Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

334-335

1-30. jun 2004.

Republika

Društvo

Od čega živi ovaj narod?

Niko u normalnom delu Evrope nije u stanju da razume kako u Srbiji ljudi preživljavaju, kako plate kiriju, struju, grejanje... kad im već za hranu treba više nego što zarade

Početkom maja stručnjaci Instituta za tržišna ispitivanja saopštili su da je u prvom tromesečju ove godine industrijska proizvodnja porasla za 11,7 odsto (u martu čak za 18 odsto) i odmah opomenuli prisutne novinare da je "takav rast najvećim delom rezultat uvođenja novog statističkog metoda".1 Taman se ljudi ponadaju da je nešto krenulo, a političari počnu da se svađaju kome u zaslugu ide pozitivna promena, kad ono ispadne da je u pitanju igra brojki.
Nekog rasta sigurno ima, jer je prosto neverovatno da privatizacija i strukturalne promene u privređivanju nisu dali bar neki rezultat. Bilo bi katastrofalno da toliki broj ljudi, koji su ostali bez posla, nije doprineo racionalnijem i produktivnijem ponašanju industrije. Drugo je pitanje socijalnog računa koji je ispostavljen. S obzirom da kod nas stopa nezaposlenosti u odnosu na radno sposobno stanovništvo iznosi 34, ili možda 31 ili pak po "evropskom metodu" samo 24 odsto, te da bi pala na tolerantan nivo od ispod 10 odsto, valjalo bi da prođe bar jedna decenija, i to pri onoj stopi rasta proizvodnje za koju smo odmah saznali da je treba primiti sa skepsom.

Dužni i pre rođenja

Statistika je predmet bezbroj dosetki o tome kako je njom moguće dokazati sve što vam se dopada. Opšti pad nije mimoišao ni statistiku, a nažalost ono o čemu želimo da pišemo neminovno se mora oslanjati na statističke podatke. Poslužićemo se, uz sve ove ograde, podacima iz prošle godine, koji za sada nisu zvanično dovedeni u pitanje. Prošle godine ukupan bruto domaći proizvod (BDP) Srbije iznosio je 13,9 milijardi dolara. Poređenja radi, Slovenija je iste godine imala BDP od 37 milijardi dolara. Shodno tom polaznom podatku proizlazi da je BDP po stanovniku u Srbiji oko 2000 dolara, a u Sloveniji bar sedam puta viši. Statistika Evropske unije računa da je slovenački BDP po stanovniku, prema kupovnoj moći, čak 19 200 evra. Našu kupovnu moć ne znamo, ali bi po analogiji da u većini zemalja u tranziciji ona koriguje BDP naviše zbog nerealnih kirija, besplatnog zdravstva i školstva, beneficirane cene najosnovnijih prehrambenih proizvoda i niza drugih socijalnih korektiva morala povećati BDP za tridesetak odsto. Podatke o Sloveniji upotrebili smo samo da bismo uspostavili relaciju sa jednom zemljom koja je bila sa nama u zajednici i tada imala samo malo više nego jedanput veći BDP po stanovniku (30 prema 14,5 miliona dinara - 1990 godine).2
Naš domaći proizvod, što praktično znači ne samo ono što se proizvede nego i ono što samo izraste (šume, pečurke...) iznosio je prošle godine nepunih 14 milijardi dolara. S druge strane, ukupan dug Srbije bio je 12,16 milijardi, odnosno zajedno sa kosovskim delom, a mi ne odustajemo od tvrdnje da je Kosovo naše, 13,48 milijardi, odnosno

skoro isto koliko i BDP. Tome valja dodati fiskalni dug od 43 i skriveni dug od 8,5 milijardi dinara i time nedvosmisleno izravnati dug i domaći proizvod. Zbog kamata i novih zaduženja taj dug svakodnevno raste za 2 miliona dolara! Ne bi to bilo baš sasvim strašno kada bismo imali jak izvoz koji je u stanju da servisira taj dug. Prošle godine planiran je rast izvoza od 12 odsto, a realno je porastao za 2,5 odsto. Ekonomista Davor Savin izračunao je da bi izvoz morao da dostigne nivo od 25 odsto BDP i da raste do 35 odsto kako bismo 2010. bili u stanju da servisiramo tada već 1,8

