Nasilje umesto dijaloga

Nedavno objavljena knjiga novinara Živote Ivanovića, Zoran Đinđić u mreži mafije (Beletra, Beograd 2004), naišla je na, i za naše ne baš slavne prilike, neobično reagovanje. Na prvu promociju knjige, u beogradskom Medija centru, upala je veća grupa mladih ljudi iz stranački organizovanih podmladaka nekoliko stranaka (DS, GSS, G 17 plus, SDU) koji su autora i recenzenta, akademika Nikolu Miloševića, sprečili da govore jer smatraju da knjiga kleveće ubijenog premijera Đinđića. Svoj stav oni su izrazili, uz nekoliko bombastih reči, i majicama sa Đinđićevim likom.
Mada ovaj oblik nasilnog sprečavanja dijaloga spada u benignije, s obzirom na široku skalu već viđenog nasilništva, ipak je ovo čin nasilja. Ovo je utoliko više zabrinjavajuće jer potiče od pripadnika stranaka koje se deklarišu kao demokratske i koje važe za stranke s natprosečnim intelektualnim potencijalom. Zar nisu svoj stav, i svoje mišljenje, mogli verbalno da izraze, i knjigom na knjigu? Zar "govor tela" može da nadomesti verbalnu komunikaciju?
Nasilje je prošireno i na porodicu akademika Miloševića. Na vratima njihovog stana ispisani su uvredljivi grafiti a bilo je i telefonskih uznemiravanja i pretnji.
Posle mnogo godina raznolikog nasilja, kada su nam dijalozi preka životna potreba, zabrinjavaju i novi oblici nasilja, i u kulturi, i to od onih od kojih se to najmanje očekuje.