|
Godina XVI (2004)
|
1-30. jun 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Cena mudrosti lokalnih šereta U svetu oslabljenog državnog suvereniteta kultura ostaje kao najvažniji a možda i jedini zalog postojanja nacije, nesposoban da se iščupa iz dugogodišnje zapuštenosti, iz opsednutosti ideologijom i života u snovima i naivnim fikcijama Šta bi to zaista mogao da bude identitet naroda koji naseljava prostore središnjeg Balkana? I to posle čitave decenije upornih pokušaja da se, putem propagande, konstruiše obavezujući identitet za sve, i borbe da se po svaku cenu otkloni i pomisao na mogućnost da tih identiteta bude više, da oni paralelno postoje i tek u toj celini daju nekakav duh mesta. Po svemu što se u nekoliko snažnih propagandnih talasa iskristalisalo - a nije nevažno napomenuti da, čini se, u ovim trenucima započinje još jedan od tih periodičnih talasa "uterivanja poželjnog identiteta" - prosečan Srbin, ako baš hoće da bude Srbin, nije morao po svaku cenu biti pismen, ali je obavezno morao voleti ćirilicu, nije morao poznavati i poštovati božje zapovesti, ali je morao voleti lik i delo Nikolaja Velimirovića...I ljudi koji se kritički postavljaju prema svim tim fatalnim pojednostavljenjima često, međutim, gube iz vida da stereotipi ne dolaze samo i jedino iz te mitske, nacionalističke sfere. Zaboravljaju da je zaslepljeni nacionalizam često posledica, da je izveden i podstaknut iz sebičnih političkih ciljeva. Zanemaruje se analiziranje humusa na kojem niče ta biljka laži sa otrovnim plodovima. Previđa se, na primer, da je jedan od elemenata neuhvatljive kategorije "identiteta" podjednako neuhvatljiva kategorija "mentaliteta". Mentalitet se, kao i identitet, uostalom, formira u dugom nizu godina. Ono što je, bez sumnje, formiralo mentalitet naroda koji su početkom devedesetih tako orno krenuli jedni na druge bio je relativno dug život u najsavršenijem društvenom uređenju koje je postojalo otkad je sveta i veka. A to uređenje može se nazvati "dužnički socijalizam". Dobro naplativši tampon poziciju između dva bloka druge polovine XX veka, Tito je uspeo da ostane jedan od malobrojnih vladalaca ovih prostora koji je u prošlom veku umro u bolničkom krevetu i na vlasti. Krediti koji su se zbog inflacije otplaćivali kutijom šibica i maksima po kojoj "ma koliko me malo platili, ja mogu da radim još
Pogrešno i duboko ukorenjeno uverenje o izuzetnosti navelo je široke narodne mase i elite kako kod Srba, tako i kod većine naroda koji su delili zajedničku kuću nazvanu SFRJ, da stalno misle da neko treba da im plaća rentu samo zbog toga što postoje. Tek te dve premise, život u nekoj vrsti zemlje Dembelije i nizak opšti nivo elita, stvorile su pogodno tlo za bujanje propagande Miloševićevog režima. Ksenofobija, autizam, teorije zavere i propadanje u sveopšti kič samo su ispoljavanja tih premisa. Kulturni kal i glib Miloševićevog vremena nije, dakle, pao s neba, on je, naprotiv, potpuno ispunjenje platforme koju je postavila partijsko-čaršijska, narodnjačka elita predvođena Dobricom Ćosićem. Oni koji su na balkanskim prostorima prvi shvatili da je Berlinski zid pao i da više nema prostora za dvostruku rentu - prvi su i uhvatili korak sa savremenim civilizovanim svetom. Nasuprot uverenjima koja su tokom celog dvadesetog veka, a u njegovoj drugoj polovini posebno, određivala sistem kulturnih vrednosti, stoji činjenica da naša kultura nije - i nikada u svojoj dugoj prošlosti nije bila - kultura ekskluzivizma, kultura autizma, nego, naprotiv, kultura prožimanja. Tek u toj kulturi prožimanja koja neće zapostaviti ni ono lokalno možemo iskoristiti komparativne prednosti pozicije, balkanske, srednjoevropske, mediteranske, koje god... Naravno da postavljanje paralela sa ličnostima i horizontima davnih vremena nosi sa sobom velike opasnosti. Tim pre što je baš to bio specijalitet pojednostavljujućih strategija državne retorike u periodu koji je za nama. Linearno prenošenje dalekih epoha u našu podloga je za manipulacije najrazličitijih vrsta, te manipulacije se izvanredno primaju kod tradicionalno neobrazovanog naroda i uslužnih intelektualaca opšteg profila koji su svoj potencijal dokazali u čuvenoj Politikinoj rubrici "Odjeci i reagovanja". Ali, uprkos svim nabrojanim opasnostima, možda je trenutak da se setimo dve ličnosti koje su odredile sudbinu ne samo naše kulture nego i u velikoj meri države u ključnim trenucima davne i nešto novije istorije srpskog naroda. Dve ličnosti na koje mislim su sveti Sava i Dositej Obradović. I u njihovo vreme neki je poredak bio "novi svetski poredak" i u njihovim vremenima je vladala sveopšta "tranzicija". Jedino što se ona tada tako nije zvala. I jedan i drugi spadali su u ljude koji su posedovali gotovo sva tada dostupna znanja i vrlo su dobro razumevali zakonitosti i jezike onoga što bi se današnjim jezikom nazvalo "šira međunarodna zajednica". Bez straha od "velikog sveta", sa jasnom procenom okolnosti i mesta sopstvenog naroda, oni su bez ratova i oružja otvorili prostore koje na neki način živimo i danas, mnogo vekova kasnije. To što je prvi od njih dvojice danas sveden na jednodimenzionalni bedž, a drugi na granici da bude ekskomuniciran i prognan iz memorije, valjda kao "mondijalista" - sasvim je druga tema o kojoj vredi razmisliti. I kraj drugog milenijuma je po mnogo čemu bio preloman period svetske istorije, pogotovo za zemlje nekadašnjeg istočnog bloka. Ako uporedimo onoga ko je pri kraju dvadesetog veka izvikan za duhovnog vođu naroda sa svetim Savom i Dositejem, prvo što će pasti u oči jeste da, za razliku od njih, od završenih škola ima samo osnovnu i najverovatnije partijsku. Njegovo poznavanje ne samo stranih jezika nego i jezika opštenja u savremenom svetu ne vredi pominjati. Procene koje su proglašavane za kompetentne bile su zasnovane na kominternovskim vizurama, odavno nevažećim. Verovati da je u tim parametrima moguće prepoznati strukturu sveta koji se ubrzano menja i u njemu pronaći mesto za sopstveni narod - više je nego naivno. Sumanuti projekti političara koji su imali rezultat koji dobro poznajemo i osećamo, projekti koji su moralni profil ovog naroda srozali na najnižu zamislivu tačku, odvijali su se pod kupolom ovakvog duhovnog vođstva, pod senkom jedne sveopšte nekompetentnosti. Zato je sasvim prirodno što su ti projekti imali ovakav ishod. Možda i to treba prepoznati kao jedan od razloga što srpski narod ulazi u treći milenijum sasvim nespreman za izazove savremenog sveta, nespreman da se suoči sa teškoćama, bez jasne svesti da u svetu oslabljenog državnog suvereniteta kultura ostaje kao najvažniji a možda i jedini zalog postojanja nacije, nesposoban da se iščupa iz dugogodišnje zapuštenosti, iz opsednutosti ideologijom i života u snovima i naivnim fikcijama.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