milijardi dolara obaveza po dugovima.3 Naš problem je što nam spoljna trgovina proizvodi deficit, a ne dobit. Prošle godine saldo izvoza i uvoza bio je negativan za 4,5 milijardi dolara (koliko se planira i ove godine). Na nedavnom savetovanju ekonomista o državnom dugu čuo se apel da se zabrani zaduživanje u inostranstvu. Čak iako se pribegne tako drastičnoj meri lako bi se moglo desiti da to samo ubrza proces prodaje naših banaka inostranim interesentima, te da se onda privreda zadužuje kod "domaćih" banaka čiji su vlasnici strane banke i da tako probije embargo, ali pod gorim uslovima. Naime, domaće kamate su za 2 do 4 odsto više nego u inostranstvu.
Za one čitaoce kojima brojke nisu bliske mogli bismo da sumiramo ovaj deo time što bismo konstatovali da ogroman deo domaće potrošnje prevaljujemo na strane poverioce, što njima ne pada preterano teško, jer na novac koji nam daju kao kredite, ili predstavlja neplaćena potraživanja, redovno naplaćuju kamatu. Staro je bankarsko pravilo da nije važno kada će dug biti otplaćen, već da dužnik plaća kamatu. Male su šanse da Pariski i Londonski klub još koji put otpišu deo duga. Moguće je samo da ga prolongiraju, da malo smanje kamatu, ali se dug ubuduće mora plaćati bez pogovora. To ubuduće znači, pre svega, da svako tek rođeno dete sačekuje "poklon" od 2000 dolara duga, koji će otplaćivati zajedno sa kamatama, verovatno dokle god je živ. Naime, dobar deo "povoljnih" kredita kojima se naši ministri finansija diče dobijen je po kamatnoj stopi od 3,5 do 5 odsto, i na rokove od 15 do 25 godina, često sa počekom od 3 do 5 godina, što znači da su naredne generacije već zadužene skoro za ceo svoj radni vek.

Češatorska ekonomija

Ruku na srce, prethodna politička garnitura sasvim je uspešno unovčila svoje učešće u rušenju Miloševićevog režima. Od slavnog 5. oktobra do prošle godine na ime pomoći iz inostranstva stiglo je 1,9 milijardi dolara od čega 1,34 milijarde bespovratno, a ostalo u vidu kredita koji su praktično skoro isto koliko i poklon. Taj odnos, shodno političkim promenama i zaostajanju u reformama sistema sve više se okreće u korist kredita i to sa kamatama sve bliže komercijalnim. Za ovu godinu država je planirala da će, na osnovu pregovora koji su u toku, ostvariti 689,56 miliona dolara pomoći od čega samo 164 miliona bespovratno. Ako neko misli da domaća politika nema svetsku cenu samo neka pogleda na odnos ovih brojki.
Najzdraviji novac koji želi svaka zemlja, ma kako razvijena bila, je onaj koji stiže u vidu

inostranih investicija. Spor proces privatizacije, komplikovana administrativna procedura, lakoća sa kojom se obaraju već obavljene privatizacije, nerad, krađa materijala za proizvodnju, korupcija i politička nesigurnost limitirali su priliv stranih investicija na oko 250 miliona dolara godišnje. Kina privlači 380 milijardi dolara, a nije prva u svetu. Navešćemo dva primera koji nam kroje "image" u inostranstvu. Italijanski proizvođač cipela "Da Ugo" sklopio je ugovor o kooperaciji i zajedničkim ulaganjima sa jednom našom fabrikom cipela. Posle godinu dana ispostavio se manjak kože i đonova za 2,5 miliona evra. Kako nam je sam vlasnik

rekao, svakom živom ko hoće da investira kod nas savetuje da to ni u ludilu ne učini. Posebno je kivan na sud preko kojeg nije u stanju da istera svoja prava. Drugi primer je opštije prirode. Studija Transparency International o korupciji u svetu svrstava našu zemlju na 106. od 133 moguća mesta. Koliko je proizvoljnosti u tom vrednovanju uopšte nije važno za onoga ko, pre nego što hoće da investira kod nas, pogleda sajt Svetske banke.
Prema proračunu Strategic Marketinga, svakoga meseca u Srbiju stiže oko 150 miliona evra kao doznake naših ljudi koji rade u inostranstvu ili odatle primaju penzije. To je iznos od 1,8 milijarde evra godišnje, što je oko 12 odsto BDP. Treba imati u vidu da velika većina "gastarbajtera" sve teže nalazi posao i trpi sve veću konkurenciju pridošlica iz istočnoevropskih zemalja. Kriza, iz koje Evropa nikako da se iskobelja, još dramatičnije srozava stručne radnike koji, sučeljeni sa verovatnoćom da izgube zaposlenje, prihvataju da za male pare rade "na crno". Dakle, ne popravi li se ekonomska situacija u Evropi, sve veći broj naših radnika biće prinuđen da se vrati u zemlju, a to znači ne samo smanjenje prihoda iz inostranstva nego i povećanje broja onih koji traže zaposlenje kod kuće.

