Vrag odneo šalu

Kako se od prodavca sode i muzikanta stiže do milijardera u državi u kojoj jedna trećina živi ispod granice siromaštva

Za mene je lično najneobičnija pojava prethodnih nekoliko meseci u Srbiji politički uspon Bogoljuba Karića. Postavlja se pitanje - zašto bi neko ko je u stalnom ekonomskom usponu, već otprilike 25 godina, povukao ovakav potez? Meni lično padaju na pamet odmah dva razloga. Jedan je psihološki, drugi je politički.

Megalomanija

Kako se od prodavca sode i muzikanta stiže do milijardera u državi u kojoj jedna trećina živi ispod granice siromaštva? Kako se dolazi do kapitala u vreme kada je zemlja pod međunarodnim sankcijama, kada penzioneri gladuju '93, kada se ljudi hrane iz kontejnera? To je pitanje na koje nismo dobili odgovor. A još krupnije pitanje - kako neko pravi bogatstvo u desetleću kada realni bruto domaći proizvod Srbije pada za polovinu? Mislim da ne treba da nas čudi, obzirom šta smo sve videli u Srbiji, i ovaj sada njegov najnoviji uspon. Ne treba da nas čudi ni da petina građana Srbije ima iluzije da takva politika može da dovede nekuda Srbiju. Ali ono što treba da nas iznenadi, to je mlitava reakcija intelektualne zajednice koja sve ovo zna. Nijedan od ovih podataka koje sam ja izneo nije tajna. Posebno čudi nereagovanje onog dela zajednice,
		Eugeniusz Waniek, Wanda

Tužna priča

I moram da kažem da nažalost ima, pa ću vam ja ispričati još jednu tužnu priču. Znači, vraćamo se u 1878. Ta Srbija 19. veka, ona postaje nezavisna 1878. godine na Berlinskom kongresu. Ali još pre nego što je taj kongres održan, obavezuje se da će da izgradi železnicu, železnicu koja će da spoji otomansku železnicu sa ostalim delom Evrope, preko Beča i nadalje. I naravno, jedna tako mala zemlja sa vrlo niskim budžetom nije mogla da finansira železnicu. I sad se postavilo pitanje - gde naći novac, jer postoji obaveza. I po prvi put je Srbija izašla na međunarodno tržište kapitala i potražila novac. I onda je našla jednu špekulantsku firmu koja je bila u velikom usponu, čije su akcije naglo rasle. A ta špekulantska firma zvala se Generalna unija i nju je vodio jedan špekulant Bontu. Taj špekulant imao je svog agenta u Beogradu, koji se zvao doktor Rozen, koji je govorio srpski, koji je odlično poznavao naravi našeg vladara, naših ministara i koji se ovom prvom, Bontuu pokazao od najveće koristi. Kada je došlo do toga da treba da se potpiše ugovor, vlada se jedno vreme premišljala, ali je na kraju, početkom 1881, potpisala ugovor sa Generalnom unijom. Kako bi se danas reklo, današnjim rečnikom - vlada je to uradila bez tendera. I na kraju krajeva, vlada je prihvatila manje-više sve uslove Generalne unije, uključujući i jedan uslov koji danas zvuči neobično, a tad i nije zvučao toliko neobično. On se sastoji u tome da formalni iznos pozajmice nije odgovarao realnom iznosu pozajmice ili - kako bi to rekli ekonomisti - nije bio po paritetu. Drugim rečima, Srbija se zadužila realno sto miliona dinara, što je bilo sto miliona franaka, a faktički je dobila nešto malo iznad 70 miliona. I već tada smo imali javno mnjenje. Javno mnjenje je reagovalo vrlo nepovoljno na ovaj ugovor. Skupština je trebalo da prihvati ovaj zajam, da ga izglasa. Međutim, Skupštinu su počeli da okružuju nezadovoljni građani. Toliki je bio pritisak da je morala žandarmerija da reaguje. Činilo se da neće proći u Narodnoj skupštini ova odluka. Bilo je dovoljno