|
Godina XVI (2004)
|
1-31. jul 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Osakaćena istorija Nema ničeg lošeg u vraćanju prošlosti kad ta prošlost nije istorija osakaćena satarom nacionaliste
Srbija je u devetnaestom veku širila svoje granice snagom oružja da bi stvorila veliku centralističku državu koja bi trebalo da obuhvati najveći broj teritorija na kojima su Srbi stalno nastanjeni. Istovremeno, ova država je postajala sve demokratskija po svom unutrašnjem uređenju. Ta demokratičnost je izvirala iz narodnog duha zadruge, skupštine (sabora) i patrijarhalne zajednice. Prvi vladari Srbije devetnaestog veka (Karađorđe i Miloš) vladali su despotski, ali oni su morali postaviti osnove moderne države: vojsku, škole i birokratiju. Posle njih, u Srbiji se formiraju dve velike političke struje koje su prisutne u celokupnom devetnaestom i dvadesetom veku. Prva struja je napredna. Ona je izvorno srpska struja, teži napretku u politici i relativnoj jednakosti u društvu, a u spoljnoj politici ona želi da ostvari ujedinjenje oslanjajući se na samo srpstvo ili na Rusiju. Druga struja je uvek predstavljana kao nenarodna. Ona se definitivno priklonila nekoj od velikih sila, kako u spoljašnjoj, tako i u unutrašnjoj politici. Zbog toga, ona teži da ograniči učešće naroda u političkom životu, a unutar samog društva teži da napravi raslojavanje da bi mogla da vlada uz pomoć manjine. U ovako postavljenoj istoriji mi smo, dakle, prinuđeni da tražimo odgovor samo s jedne strane. Pred kraj devetnaestog veka, kada je ovakva verzija postavljena, srpska istorija nije predstavljala nikakvu anomaliju unutar Evrope. Opšta koncentrisanost na političku istoriju, vera u progres i sve radikalniji nacionalizam bili su odlika evropskog društva do prve polovine dvadesetog veka. I opet, Srbija nije predstavljala nikakav izuzetak. Međutim, svetski ratovi, a naročito Drugi svetski rat, doveli su do radikalnih promena u evropskom pogledu na svet. Pojava koju Piter Burk (Peter Burke) naziva istoriografskom revolucijom ima korene u opštim promenama u nauci i umetnosti, koje su zahvatile Evropu u prvoj polovini dvadesetog veka a postale su mainstream posle 1945. Frojdova psihoanaliza i Ajnštajnova teorija relativiteta ne samo što su, kako se obično piše, pomerile čoveka iz središta univerzuma, nego su pokazale nauci i celokupnoj svetskoj kulturi da je za adekvatno rešavanje problema iz oblasti prirodnih i društvenih nauka stvari potrebno sagledati iz više uglova. Odmah zatim usledio je odgovor umetnosti. Pikaso i Brak su na svetskoj izložbi u Parizu prikazali slike na kojima su predmet i perspektiva razloženi tako da stimulišu posmatranje iz više uglova. Rođen je kubizam kao prva avangarda. U isto vreme rađa se i prva relativistička škola u istoriografiji, koja zagovara integraciju između istorije i ostalih društvenih nauka. Ona se i danas naziva po časopisu koji izdaje, Annales (d'histoire économique et sociale). Osnovna ideja je bila da nam dokumenti mogu govoriti o prošlosti i ono što sami njihovi pisci nisu mislili da kažu. Posmatrajući dokument sa stanovišta sociologije, psihologije, ekonomije, političke istorije, lingvistike ili antropologije, jedan isti dokument nam priča različite priče o jeziku koji je korišćen, o načinu na koji se mislilo u prošlosti, o samoj temi o kojoj priča.
