Potraga za identitetom kao svetski problem

Meni se čini da su osnovne teme naše konferencije, u izvesnom smislu, nezasluženo sužene. Sužene, stoga što su previše geografski i istorijski lokalizovane na Srbiju i Crnu Goru, kao da su problemi identiteta u tranziciji upravo balkanski i proističu iz specifičnosti i istorije ovog našeg područja. Naravno, nemoguće je negirati da lokalni i nacionalni kolorit daje određene specifične crte istorijskim procesima, ali, generalno uzevši, nijedan istorijski period u poslednja dva-tri veka nije bio određen, ne samo ovde na Balkanu već i u celom svetu, od strane lokalnih kulturnih i istorijskih nacionalnih osobenosti bilo kojeg naroda ili državne zajednice.
Očito je da postoje vektori sila koji usmeravaju istoriju, sada već skoro cele naše planete, bez ikakvih obzira na lokalna istorijska nasleđa i kulturne tradicije. Počevši od protestantske reformacije, zajedničke vektore razvoja možemo pratiti u okviru većeg dela Evrope. Od velike Francuske revolucije - u okviru cele Evrope, Amerike i polovine Azije. Od početka Prvog svetskog rata pa naovamo - već je celi svet obuhvaćen moćnim nadnacionalnim silama koje pokreću istoriju.
Nema ničega specifično ruskog, srpskog, kineskog, albanskog ili kambodžanskog u društvima nastalim posle toga što su komunisti osvojili vlast u tim zemljama i nad tim narodima. Isto se može reći i za narode, kulture i države koje su potpale pod vlast fašista i nacista. Iako je proces tranzicije kod ovih naroda bio vezan za poraz u ratu, okupaciju i ogromna razaranja - kod naroda koji su preživeli komunističku epohu kao da je tranzicija nešto manje krvava i tragična, mada su njene crte skoro identične od Baltika do Kineskog mora. Ta činjenica se malo uočava zbog nekih, na prvi pogled, spektakularnih razloga: mirni razlaz nekih državnih zajednica i krvavi balkanski raspad drugih. Međutim, dublja analiza pokazuje da se radi samo o intenzitetu raspada do tada dominantnog tipa društva i kulture. U principu - proces je identičan u bivšem Sovjetskom Savezu, Istočnoj Evropi i kod nas na Balkanu.
Ovaj proces je potpuno ispravno okarakterisan kao kriza identiteta. Upravo o tome se i radi, ali ni u kojem slučaju samo kod nas na Balkanu. Kriza identiteta je danas svetski problem koji, paradoksalno, zahvata čak i narode i kulture koji su se celi vek suprotstavljali i fašističkom i komunističkom totalitarizmu, te upravo u borbi za odbranu slobodnog društva nalazili svoj identitet. Danas je i tome došao kraj. Potraga za identitetom je sveopšta.
Međutim, upravo zato je nemoguće pronaći bilo kakav identitet u lokalnim nacionalnim, istorijskim i kulturnim okvirima. Mnogo je gorkih reči rečeno o regresivnim tendencijama zamene komunističke pseudoreligiozne vere povratkom ka nacionalističkim i kvazitradicionalnim vrednostima. Taj proces je nemoguće izbeći sve dok se na svetskoj sceni ne pojavi novi, globalni, opštečovečanski i samorazumljiv identitet, to jest ono što ja nazivam planetarna svest - kao ideja koja bi predstavljala otkrovenje identiteta, kako za učesnike postkomunističke tranzicije, tako i za društva koja su se celi dvadeseti vek suprotstavljala totalitarizmu. Identitet je samo druga reč za otkrivanje smisla čovekovog života na zemlji.
Posle raspada srednjovekovne hrišćanske Evrope proces traženja identiteta proticao je veoma slično kao ovaj današnji. Verski ratovi i rađanje modernog nacionalizma, neverovatan napredak nauke i tehnike, a sve to "krunisano" svetskim ratovima. Pa ipak se pojavio novi opštečovečanski identitet - nažalost, pseudoidentitet svetskog komunističkog pokreta. Međutim, sama ta činjenica daje nadu da će se u budućnosti pojaviti autentični umesto pseudoidentiteta. Možda je sadašnje odsustvo takvog identiteta najtragičnije ovde na Balkanu, gde su koncentrisane sve moguće krizne tačke današnjeg sveta. Ali to samo znači da, rešavajući naše probleme - hteli mi to ili ne, rešavamo probleme celog čovečanstva.