samo da se poslanici opozicije povuku iz Skupštine i ona ne bi imala kvorum, samim tim on ne bi bio usvojen. Nije se baš tako dogodilo. Dogodilo se da je deo opozicije ostao u Skupštini i da je, na kraju krajeva, taj zakon usvojen. To je sve izazvalo iznenađenje, ali nekako se situacija smirila, dok nije došla naredna godina. Na nesreću, početkom januara 1882. Generalna unija je bankrotirala, a srpska država našla se u velikim problemima. Već tokom skupštinske rasprave bilo je aluzija na to da su neki poslanici, neki ministri primili novac. Međutim, to su bile samo aluzije. Sada kada je Generalna unija propala, sada je počelo mnogo otvorenije da se o tome piše. Optuženi su gotovo svi naprednjački ministri da su primili mito. Ukazivano je i na kneza Milana, na njegovog ujaka. Ukazivano je na mnoge poslanike i opozicije i vlade. I mi zapravo ni dan-danas ne znamo ko je sve primio novac. Ali ono što pouzdano znamo, to je da je Generalna unija ovlastila svog sposobnog agenta u Beogradu, doktora Rozena, da bez ikakvih restrikcija podmićuje koga god je potrebno podmititi, kako vladine tako i opozicione poslanike, pa i sam dvor, dvor u stvari na prvom mestu. Čini se kao neosporno da je knežev ujak bio jedan od onih koji je primio najveću sumu. Radilo se o ogromnoj sumi za to vreme. Suma je iznosila šest miliona dinara. To je bilo šest miliona franaka. O celoj ovoj aferi najviše nam podataka daje Slobodan Jovanović. A evo kako on sumira stanje nastalo posle ove afere: "Savremenici su zlurado razbirali ko je sve i koliko primio od Bontua. Za istorike nije važno utvrditi poimenično mitoprimce. Ima nešto drugo što je za istorike važno. Bontuova koncesija dovela je prvi put našu zemlju u vezu s velikim zapadno evropskim kapitalom. Taj kapital prosuo je među naše političare sume koje su po našim ondašnjim pojmovima bile ogromne, ali koje za velike pariske i bečke banke zainteresovane o ovoj koncesiji nisu značile tako mnogo. Kvarenje naših političkih naravi počelo je odmah pod uticajem stranog zlata. Ni knez Milan ni naprednjačka vlada nisu stali na put tom kvarenju naravi. Milan, štaviše, davao je Bontuu potrebna uputstva u raspodeli mita. Da li je on šta lično primio od Bontua, to se ne zna. Ali da je potkupljivanje naših političara vršeno s njegovim znanjem i saučešćem, to izgleda vrlo verovatno. Makar i lično čist u ovoj stvari, on ostaje kriv što se kao vladalac udružio sa stranim kapitalom u prvom pokušaju korumpiranja našeg javnog života". Tako se, dakle, završila ta naša prva epizoda izlaska na svetsko ekonomsko tržište. Država je tek postala nezavisna i odmah jurnula u jednu ekonomsku aferu. A možemo reći - značajan deo njene političke elite na ovaj ili onaj način je bio potkupljen. To nije epilog cele priče. Epilog je da sada kada se država našla u toj situaciji da ima zajam, ona je morala da se nekako izbori, da izađe na kraj sa tim. I onda je, kako se to sa dužnikom dešava, jurila iz jednog zajma u drugi zajam i dovela finansije Kraljevine Srbije u vrlo težak položaj, položaj iz kojeg se kasnije Kraljevina Srbija izvukla tek početkom 20. veka. Moramo da se zapitamo da li se i nama nešto tako dešava. I naravno, ja ću da podsetim na izjavu, u to vreme ministra, Svilanovića datu u "Utisku nedelje" - da neko kontroliše te naše poslanike, neko ko nije iz vlade. On ih nije imenovao, ali svejedno je njegova zasluga da je makar jedini to pitanje pokrenuo.

