|
Vlast i zločin*
| |
A najviši poglavar treba da zadovolji sebe,
a ipak da bude čovek. To je stoga najteži od svih zadataka; rešiti
ga savršeno nije ni moguće; od krivog drveta, od kakvog je načinjen
čovek, ne može se izdeljati sasvim pravo. Od prirode nam je dato da
se toj ideji samo približimo. |
| |
Emanuel Kant, "Ideje o opštoj
istoriji u kosmopolitskom cilju", 1784.
|
| |
U ovim vidovitim, a u osnovi skeptičnim rečima velikog filozofa, napisanim
šest godina pre izbijanja Francuske revolucije, ipak provejava i nada, uzdanje
da, uprkos svim čovekovim slabostima, u budućnosti mora postojati mogućnost
da se za upravljanje državama nađu ličnosti koje svoju slobodu neće zloupotrebiti.
Tok svetske istorije u poslednjih 200 godina izgleda da je opovrgao Kanta,
"približavanje" idealu koji je on postulirao izvitoperilo se u
suprotnost; aveti nacionalsocijalizma i nove totalitarne ideologije dovele
su do, do sada nepoznate, političke radikalizacije širokih krugova stanovništva,
propagandna mašinerija koja radi svim sredstvima i trikovima gradila je
mitove o samozvanim izbaviteljskim figurama koje su svojim zemljama donele
ipak samo patnju i smrt. Kao predstavnike tog razvoja ja sam u svojoj knjizi
"Diktatori u ogledalu medicine" u prvi plan stavio imena Napoleon,
Hitler i Staljin, pošto ti vladari nasilja markiraju njegove vrhunce, one
perverzne trenutke novije istorije u kojima šuplja fraza vredi sve, ljudski
život, naprotiv, više ništa.
Ova biografska studija, načinjena prema patografskim stanovištima, omogućava
da se sasvim jasno shvati da vladavina užasa jednog diktatora nikada nije
neobjašnjiva "nesreća pri radu" istorije, jer se za nju uvek mogu
stvoriti specifične individualne i društvene pretpostavke. One su u stanju
da pokrenu dinamiku čudovišnih razmera koja se sama oplođuje, a koja je
u Hitlerovom slučaju imala vrhunac u novom, jezivom
kvalitetu diktatorskog postupanja - ubijanju, kao
trezvenom birokratskom činu koji milione nedužnih ljudi samo na osnovu
spoljašnjih obeležja - bilo da je to njihova rasa, ili njihova nacionalnost
- šalje u smrt. Pod dominacijom cinično-tehnokratskog proračuna, u
Trećem rajhu se, najkasnije od vojnih poraza u ratnom pohodu na Rusiju,
po Firerovom nalogu otpočelo sa utvrđivanjem "produkcionih brojeva"
žrtava koje treba likvidirati - u istoriji do tada nepoznata "podela
rada", u kojoj je ubijanje, čak i za prirode koje su važile za
"bezazlene", očigledno postalo svakodnevna rutina.
Pred takvim nezamislivim zločinom stalno se iznova postavlja pitanje,
kako je za izvođenje jednog toliko neljudskog nauma bilo moguće pridobiti
voljne, ropski predane i beskrupulozno surove poslušnike. Užas koji
ime Adolf Hitler sve do danas izaziva ne odnosi se samo na njegovu
ličnost, već još više na |
|
|
činjenicu da je svojim primerom celom svetu demonstrirao kako čovek može
lako da manipuliše masama i zloupotrebi ih za sopstvene interese moći. Ovo
uznemiravajuće saznanje bez sumnje je razlog što Hitlerov preteći lik, od
njegovog kraja 1945, stalno raste i "senka koju on baca postaje dublja
i duža, a užas zbog njegovih nedela sve veći". Interesantan doprinos
davanju odgovora na, za svako bavljenje politikom goruće pitanje, kako je
Hitler za svoju "svetsku borbu uništenja" mogao da nađe toliko
pomagača bez prepoznatljive psihičke deformisanosti, pružio je Lipo Scondi
u značajnoj monografiji "Kain: likovi zla". U ovoj "psihologiji
sudbine" Scondi, naime, zastupa tezu da čovekova nastrojenost usmerena
na ubijanje, u smislu "Kainove prirode", počiva na urođenoj karakternoj
dispoziciji koju je on označio radikalom "e". On ceni da u prosečnoj
