|
Godina XVI (2004)
|
1-30. jun 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Vladan Vlajković Viraga, "Vojna tajna", 1-2, izd. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2004, str. 231+221 Vojna tajna skriva zločin
Iako smo i tada znali za Miloševićevu privatizaciju Vojske, njenu zloupotrebu za lične i partijske svrhe, tek čitajući ova dokumenta - od kojih su mnoga tokom ovih nekoliko godina na ovaj ili onaj način, skraćeno ili integralno, publikovani u medijima - naknadno, ponirući u sećanja, sklapamo mozaik zla: kada generali Pavković, Farkaš, Krga, Marjanović, Ojdanić, Stoimirović, Milen Simić, Aco Tomić, Aleksandar Vasiljević i drugi dele građane po političkom ubeđenju na "naše", tj. pristalice SPS-JUL-a i SRS, i "njihove", tj. pristalice opozicije; kada su ljuti i kad se međusobno optužuju što se "sporo izvršava predsednikovo naređenje" da TV YU-INFO "pokrije" celu Crnu Goru pa pokušavaju (a ne uspevaju!) da formiraju vojnu televiziju koja bi to mogla i koja bi "pokazala Milu njegovog boga"; kada procenjuju broj okupljenih na mitinzima podrške opoziciji i "ozbiljno" razmatraju kakve mere propagandno-psihološkog i medijskog karaktera valja preduzeti da bi se "osujetili neredi". Ili kada ocenjuju karaktere ličnosti pojedinih opozicionih prvaka, (Branko Krga: "Za Vuka Draškovića svi znaju tamo †u Rusiji, prim. Z. M.‡ da je narkoman, da je ovo, da je ono, itd., da su ga odbacili Amerikanci i sada pokušava kod Rusa da ostvari neku podršku..."), a uoči septembarskih izbora 2000. godine ispoljavaju paničan strah od promene režima. Tako npr. general Aleksandar Vasiljević, ocenjujući "bezbednosnu situaciju u zemlji" na jednom kolegijumu u Kabinetu načelnika GŠ VJ, tvrdi: "Ekstremisti iz srpske opozicije se spremaju za izazivanje nemira u zemlji i nasilno preuzimanje vlasti, što pojedine stranke nameravaju da iskoriste za ostvarivanje svojih secesionističkih ciljeva... Kao povod za organizovanje protestnog mitinga planiranog za 14. 04. ove godine navode ugrožavanje medija u Srbiji; na njihove pripreme za nasilje tokom protestnog mitinga ukazuje i formiranje kriznih štabova i udarnih grupa za sukobe sa organima MUP-Srbije. Takvu grupu u Čajetini predvodi jedan bivši podoficir VJ, čija jezgra čine pripadnici odreda iz sastava SPO i organizacije Otpor. Za tu priliku izvode i posebnu obuku borilačke veštine, upotrebu zapaljivih sredstava, bezbol palica i slično, čiji je deo prikazan i na televiziji u emisiji Radikalski talasi 28. 03. 2000. godine". Da bi se sprečio glas opozicije koja je ozbiljno pretila poziciji omiljenog im predsednika, general Ljubiša Stoimirović je Pavkoviću i saveznom ministru za informacije Goranu Matiću predlagao vrlo oštre mere: "Gospodine ministre, gospodine generale, ovu bitku protiv subverzije posebno na medijskom planu po mom mišljenju treba voditi na dva pravca. Ovo što je general Pavković uvek potencirao tužbama protiv lica, protiv ličnosti ali i stalnim rigoroznim, neprekidnim kažnjavanjima medija, i novina i televizija. Ovi u novinama, ako on zbog gluposti Živkovića ili Jovanovića mora da dâ 400.000 dinara, on sledeći put će dobro razmisliti hoće li išta da objavi od tog Živkovića i Jovanovića. Znači treba im zatvoriti prilaz medijima neprekidnim kažnjavanjem svih ovih i privatnih TV stanica i ovih novina i tako ih lagano iz medija potiskivati. Kad se dogode ovakve stvari kao što je Vuk govorio, u svakom slučaju da treba podneti odgovarajuće tužbe po Zakonu o širenju neistina, laži, uznemiravanja građana, i na sud!" Vojska se dakle bavila stvarima koje nisu njena nadležnost, umesto da čuva spoljne granice i deluje u duhu Ustava i zakona, ona je sve svoje snage usmerila na čuvanje Miloševićevog autokratskog režima. Ali kada je 5. oktobra taj režim svrgnut izbornom voljom građana generali su zauzeli drugačiji stav. Više je nego komično čitati zapisnike sa prvog Kolegijuma u GŠ, kojem je prisustvovao novoustoličeni predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Isti ti generali, samo šest dana kasnije (11. oktobra), imali su dijametralno drugačija mišljenja. Govorili o demokratiji, upotrebljavali termin "Miloševićev režim" (Pavković) što se ranije nije moglo ni zamisliti. Ni Koštunica im nije ostao dužan u snishodljivosti i rezolutnosti u odnosu na stav prema Hagu. Evo šta je Koštunica rekao generalima povodom ispoljenog generalskog straha od Haškog suda 11. 11. 2000. godine, jedva mesec dana nakon petooktobarskog preokreta: "... dakle, naš stav je da se ne ide dalje od onog što je bilo, a sve ostalo je naravno nešto o čemu će se naknadno morati da se vodi računa, mislim gospođi Karli del Ponte je odgovarano na različite načine, ja sam smatrao da ne treba uopšte da odgovaram ali u svakom slučaju moj prvi odgovor će se odnositi na nešto što je i u međunarodnoj zajednici ocenjeno kao zločin, to je prošlogodišnje bombardovanje. Nekoliko međunarodnih organizacija je već ukazalo koliko je tu bilo kršenja međunarodnog humanitarnog prava itd. To je jednostavno nešto što je mnogo, mnogo složenije kao što ste mogli da uočite u ovim poslednjim prozivkama koje su bile upućene meni da se izvinim pojedinim od naših suseda, isto je taj odgovor rezolutan, tog izvinjenja neće biti, zaista da govorim ovo vojničkoj sredini onako potpuno otvoreno i grubo da te živog peku i deru to doživeti neće, prosto što je istina o zbivanju na ovom prostoru mnogo složenija i ima mnogo onih koji treba nama da se izvinu i to ne zbog onoga što je bilo u poslednjih deset godina, nego još i ranije, a to je uvod u ono što se dešavalo poslednjih deset godina i prosto takav će to stav biti". Ova knjiga je od strane vojnog tužilaštva ocenjena kao odavanje vojne tajne, po tom osnovu je zaplenjena, a njen autor pritvoren. U vojnom pritvoru je proveo mesec dana, zatim je pušten i čeka da li će protiv njega biti podignuta optužnica. U svakom slučaju, sramotno je da u 21. veku, nakon 5. oktobra i svih zala koja je Srbiji i njenim susedima naneo zloćudni režim Slobodana Miloševića, bilo koja knjiga, bilo kakvog sadržaja, bude zabranjivana, spaljivana, zaplenjivana. Podseća to na srednjovekovni "Index librorum prohibitorum" ili na mnogo noviji berlinski Linden platz. Vojnom tajnom se ne smeju skrivati zločini. Oni koji su činili zlo moraju snositi odgovornost za ono što su radili, ma na kojim se vojnim ili državnim pozicijama trenutno nalazili, umesto što, u strahu pred odgovornošću, zabranjuju knjige, a u zatvor šalju njihove autore.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