Razlozi za slavlje

Sad se postavlja pitanje - zašto je od svih kandidata pre dve nedelje jedino Karić slavio? Mislim da je on uputio u osnovi dve poruke. Prva je opšta poruka. Na manifestnom delu te poruke, ona bi otprilike glasila - ja sam bogat i uspešan, zato glasajte za mene. Ali, latentan deo te poruke glasi nešto drugačije - ako sam kupio cele strateške sektore u Srbiji, ako sam preživeo sve moguće režime od Josipa Broza do Vojislava Koštunice, ako sam utvrdio tarifu za kupovinu intelektualaca, valjda mogu da kupim i birače u Srbiji. Međutim, on je uputio jednu pojedinačnu poruku svom najvećem protivniku, ministru finansija lično, ali posredno i premijeru i celoj vladi. A ta poruka glasi - možete da pričate o vladavini prava, možete da uvodite finansijsku disciplinu, ali ja imam petinu, ja Bogoljub nekadašnji sodadžija, imam petinu glasača iza sebe, imam svoje prijatelje u vašoj vladi koji to otvoreno pokazuju i ne kriju, imam svoje simpatizere u vašoj Skupštini i zato mi ne možete ništa. Blokirajte koliko god hoćete moj račun, ja ću uskoro da blokiram vas. Ova vlada ima tesnu većinu, a i neka koja bi eventualno bila formirana takođe će imati tesnu većinu. A u utorak je važna sednica Skupštine. Ako se pokaže da vlada nema većinu da izglasa neophodne zakone sledi veliki problem sa Svetskom bankom, sa Međunarodnim monetarnim fondom, jer je uslov dalje saradnje sa ovim ustanovama da se izglasa jedan niz zakona, a to znači jedan veliki problem za finansijsku stabilnost Srbije. Ko profitira ako Srbija ponovo postane finansijski nestabilna? Pa profitiraju oni koji su već pokazali da mogu da profitiraju u takvim stanjima i kojima bi u situaciji finansijske nestabilnosti bilo lakše da kupe ono što još nisu stigli. I mene lično ne čudi da se glasači nadaju čudu. Ali ono što zaista čudi, to je da Kariću stiže podrška čak i iz intelektualnih krugova, a što je još crnje i gore čak i iz nevladinih krugova, što ipak ne bismo mogli da očekujemo. I sad se postavlja jedno pitanje - kako može da bude proevropski nastrojen čovek, onaj koji je zajedno sa Mirom Marković tvrdio da je budućnost spoljne trgovine Srbije u razvoju ekonomskih odnosa sa Kinom? Mislim da se sada vodi borba za to da li će Srbija ponovo da izgleda kao u doba Bontua i doktora Rozena. Vodi se borba za to da se raščisti da li jedna kompanija može da kupi dovoljno političke moći, da stekne kontrolu nad vitalnim tokovima društva, a u tom slučaju sasvim je svejedno ko je na vlasti. I ono što najviše zabrinjava, to je da se vrlo neozbiljno posmatra sukob Ministarstva finansija i kompanije "Karić". Vi možete da volite ili ne volite gospodina Dinkića, to je lični stav. Ali bude li on poražen u ovom sukobu Srbija može da postane jedno feudalno dobro. Stalno se govori da su frekvencije javno dobro. Da li neko ko traži nacionalnu frekvenciju sme da koristi deset minuta svakog Telefakta za ličnu promociju i napade na političke protivnike? To je već radio TV Pink i ništa mu se nije dogodilo. Sada to radi BK Telekom i opet intelektualci ćute. Za mene je to ipak zapanjujuće.
Kaže se - nešto je trulo u državi Danskoj. A meni nešto deluje trulo u državi Srbiji, a to je jedan zapanjujući podatak da vladajuća koalicija, koja drži miting svog kandidata u isto vreme kad i Bogoljub Karić, nije u stanju da obezbedi prenos svom kandidatu na RTS-u. Da li vam taj podatak govori da čak i državna televizija, odnosno da čak i na državnu televiziju veći upliv imaju neki ljudi sa strane nego sama vlada? Ako jedan čovek kontroliše vrlo važnu televiziju, ako je njen vlasnik, ako je u strateškom sektoru komunikacija jedan od monopolista, ako je njegova kompanija potpisala specijalni ugovor sa najtiražnijim dnevnikom, Večernjim novostima, ako je ključni čovek Večernjih novosti jedan od laureata nagrade BK fondacije, znači tu postoji očigledno jedan sklop interesa, onda se postavlja pitanje - gde je tu kraj? Da li uopšte sme u jednoj demokratskoj državi jedan čovek da ima upliva u toliko različite segmente? Da li je potrebno doneti antimonopolski zakon koji će prosto ograničiti velike bogataše i reći - u redu, možete da imate stotine miliona i normalno je da možete, to se uopšte ne dovodi u pitanje. Ali se postavlja pitanje - da li neko može da ima toliki monopol? Amerika je jasno odgovorila Microsoftu da ne može i kaznila ga kada je procenila da je krenuo u stvaranje monopolisanog tržišta. I u tom smislu, pred našom je intelektualnom javnošću još jedna bitka, a to je bitka za donošenje valjanih antimonopolskih zakona koji će sprečiti da Srbija postane privatno vlasništvo jednog čoveka, jedne kompanije ili nekoliko ljudi i nekoliko kompanija.
Mene sada živo zanima kako se osećaju ljudi iz DSS-a, sa čijim je predsednikom on putovao avionom, sada kada im je on potopio njihovog predsedničkog kandidata. Eto, to je prosto nešto što me živo zanima, a što prosto ne mogu da znam. Znači, ovo je već suviše otišlo daleko. Potpuno je očigledno da jedan čovek hoće da stane iznad zakona. I besmisleno je shvatati ovaj sukob na ličnom nivou. Neće Mlađan Dinkić ni G17 plus ništa profitirati ako pobedi u tom sukobu, pošto će imati još više hiljada neprijatelja koji su bili vezani za Bogoljuba Karića. Ali ukoliko u tom sukobu bude poraženo Ministarstvo finansija, dakle ne samo Mlađan Dinkić lično nego institucija kao institucija, onda znači da ovoj zemlji institucije ništa ne znače. Naravno, postavlja se pitanje i da li je neko namerno donosio one odluke o porezu na taj način da sud može da ih ospori i to je nešto što treba da se utvrdi. Ali svejedno, prosto ako neki građanin ne bi platio porez, on bi odgovarao. Kada je reč o kompaniji, nju štite direktno ministri iz vlade, odnosno jedan ministar iz vlade. I to je nešto što zaista zabrinjava, jer pokazuje - što bi se reklo - da je vrag odneo šalu.