Brkovi na Belom anđelu

Povodom "Gospođe ministarke"

Pogađa nas do srži kad drugi uništavaju srpsko istorijsko i kulturno blago, a previđamo kad sami sebi to činimo.
Vredno delo baštine naše dramske literature oslonjeno i na Steriju i na Trifkovića, a danas neprevaziđeno, bez obzira na izvesna neslaganja kritičara o nivou humora i neke satiričnosti u njemu, ali sa majstorskim zapletom, savršeno izvajanih likova i obiljem komičnog u replikama, obesvećeno je i pretvoreno u proizvoljno lakrdijašenje.
Da bih razdvojio krivicu dramaturga od rediteljeve za prepravljanje, oduzimanje i dodavanje teksta integralnoj Nušićevoj komediji, pokušao sam da dođem do dramaturške intervencije Jovana Ćirilova, ali mi je u Narodnom pozorištu odgovoreno da o njoj nema nikakvog pisanog traga, zato će krivac ostati neimenovan, a zločin će pasti na glavu reditelja Jagoša Markovića, čiji krajnji pečat nosi predstava.
Reditelj je smatrao da Nušićev smeh nije dovoljan savremenoj generaciji, te je namerio da njegovu komičnost prevaziđe, da nadirodi Iroda! No, za takav posao bi morao bar da je na istoj frekvenciji na kojoj je bio Nušić. Usled neslaganja sa njegovim duhom, Nušićeva komika je rogobatno pretvarana u proizvoljne imitacije gegova braće Marks, Monti Pajtona ili loših holivudskih komedija.
Izvanredna scena u kojoj, po Nušiću, Živka raspoređuje karte ne bi li predvidela da li će postati ministarka, u finom tempu kada prvo glasno broji karte, a potom ih broji u sebi, njena kćer Dara, koju je reditelj - neznano zbog čega - pretvorio u paraplegičarku, čime ona sve vreme remeti ritam, u toj sceni pomeri tempo počinjući odvratno da povraća.
Slično je upropašćena Nušićeva scena u kojoj Ninković, ispeglan, izbrijan, napudrovan, sa kamašnama, rukavicama i cvetom u reveru dolazi kod Živke, koja je već postala ministarka, da je uči pravilima lepog ponašanja. Molijerovski razgovor i moguća divna igra Živke i Ninkovića pokriveni su nekakvim izmotavanjem. Na neobično visokim stolicama u dnu pozornice oni bi trebalo da imaju svoj prvi čas, međutim, reditelju je pala na pamet ideja da sve vreme utroši na nezgrapno smeštanje Živkine zadnjice na tu visoku stolicu.
Scena u kojoj se pojavljuje Rista Todorović, počasni konzul Nikaragve, izbačena je, a umesto nje je ubačeno jedno bezrazložno protrčavanje pravog pravcatog crnca, što bi moglo da bude komično u doba kad se u Beogradu nije ni znalo da postoje crnci.
Ređanje bezrazložnih "nadgrađujućih" rediteljevih intervencija, često vrlo neukusnih, daleko bi odvelo. Morali bi da se pomenu i detinjasto ujka Vasino igranje sa zvečkom, penjanje na sto Živkinog rođaka, prskanje sifonom sode, stavljanje lonca sa šporeta na glavu itd.
Velemajstor kostimografije Božana Jovanović, svakako na traženje reditelja, radi njegove koncepcije, a da bi sledila "modernu postavku" komedije, isto tako je krivotvorila Nušića. Ubogi poltron Pera pisar sve vreme drži na glavi belu vunenu kapicu sa kićankom, kao da je u Sen Moricu; rođak je u razdrljenoj košulji i džemperu, a tetka Daca u maskenbalskom kostimu tzv. ciganske roze boje; rođaki Soji natučena je na glavu bela šubara klizačice Sonje Heni, a ogrnuta je nekakvim "hermelinom". Sama Živka je pretrpela najtežu torturu, u jednoj sceni je morala da se preznojava u teškom crnom kombinezonu "eskadrona smrti", sa fantomkom na glavi i još i puškom u ruci. Nasilnost neukusa rodbine u odevanju pretvorila se u neprijatan kaleidoskop koji je opštem utisku dodavao svoj minus.
Svojevremeno je izazvala pažnju javnosti ocena jednog kritičara da je nekoj ministarki nedostajao šarm. Ne vidim zašto bi trebalo izbegavati takve ocene, ako je već šarm iliti zavodljivost potrebna jednoj umetnosti, možda najviše pozorišnoj?! A dozvoljeno je pominjati stas, glas, dikciju... Otvoreno govoreći, u ovoj predstavi nedostatak odlike scenskog šarma mogao bi se pripisati i celoj predstavi.