|
Godina XVI (2004)
|
1-30. jun 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Evropski pokret u Srbiji, uz saradnju sa Fondacijom "Fridrih Ebert", organizovao je raspravu o temi "Identitet kao osnova tradicije". Prenosimo tri izlaganja sa tog skupa: Mihajlova, Kovačevića i Prodanovića. Inače, svi prilozi će uskoro biti objavljeni pod uredništvom Aleksandra Gatalice. U potrazi za novim identitetom Ličnost je bogatija sa širom skalom i većom raznovrsnošću identiteta, čak iako su oni u ponečemu međusobno protivrečni Ako identitet shvatimo kao skup bihejvioralnih i ličnih karakteristika po kojima se individua prepoznaje kao pripadnik kakve grupe, do krize identiteta, odnosno stanja dezorijentacije i nesigurnosti i potrebe preispitivanja i redefinisanja sebe u odnosu na dotadašnju identifikaciju sa grupom/grupama ili postulatima može doći u raznim periodima čovekovog razvoja. Ipak, najčešće, odnosno najmasovnije, do takve krize dolazi kad nastanu brze i drastične promene spoljnih okolnosti i dođe do rastakanja i razaranja dotle manje-više opšteprihvaćenih vrednosti. U tom radikalno promenjenom ambijentu individua se oseća izgubljeno, frustrirano i zbunjeno, bez jasnih orijentira i čvršćih oslonaca. Tada i najlakše podleže agresivnim uticajima vladajuće ideologije i politike i medijske propagande. Ako u tome učestvuju aktivno i elokventno oni koji su za veliki broj ljudi intelektualni i/ili moralni autoriteti, jedinka lako postane žrtva preovlađujuće klime u društvu.To je istovremeno proces i sopstvenog izbora novih ili dominantnih identiteta i proces njihovog nametanja. U prvom slučaju, izgubljeni i nemoćni pojedinac, jedna slamka među vihorove, sklanja se svesno ili nesvesno u pribežište koje mu nudi kakav moćni identitet - nacija ili vera najčešće. To je i ranije bio deo njegovog identiteta, ali ne tako preovlađujuće i isključujuće. Mnoge od ranijih identiteta su mu okolnosti i vođe oduzeli - pripadnost zavičaju ili gradu, odakle su ga oterali ili su ih iznutra izmenili do neprepoznavanja, pripadnost široj zajednici, u našem slučaju Jugoslaviji koja je u krvi razorena i anatemisana, pripadnost ideologiji, koja je sama obesmislila predanost profesiji i službi, krugu istomišljenika, omiljenom klubu ili kafanskom društvu, što je jednostavno izgubilo privlačnost i smisao. Drugi slučaj je nametanje dominantnog identiteta, stvaranje takve psihološke atmosfere u kojoj smo svi jedno i sve drugo je manje važno i remetilačko. To je svesno reduciranje identitetskog bogatstva i raznolikosti na jedno, u funkciji jedne ideje, odnosno misije. To se masovno i drastično desilo tokom raspada Jugoslavije i međusobnih ratova dotadašnjih pripadnika iste zajednice. Osnovne podele nisu više na dobre i zle, na glupe i pametne, na čestite i kriminalce, na odrasle i decu, već na Srbe, Hrvate, Muslimane i Albance. Tada dolazi do pojave onečovečenja, odnosno do indulgencije zločina u ime nacionalne misije ili projekta. Kad neko ubije sina vašeg suseda, za vas nije važno da je i on Srbin, to vam zapravo ništa ne znači, on je za vas naprosto zlikovac, nečovek, neko koga treba da stigne duga ruka pravde. Ali, kad se pređe na teren naših nesrećnih sukoba, onda je odjednom važno ko je to učinio i zločinac doživljava metamorfozu i postaje borac za prava i slobodu nacije ili pravedni osvetnik za zla koja su učinjena "njegovom narodu". Pri tom nije važno to što oni koji stradaju najčešće nemaju nikakve veze sa stradanjem njegovih sunarodnika. Neka plate to što pripadaju narodu-neprijatelju! O tome Enver Šuliman kaže: "Zločini (u ratu) su često motivisani mogućnošću reduciranja žrtvine ljudskosti. Jedan od načina reduciranja žrtvine ljudskosti je kategorizacija ljudi prema nacionalnoj, etničkoj ili verskoj pripadnosti, a zatim njihovo poistovećivanje sa četnicima, ustašama, Turcima, Šiptarima. Ako uzmemo u obzir kakav status ove 'grupe' imaju u svesti naroda, može se razumeti uspeh strategije koju su koristili nacionalisti svih