Razlika između svetskih tokova i domaćih strujanja posle Prvog svetskog rata nije razlika u metodu već u rezultatima. Srpsko društvo je i u dvadesetom veku ostalo relativno homogeno, dok je stvaranje Jugoslavije prvi put ujedinilo teritorije na kojima su Srbi stalno nastanjeni. Oni koji su pak prihvatili jugoslovenstvo kao osnovnu (nad)nacionalnu ideologiju, videli su novu državu kao prevazilaženje razlika koje je prouzrokovala istorija. U oba slučaja istorija je imala tok i smer, i u oba slučaja taj smer je realizovan unutar nove državne tvorevine. Potpuno je banalno danas u Srbiji optuživati period komunističkog režima za sve naše nevolje. Razvoj srpske istoriografije promenjen je shvatanjem da istorija obavezno vodi ka diktaturi proletarijata i ostvarivanju komunističkog društva. Ali, takođe je istina da je komunistički režim naišao na jednu verziju nacionalne prošlosti koja olakšava takvu manipulaciju. I pre komunista naša istorija je imala i pravac i smer, a komunisti su i pravac i smer samo okrenuli kako njima više odgovara. Drugim rečima, zvanična istoriografija je mogla predstaviti i socijalističku Jugoslaviju kao zemlju koja je ostvarila ujedinjenje srpskog, kao i svih ostalih naroda unutar svojih granica; i ona je Jugoslaviju videla kao izraz progresivnih tekovina kao, samim tim, najdemokratskije moguće rešenje. Miloševićeva vladavina predstavlja klimaks, ali i konačan poraz ovakve vizije istorije. Posle skoro pet decenija komunističke diktature Milošević je uveo višepartijski sistem i time se vratio na normalan tok razvoja srpske demokratije. Uz izbore, on je, barem u prvom delu svoje vladavine, zadržao tradicionalne srpske sabore, ovog puta prozvane mitinzima. Deklarisao se da želi da zadrži Jugoslaviju, a kad to nije uspeo, onda barem teritorije naseljene srpskim življem. U svemu tome imao je podršku onih istoričara i "amatera" koji su odrasli gledajući na srpsku istoriju kao na jedinstveni tok koji vodi današnjem stanju. Konačan poraz ove vizije istorije desio se na spoljašnjem a ne na unutrašnjem terenu. Naime, pokazalo se da je apsolutno nemoguće zadržati teritorije Velike Srbije. To ne znači da će Velika Srbija prestati da bude tema preko koje će se vršiti politička mobilizacija unutar same zemlje. Međutim, nije moguće zamisliti bilo kakvu buduću spoljnopolitičku situaciju u kojoj bi se granice Srbije proširile na Bosnu, veći deo Hrvatske, Crnu Goru, Makedoniju pa čak možda i na Kosovo, odnosno dokle neobuzdane ambicije sežu. Ostaje drugi postulat o izvornoj demokratičnosti srpskog naroda. U nedostatku prvog postulata o nacionalnoj misiji srpske države, za drugi postulat, o izvornoj demokratičnosti Srba, već danas se javljaju dva moguća rešenja. Prvo rešenje je zasnovano na održavanju postulata nacionalne vizije istorije. Ono pretpostavlja dalje sužavanje liste "dobrih momaka" i buduća prekrajanja naše prošlosti na ideološkoj osnovi. Radi se o vrsti rešenja koju prihvataju ekstremni nacionalisti. Ovo rešenje se zasniva na pretpostavci da postoji prava linija koja vodi iz prošlosti u budućnost i svi oni koji se u prošlosti nisu priklonili glavnoj, iskonskoj liniji razvoja označeni su kao izdajice srpskog naroda. Tako, Studenička deklaracija Sabora srpske pravoslavne omladine eliminiše čak i Dositeja Obradovića iz glavnog toka naše istorije. Drugo rešenje se zasniva na pretpostavci da ljudi prošlosti nisu bili ni glupi ni korumpirani. Oni koji su zamišljali budućnost Srbije u okviru Austrougarske monarhije ili u okviru Turske carevine retko su smatrali da time iz pakosti škode sopstvenom narodu, i teško ih je shvatiti kao glupake koji su naseli na "neprijateljsku propagandu". Ne treba zbog toga smatrati da su austrofili bolji Srbi od rusofila ili ustavobranitelji bolji od liberala. Jednostavno, dajući im jednako dostojanstvo unutar nacionalne prošlosti, možemo ih sve saslušati i shvatiti da možda i jedni i drugi imaju da nam kažu stvari kojih se inače ne bismo sami setili. Putem ovog rešenja već se kreću ozbiljni istoričari u zemlji okupljeni oko časopisa Godišnjak za društvenu istoriju, oko Instituta za noviju istoriju Srbije, kao i dobar deo mladih saradnika tradicionalnih akademskih institucija. Verovatno je da u skorijoj budućnosti ovo drugo rešenje neće biti većinsko. Međutim, kad i ako Srbija stvarno bude odlučila da krene putem transformacije u moderno i demokratsko društvo, ona će morati da pretrese svoju prošlost. Jedino ako priznamo glasovima iz naše prošlosti jednako dostojanstvo u njihovom vremenu, možemo verovati da smo u stanju da saslušamo i one koji drugačije misle danas. Drugim rečima, nema ničeg lošeg u vraćanju prošlosti kad ta prošlost nije istorija osakaćena satarom nacionaliste.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