populaciji oko šest odsto ljudi pokazuje ovakvo Kainovo obeležje, a daljih
14 odsto su prikriveni, maskirani nosioci obeležja, koje on naziva "aveljisanim
svakodnevnim Kainima". Na osnovu obimne psihološke studije o ovom pitanju,
Scondi zastupa mišljenje da su masovna ubistva svih vremena, i ona pod nacionalsocijalizmom
- isto kao i pod Staljinom - bila moguća naročito samo zbog relativne učestalosti
javljanja radikala "e". Scondi je razvio sopstveni test-postupak
za identifikovanje tog karakterističnog obeležja. Ako nosioci Kainovog obeležja,
kaže Scondi, nisu u stanju da nagomilan ubilački nagon oslobode odgovarajućim
perverznim radnjama, ili burnim ispoljavanjem, onda pod posebnim okolnostima
revolucionarnih ili ratnih događanja, podstaknuti političko-ideološkim motivima,
apsolutno mogu biti u mogućnosti da ubiju hiljade ljudi. Na taj način, od
beznačajnih, bezopasnih "svakodnevnih Kaina" postaju krvoločne
masovne ubice i ratni zločinci. Rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja,
koja su mogla da se iskoriste prilikom psiholoških analiza za vreme procesa
ratnom zločincu Ajhmanu u Izraelu, Scondi je ovako sažeo: "Da car,
ili kralj, političar, ili vođa sa ludačkim idejama, za sramne poduhvate
koje propagira kao 'sveti rat ili borbu' bilo gde u svetu, u svim epohama
svetske istorije, može i da bi mogao da mobiliše milione ljudi i natera
ih na zločinačka dela, jeste i bilo je moguće samo zbog toga što se takozvani
narod sastoji od prikrivenih Kaina. Ti ultra-šovinisti i ultra-rasisti samo
čekaju da maskirani kao 'patriote' mogu da ižive svoje kainovske prohteve
zaštićeno i slobodno. Već je masa po sebi izvanredno maskirno odelo u koje
Kain može da se uvuče, jer masa uklanja ličnu odgovornost".
Prema Scondijevoj terminologiji i tezama čovek se može odnositi kako hoće
- njegov model bi mogao da ponudi objašnjenje za to kako je jednom narcistički
naduvanom, sadomazohistički predisponiranom psihopati sa paranoidnim idejama
ludosti, kao što je Hitler, moglo da pođe za rukom da nađe pristalice. U
trenutku u kome je kao neograničeni gospodar života i smrti svojim podanicima
ili sunarodnicima obećavao apsolutno oslobođenje od kazne, i to i za najneljudskije
zločine, iz društva su iznenada iznikle sluge mučitelja i dželati, kakvi
su na hiljade mogli da se nađu u nacionalsocijalističkim koncentracionim
logorima i zatvorima Gestapoa - Nemci, Austrijanci, Ukrajinci, Litvanci,
Francuzi i druge nacionalnosti iz najboljih krajeva. Zahvaljujući neobičnom
strateškom konceptu, Hitleru je, čak i nakon ispoljavanja svog zločinačkog,
rušilačkog besa, pošlo za rukom da svoje delo razaranja neometano nastavi
sve do samog kraja; u mrežu je najpre uhvatio vojno rukovodstvo, ali kasnije
ceo nemački narod, uspevši da ih kao saučesnike u svojim čudovišnim zločinima,
ili o tome bar obaveštene, neraskidivo veže za sebe, bez mogućnosti da se
povuku. Bečki psihijatar Ervin Stranski, iz škole Vagner-Jauregs, čija sam
zanosna predavanja kao mladi lekar imao čast da doživim, postavio je opravdano
nerealne zahteve da svaki vodeći državnik sa osećanjem odgovornosti jednom
godišnje treba da se podvrgne kontrolnom psihijatrijskom pregledu. Ne bih
baš želeo da govorim u prilog takvim konsekvencama, ali jesam za jedno zdravo
nepoverenje i kritički razuman stav prema svim primamljivim parolama koje
obećavaju slobodu i veličinu, a misle samo na potčinjavanje, disciplinovanje,
silu i smrt.
* Iz: Anton Nojmajer, Hitler.
Ludačke ideje, bolesti, perverzije, ITP "Pharos", Beograd 2004,
prevela Mirjana Avramović, str. 483-487. Oprema redakcijska.
|
