad. Ostalo su neprimerene tirade o narodu koji neće "dolarsku ideologiju". No, čitanje podrazumeva dva uslova - najpre, ne treba ništa znati o Legiji, a potom o Đinđiću treba znati samo to da je bio u mreži mafije koja mu je došla glave. Da je to bilo političko ubistvo i da je to delo Miloševićevih "crnorukaca" o tome se uopšte ne govori u ovom pamfletu. I tako čak i ono iz strane štampe o velikom pokojniku ne znači mnogo. U prvom planu je famozni "strani faktor" koji je u knjizi ostao zagonetan. Uostalom, u pamfletima olovka piše vođena porivom resantimana. Cilj je jasno postavljen i sleđen - i publicistička presuda je pala pre suđenja koje, uostalom, traljavo ide. Sud još nije rekao ništa ali publicisti sude "kvislinški režim" Z. Đinđića - to je izraz kojim Milošević barata pred sudom u Hagu - i sve teče po nekom planu.
Drugačije i ne može biti jer pamfletisti su uvek u službi jednog režima i jedne ideologije.
Bilo kako bilo, presuda je surova - posmrtno se kažnjava čovek koji je vratio osmeh Srbiji, u kome je jedna mlada Srbija već našla svog junaka i koji je zbacio S. Miloševića. U tom duhu je i recenzija iz pera redovnog člana dične SANU N. Miloševića koja - na zadnjoj korici - sačinjava ovaj pamfletistički diptih. Vrlog pokojnika akademik vidi kao "najboljeg Makijavelijevog učenika među dosovskim političarima za koga je, kao i za njegovog učitelja, politika bila samo veština pomoću koje se osvaja i zadržava vlast". Onaj ko je makar jednom prelistao glasoviti spis Vladalac lako će videti da je ova teza bez osnove i da se nikako dokazati ne može. Obrnuto je - veliki reformator nije mnogo znao o toj veštini i to je neznanje platio glavom. Da je nešto znao o veštini korišćenja svih sredstava za očuvanje vlasti ne bi ga snašlo ono što ga je snašlo. Pada u oči još nešto. Tu veštinu bolje poznaju publicisti-pamfletisti i to potvrđuju i ovom knjigom. Oni su ideolozi na vlasti za koju se, među drugima, i pokojni reformator izborio - sada mu umesto zahvalnosti pletu trnov venac pamfletističkog neukusa.
Reč je o još nečem - važnom za pamfletiste i njihovo "umeće" - o jednom sindromu poznatom pod nazivom Zoilov sindrom. I on se i ovoga puta palanački manifestovao. Kao vid niskog udarca. Motiv mu je u onom osećanju duhovne inferiornosti - pokojni Đinđić je imao solidno filozofsko obrazovanje i znao je evropske jezike - koja daje ovakve plodove osvete. Priča je stara - ima svoju antičku paradigmu. Davno jednom, u petom veku pre naše ere, živeo je u svojoj palanci u zabačenom Amfipolju pamfletista Zoil koji je prozvan "bič Homerov". Slušajući kako slava Homerova prelazi granice prostora i vremena - i mučen zavišću jer nije imao mnogo dara za polemiku - Zoil je sročio pamflet u nameri da ospori i pokopa moć Homerove pesničke istine. Nije to uspeo. Nije ponudio nijedan argument ali je - lukavstvo je bilo baš makijavelističko - uspeo u onom najvažnijem. Dok se bude govorilo o Homeru pominjaće se i njegovo ime uz Homera. I tako je do danas. Tako je Zoil stekao tužnu slavu pamfletiste i postao je paradigma. To se dogodilo i u našoj palanci, naravno, na palanački način - olovka je pisala mržnjom i ostaće zapamćeno ono što je napisano o Đinđiću. Nesrećni Zoil je izlečio muku svoj duhovne inferiornosti ali je stekao i tužnu slavu zavidljivca.
I to je još jedan - nadajmo se prolazni - trijumf palanačkog duha osvete i surevnjivosti.