|
Godina XVI (2004)
|
1-31. jul 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Prevod
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Profesor Stefan Svježavski
Profesorov angažman započeo je još 1925, učešćem na Kongresu Pax Romana, na čelu studentske katoličke organizacije Preporod. Od mladih dana vera je zauzimala značajno mesto u njegovom životu. Tome je nesumnjivo doprinela i porodična tradicija koja ju je tretirala veoma ozbiljno, "neinstrumentalno", kulturotvorački. Deca su odmalena učena poštovanju prema svakom čoveku, bez obzira na njegovo poreklo. Njihov um se formirao otvoren prema svetu. U Lavovu, na studijama, sreo je srodne duše u Tadeušu Fedoroviču i Janu Šeptickom. Svi su: "Vatreno želeli autentično hrišćanstvo koje će obuhvatati sve oblasti života. Znajući da to zahteva ogroman duhovni rad, moralnost koja dotiče sve sfere života, askezu, izvesnu strogoću i 'muževnost' u stilu života, kao i neprestano produbljivanje znanja i pogleda, i svakodnevno crpljenje snage iz Euharistije". Sa takvim životnim programom učlanili su se u društvo Preporod koje je imalo za cilj - vaspitavanje angažovanih katolika. U to su se uklopili i zahvaljujući pomnom studiranju ideja Žaka Maritena i oca Kornjiloviča, osnivača katoličkog centra Laski blizu Varšave. Njihovo ovaploćenje videli su u "okrenutosti univerzalizmu, objektivizmu i realizmu". Što se i tada i kasnije razilazilo sa mnogim stavovima zvanične poljske crkve, u kojoj je bilo dosta biskupa antiekumenista, šovinizma, čak antisemitizma koji su smetali mladim i evropski obrazovanim ljudima. I kao mnogi drugi mladi ljudi kritički su se odnosili prema tome. Posebno su bili zainteresovani za pitanje liturgije - kao najvažnije molitvene zajednice crkve, te su organizovali tzv. liturgijsku akciju koja je imala za cilj početak reforme crkve, do koje je zvanično došlo mnogo decenija kasnije, na pomenutom Drugom vatikanskom saboru, a u primeni još kasnije. Ta opredeljenja su presudila da se kao student filozofije ne zainteresuje za modernu filozofiju već za filozofiju antike, srednjeg veka i renesanse, kojima se bavio celog života. Godine 1932. upoznao je Mariju Stadnjicki, takođe plemićkog porekla, koja je studirala u Poznanju i bila veoma religiozna. Ubrzo su se venčali, proživevši zajedno 70 godina. I ne samo što su živeli skladno već su sjajno sarađivali na intelektualnom planu. Imali su ćerke Helenu i Mariju. Za njihovog duhovnog predvodnika i ispovednika izabrali su mladog oca Karola Vojtilu kome je profesor bio mentor pri izradi doktorske disertacije koju je odbranio na ljubljinskom Katoličkom univerzitetu. Kasnije je i ovaj predavao etiku na istom univerzitetu. Bili su i bliski prijatelji o čemu, između ostalog, svedoči njihova obimna, nedavno objavljena prepiska Tačne mere. I pored presije i čistki komunističkih vlasti profesor je uspeo da oko sebe u Ljubljinu okupi sjajan tim saradnika i da se kao predmet uvede metafizika koja je u Poljskoj posle Drugog svetskog rata bila krajnje zanemarena, dok su profesor i njegovi saradnici smatrali da je neophodna svakom ko studira filozofiju, i uopšte. Veoma je insistirao i na proučavanju tomizma, neprestano podvlačeći da je u početku to bila objektivna filozofija koja je vremenom postala instrument crkve, dogmatska. Za svoj životni moto uzevši čak rečenicu svetog Tome Akvinskog: "Mnogo primaj, malo odbacuj, često pravi razlike!" Preko tomizma bio je u vezi sa mnogim bivšim studentima koji su se posle završenih studija bavili srednjovekovnom filozofijom, a i sa čuvenim katoličkim centrom Laski koji je kao središte Male braće i Malih sestara takođe proklamovao jednostavnost u opštenju i kontemplaciju koja, prema profesoru, nije samo privilegija asketa i mistika već svih ljudi koji je nose u srcu. Dokazavši i time da se život i u najtežim uslovima može "lepo" proživeti. Filozofiju je studirao na najelitnijem međuratnom poljskom Univerzitetu Jan Kazimjež u Lavovu, kod osnivača Lavovsko-varšavske filozofske škole Kazimježa Tvardovskog. Godine 1932. odbranio je doktorsku disertaciju kod Kazimježa Ajdukjeviča, drugog velikana te škole. Zatim su usledile studije u Parizu kod Žilsona. Pa pisanje habilitacionog doktorata u okupiranoj Varšavi kod Vladislava Tatarkjeviča. I profesura od 1946. do penzije na ljubljinskom Katoličkom univerzitetu. Bio je aktivan, koliko se to u komunizmu moglo, i u Institutu za filozofiju Poljske akademije nauka, na projektu - poljska srednjovekovna filozofija. Za svoje solidno obrazovanje, izuzetnu marljivost i sistematičnost u radu nagrađen je najvišim priznanjima: Nagrada poljske fondacije za zasluge u oblasti poljske nauke ("poljski Nobel"), Nagrada Jana Dlugoša, Nagrada oca Tišnera, Nagrada katoličkih izdavača "Feniks 2001" za celokupno stvaralaštvo i najznačajnije - Orden belog orla. I ne samo što je bio veliki profesor, koga pamte generacije budućih filozofa i teologa, profesor Svježavski je za sobom ostavio čitavu biblioteku: Istorija evropske filozofije u XV veku (u 8 tomova), Bitak, Problem tomističke metafizike, Filozofija u doba Sabora (sa Ježijem Kalinovskim), Iznova pročitan sveti Toma, Između srednjeg i novog veka, Razum i tajna, Čovek i tajna, Postojanje i tajna, Dobro i tajna, Istorija evropske klasične filozofije, Ekleziologija kasnog srednjeg veka na raskršću i niz manjih rasprava i studija, kao i nekoliko knjiga autobiografskog karaktera: Veliki prelom 1907-1945, U novoj stvarnosti 1945-1965. i Plodovi života 1966-1993. Uz to i uzoran prevodilac, izdavač i priređivač serija iz istorije evropske i poljske filozofije.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