vrsta, a koja je išla za tim da 'oni' (četnici, ustaše, Turci i Šiptari) nisu jednako vredni kao drugi ljudi i kao takve ih je potrebno i dozvoljeno eliminisati/istrebiti/potamaniti" (Teško pomirenje - znakovi pored puta). U službi te redukcije su i mitovi i istorijski falsifikati. U svojoj knjizi pod karakterističnim naslovom Srbija: istorija iza imena Stevan K. Pavlović ukazuje na namerno stvaranu iluziju o takoreći neprekinutom trajanju iste Srbije od velikih Župana i Nemanjića do današnjih dana, iako su se mnoge Srbije na različitim teritorijama smenjivale a Srbi živeli u različitim državama, kao i danas. Ta zagledanost u prošlost kao najvažnija inspiracija za budućnost nije samo naš specijalitet. Poznati francuski istoričar Fransoa Bedarid je u svom poslednjem eseju pred smrt izrazio veliku bojazan da Francuska na kraju veka postaje društvo opterećeno prošlošću, sa tendencijom da zaboravlja probleme sadašnjosti, kojem nedostaje vera u budućnost. Kod nas je to još raširenije i destruktivno utiče na oblikovanje našeg novog identiteta. Nazire se, doduše, jedan novi mit, evropski mit, iako nejasnih obrisa - u njemu je izmešana i pragmatična želja da se pridružimo Evropskoj uniji i osećanje pripadnosti zapadnoj civilizaciji i evropskoj kulturi i okrenutost modernosti. Svejedno što je nedovoljno artikulisan, taj novi mit (ako se ne varam tako je nekako rekao u jednom intervjuu Mileta Prodanović) je poželjan jer je za razliku od vladajućih mitova okrenut ne prošlosti već budućnosti. To što je takoreći neupitna, iako pretežno verbalna i načelna, strateška opredeljenost države i društva, pridruživanje evropskoj porodici ujedinjenih država i naroda može biti arhimedijanska oslona tačka za revalorizaciju postojećih mitova i izgradnju novih identiteta, koji neće isključiti postojeće. Tri momenta ovaj proces olakšavaju; prvo, to je da prvi put u istoriji sve zemlje Balkana imaju istovetan strateški cilj i istu političku orijentaciju - da se pridruže evropskim integracijama; drugo, takođe prvi put u istoriji, nijedna zemlja Evrope nema posebne aspiracije prema pojedinim zemljama na Balkanu, a ujedinjena Evropa ima apsolutno konvergentan cilj sa zemljama regiona, o čemu uverljivo svedoči njeno nedvosmisleno opredeljenje da evropska integracija neće biti završena dok joj se ne pridruže i zemlje evropskog jugoistoka. To nije mala stvar. Još samo pre deceniju ovde su svi bili protiv svih, a Evropa, zabavljena Mastrihtom i impresionirana ujedinjenjem Nemačke, potcenila je sukobe na Balkanu i razornu energiju instrumentalizovanog agresivnog nacionalizma i kasno i neuverljivo reagovala, čime je počesto više dolivala ulje na vatru nego što je uspešno gasila požar.
Svojevremeno sam prilog spomenici posvećenoj Desimiru Tošiću naslovio "Srbin, Jugosloven i Evropejac". I sam se tako osećam. Dabome, jugoslovenstvo mi je oduzeto, ali ne i osećaj pripadnosti jednom kulturnom prostoru koji karakterišu i sličnosti i razlike. To nije jugonostalgija, jedna prilično posprdna i pežorativna kvalifikacija, već potreba da imam svakovrsnu normalnu komunikaciju sa onima sa kojima imam toliko zajedničkog, od jezika i kulture do istorije, svejedno lepe ili ružne. Samo sulude okolnosti i pogrešne vođe mogle su da suprotstave dva druga identiteta - Srbin i Evropejac. U svakom gradiću u Srbiji je bio hotel koji se zvao "(J)Evropa". Kad se ode u Muzej na Ušću vidi se koliko su pre velikog rata srpski umetnici bili u toku sa Evropom. Naši blagodejanci su prenosili duh evropske nauke i tehnike u ovu sredinu. Sve najbolje srpsko je uvek bilo i evropsko. Iskustvo najgrandioznijeg projekta u istoriji, evropskog ujedinjavanja, čija realizacija traje više od pola veka, uverljivo svedoči da nacionalni i evropski identitet nisu ni u raskoraku a kamoli sukobu. Osnovno geslo predloženog ustava Evrope je: "Ujedinjeni u različitosti". To je poželjna ideja vodilja i za Balkan i za našu državnu zajednicu.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
