Domaćinski populizam

Uključivanje B. Karića u kampanju za predsedničke izbore najbolji i najočitiji primer razorenih društvenih vrlina

Izbori su uvek prava prilika da se u jednom društvu pokaže u kojoj meri je razvijena politička kultura i uspostavljene stabilne političke i društvene vrednosti. U našim turbulentnim tranzicionim uslovima uticaj političke kulture na artikulaciju aktuelnog političkog života ima posebnu ulogu i značaj. Ako je suditi po toku izbornih kampanja za predsednika Srbije, čini se da ni ovi izbori neće mnogo izmeniti naše shvatanje i razumevanje politike kao ogorčene i beskompromisne političke borbe u kojoj nema mnogo mesta za istinsko nadmetanje različitih političkih ideja i programskih opredeljenja. Ova kampanja će verovatno doprineti da se još više proširi krug onih građana koji su neopredeljeni, neodlučni i zgađeni našom dnevnom politikom. Ove izbore ne prati odlučno i pretežno zalaganje za poštovanje i uspostavljanje određenih političkih vrlina, kao i ostvarivanje opšteg dobra, već će njen rezultat biti još dublji i prisutniji politički defetizam, neverica i neka vrsta društvene apatije.

Odbrana Republike

Ovi izbori imaju i svoju dublju istorijsku dimenziju jer se ne radi samo o rutinskom dnevno-političkom događaju već je ovde u pitanju odlučna i dalekosežna odbrana Republike, a samim tim i njenih temeljnih, pre svega civilizacijskih vrednosti i vrlina. Republika u svojoj biti i jeste prevashodno izraz civilizacijskog razvoja jednog društva i zasnivanja političkog prostora i društva na bazičnim republikanskim vrednostima i vrlinama. A ko još u našem tragikomičnom političkom karuselu govori o načelnosti i vrlinama, to spada u sferu političke naivnosti i nesposobnosti da se deluje u skladu sa neizbežnim i neumitnim zahtevima svemoćnog političkog pragmatizma. Upravo ovi izbori imaju pre svega civilizacijski i natpolitički značaj jer se ovde radi iznad svega o odbrani Republike. Indikativno je da se zbog opterećenosti svakodnevnim političkim borbama niko i ne poziva na potrebu da se ovo izborno nadmetanje pretvori u najširi društveni i politički pokret za doslednu i rezolutnu odbranu Republike.
Upravo je uključivanje B. Karića u kampanju za predsedničke izbore najbolji i najočitiji primer razorenih društvenih vrlina. Njegova pojava na političkoj sceni je prava prilika za preispitivanje stanovišta o presudnom značaju moralnih načela u političkom životu. Koristeći se tzv. domaćinskim populizmom i najogoljenijom socijalnom demagogijom nastupa širom Srbije kao novi narodni spasilac tvrdeći kako je upravo on jedina šansa za osiromašene, sluđene i ojađene Srbije. Zar je zbilja u Srbiji zavladala takva moralna pustoš i otupelost da je moguće da se na našoj političkoj sceni sada pojavljuju ljudi koji su oličenje bahatosti, demagogije i anahronih političkih ideja. Zar smo tako lako zaboravili ko je bio glavni promoter i ljubitelj "naučnog" dela M. Marković i ko je bio omiljeni prvi komšija S. Miloševića. Najgore je od svega što upravo B. Karić bez ikakvog zazora otvoreno promoviše političku poruku da je najvažnije biti uz svaku vlast. "To je onaj rajetinski mentalitet koji je spreman da bude uz svaku vlast po bilo koju cenu samo da njihovo bogatstvo ne bude dovedeno u pitanje. Oni sada mogu da šire svoje imperije, što i čine. Stiču čak i ono što ranije nisu imali, a to je društveni ugled." U ovim pregnantnim rečima Žarka Trebješanina sadržana je suština rasprave o našim bogatašima koji samo kod nas mogu važiti za uspešne i sposobne poslovne ljude. Jasno je da B. Karić pokušava da nastupa kao kandidat koji nije klasičan političar već svoju kampanju gradi na tome da je on van politike i dnevnih političkih borbi i javlja se kao neki "neutralni" nepolitički faktor čiji je cilj sadržan u pokretanju privrede i proizvodnje. Ali, B. Karić kao da se iznenada probudio iz dubokog sna, jer te firme i preduzeća koje on sada revnosno obilazi zatvorene su već godinama, a radnici koji se u njima još vode kao zaposleni već su zaboravili kada su primili poslednju platu. Sada se B. Karić javlja kao garant pokretanja proizvodnje i to je glavni moto njegove kampanje. Međutim, teško da bi neko mogao da navede koju je proizvodnju on do sada pokrenuo.

Problem je u intelektualcima

Gistav Flober je zapisao da bogatstvo zamenjuje sve, čak i ugled. Sumnjam da je B. Karić čitao Flobera, ali svedoci smo njegovih stalnih nastojanja da novcem kupi mesto uglednog narodnog dobrotvora i dobročinitelja, a sada je na redu i mesto predsednika Republike. I njemu se nema šta zameriti jer on očigledno sledi i veruje u svemoguću logiku novca. Problem je u onoj sve većoj sviti tzv. nacionalnih radnika, intelektualaca, naučnika, pisaca koji su spremni da učestvuju u toj tragikomičnoj farsi preoblikovanja jedne biografije i otvorenoj trgovini i kupovanju tzv. društvenog ugleda. Oni su u stvari obična moneta za kupovinu onoga što se ipak novcem ne može kupiti. Istoričar Predrag Marković nedavno je dao izvanrednu dijagnozu ove pijace za kupovanje naših "uglednih duša". Sada želite da me podsetite na jednu srpsku bogatašku porodicu koja svake godine podeli nekoliko stotina hiljada evra bakšiša vrlo uticajnim i uglednim ljudima. Da li je veliki dobrotvor zaista shvatio kako žive izbeglice, ne samo sa Kosova. Mogao bi kosovski dobročinitelj da otvori neku od svojih velelepnih vila na Dedinju za smeštaj izbeglica, tako bi sigurno dokazao svoju veliku brigu za napaćene izbeglice. Za mene je veoma interesantno da pojavu B. Karića na političkoj sceni prati dosta blaga reakcija naše "kritičke" javnosti, čak se dešava da naši najžešći kritičari Miloševićevog režima odjednom imaju puno razumevanja za njegovu političku delatnost i izjavljuju kako ne mogu da se sete šta bi zamerili B. Kariću ili tvrde kako njegova pojava dinamizuje našu političku scenu i doprinosi da se naš narod konačno pomiri sa činjenicom da je privatna svojina od presudne važnosti za razvoj našeg društva. U pitanju je razarajuća hipokrizija i sveopšte licemerstvo koje je proželo celokupno naše društvo u kojem je zavladao moralni relativizam i strahovita moralna otupelost koja i dovodi do gubljenja osnovnih etičkih i civilizacijskih vrednosti. Bahatost i primitivizam sada ponovo otvoreno izlaze na našu rastočenu političku scenu težeći da svoju ispraznu socijalnu demagogiju i domaćinski populizam predstave kao novu političku snagu koja će konačno podići Srbiju. To je ništa više nego jedna od iluzija i obmana kojih je u našem političkom životu bilo na pretek u proteklih petnaest godina. Zato i nije čudno što se naš politički život i pretvorio u mutnu kaljugu neprincipijelnosti, amoralnosti i nedoslednosti.