Kobna senka politike

Prema zvaničnim statistikama, u Srbiji danas ima nezaposlenih gotovo isto onoliko koliko i zaposlenih u industriji (934 prema 962 hiljade), s tim što se od novembra 2002. godine broj zaposlenih u industriji neprekidno smanjuje. Neposredno posle pada Miloševićevog režima imali smo prilike da čujemo jednog britanskog ekonomistu koji je došao u Srbiju i konstatovao da stanje, s obzirom na prethodne sankcije, bombardovanje i političku nestabilnost, nije tako tragično kao što se moglo očekivati. Robe ima ne samo u radnjama nego i na ulicama. Međutim, za takvu vrstu ekonomije, opominjao je on, nije potrebna industrija niti obrazovanje. To je centralnoazijski model. Politička ludnica, koja intenzivno traje u ovoj zemlji već deceniju i po, s tim što u poslednje tri godine pomračuje i poslednje nade da se nešto može učiniti, ispostavlja svoj račun. "Ta stalna proizvodnja anksioznosti i frustracija" - govori istoričarka Dubravka Stojanović4 - "drži društvo u zatvorenom krugu u kome, zbog pretpostavljene spoljne ugroženosti, ne mogu da se postave pitanja razvoja, a onda se zbog stalnog zaostajanja u razvoju, društvo oseća još više frustrirano i još ozbiljnije ugroženo".
Evo šta je s tim zaostajanjem u razvoju: BDP prošle godine iznosio je 52,5 odsto BDP iz 1990. godine. Još porazniji je podatak da je u odnosu na 1986, ekonomski najuspešniju godinu u Srbiji, BDP pao na 49,8 odsto, a industrijska proizvodnja na samo 37 odsto. Čitava metalurgija gotovo da i ne postoji. Kragujevac, kao nekada najjači industrijski centar, potpuno je postao zanemariv. Naša sklonost da osciliramo od jedne gluposti ka drugoj rodila je ideju da se ne treba vraćati stvaranju industrijskih "giganata". Jedno je pitanje mogu li velika preduzeća opstati, odnosno biti revitalizovana tako da rade sa profitom, a drugo hoćemo li to ili ne. Treba biti načisto da bez velikih industrijskih preduzeća, bez obzira jesu li ona u vlasništvu našeg ili stranog kapitala, nema tehnološkog napretka, nauke i istraživanja. Italija je danas u razvojnoj krizi zato što se svojevremeno posvetila malim preduzećima i pogasila velike industrijske "gigante". Bila je srećna što se 80 odsto njenog BDP stvara u preduzećima sa do 50 zaposlenih. Danas nije u stanju da se nosi sa konkurentima iz Koreje, Kine i Indije, koji zapošljavaju na hiljade radnika, ali koji su istovremeno toliko moćni da su u stanju da drže razvojne službe sa po nekoliko stotina istraživača. Te tri zemlje prošle godine su registrovale 37 odsto svih novih patenata.
Daleko je to od nas, ali je tužno što je sve bliže Dejan Novačić5 kad piše: "Najznačajnija privredna grana u SFRJ je novokomponovana narodna muzika (NNM). Ovaj industrijski konglomerat zapošljava ogroman broj ljudi različitih talenata i znanja, među kojima se izdvajaju likovi, koje zovu 'menadžeri', i koji kontrolišu proces proizvodnje i sticanja materijalnih dobara..." Vrcava knjiga o drugim vremenima, ali još aktuelnija danas. Uz pomoć raznih TV Palmi ta proizvodnja postala je bar opsesivna ako ne i najznačajnija. Ona, dakako ne može nadoknaditi činjenicu da od 1 358 000 zaposlenih u Srbiji, u industriji koja upošljava sa samo 37 odsto nekadašnjih kapaciteta, radi 962 000 zaposlenih. Zato nije čudo što oni imaju prosečne plate od 11 680 dinara ili 166,8 evra mesečno. Prosečna plata zajedno sa vanprivrednim delom penje se na 14 528 dinara (207 evra) dok jedna prosečna "korpa" proizvoda košta 17 820 dinara ili za 23 odsto više od plate. Niko u normalnom delu Evrope nije u stanju da razume kako u Srbiji ljudi preživljavaju, kako plate kiriju, struju, grejanje... kad im već za hranu treba više nego što zarade.
Da budemo još određeniji, ni to ne bi zaradili da se država u njihovo ime ne zadužuje kod sveta i kod narednih generacija, samo to nije na hvalu nego na sramotu te države. Dve i po milijarde dolara (15,3 odsto BDP) stigne godišnje od doznaka i pomoći iz inostranstva, pa se to nekim neslućenim kanalima prelije na mnoštvo glava. Radi se "na crno" ili dobija hrana i ispomoć od rodbine sa sela koje se i samo brani povećanjem cena najneophodnijih proizvoda - žitarica za 62 odsto, a krompira čak za 123 odsto. Čime se presipa iz šupljeg u prazno. Za kraj, kao odgovor na pitanje koje smo stavili za naslov teksta, citirali bismo jednog učesnika u uličnoj anketi (od pre godinu dana) na TV B-92, koji na pitanje kako sastavlja kraj s platom koju ima, kaže: "Kad bih znao tačan odgovor verovatno bih zaslužio Nobelovu nagradu za ekonomiju".

Milutin Mitrović

1 Ekonomist magazin, br. 207, 10. 05. 2004.
2 Ibrahim Latifić, Jugoslavija 1945-1990. Društvo za istinu o antifašističkoj NOB, 1997, str. 132.
3 Ekonomist magazin, br. 209, 24. 05. 2004.
4 Intervju u Danasu od 3. maja.
5 Dejan Novačić, SFRJ za ponavljače, Moć knjige, 2003, str. 54.


	Društvo	Salata od reformi

Republika