Nova vlada i novi zakon o obrazovanju

»Uzgoj dobrih Srba«

Dokazujući sopstveni patriotizam nova vlada Srbije odlučila je da među svoje prioritete uvrsti i zakon o obrazovanju, pa se, eto, poslednjih dana maja pred poslanicima u Skupštini našao i predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Široka javna rasprava je izostala, roditelje i decu niko ništa nije ni pitao, a među prosvetnim radnicima najglasniju podršku zaustavljanju tek započete reforme, koju je inicirala prethodna vlast, dali su upravo oni koji su osetili opasnost pre svega za svoj lični položaj. Tvorci zakona tvrde da hoće da se u "srpskoj školi, kod srpske dece vaspitava srpski nacionalni duh", a to obuhvata naravno i narodnu tradiciju po kojoj je "bog na nebu, vladar na zemlji", a nastavnici bi dodali "ja u učionici".
Prema novom predlogu, nema licenciranja ni evaluacije, ni potrebe za stalnim usvršavanjem nastavnika. Moći će da rade svi, koji su se jednom uhlebili u obrazovnom procesu, sve dok im eventualno ne "padne mrak na oči", kao vaspitačici u vrtiću u Zemunu. Nastavnik je za proveru, tek ukoliko je za kriminalističku obradu ili psihijatrijski tretman. U svakom drugom slučaju on je nedodirljiv. Ukoliko ne ume da objasni gradivo i pomogne u učenju, tu su roditelji koji će naći privatnog profesora koji će uz pristojnu nadoknadu to umeti. Ukoliko nemaju mogućnosti za to dete će zaostajati i postići mnogo manje nego što bi objektivno moglo. A kad dete već nije za vrhunske rezultate onda ne mora da ima nikakve, pa će se i dalje školovati za zanimanja koja nikome ne trebaju, i smestiće se već među onih milion nezaposlenih od kojih po oceni stručnjaka preko 600 hiljada ima takva zanimanja za koja nikada neće ni biti posla. Ali, zar je to važno? Važno je da nastavnici koji su se jednom prikačili na "budžet" ne ostanu bez posla, odnosno plate. Sigurne i redovne, a o visini uvek može da se pregovara uz pomoć sindikata. Zato su novu vlast, nažalost, podržali i svi sindikalni lideri. Njihovo je, kažu, da se bore da reforma ne pogorša položaj njihovog članstva. I onda ostaje utisak kao da su prosvetni radnici podržali vlast u zaustavljanju reformi u obrazovanju iz svojih egoističnih razloga. Deca njih kao da ne interesuju, a i iz ministarstva su poručili da je za njih sada "nastavnik u centru procesa".
Oni prosvetni radnici koji znaju svoj posao i koji se nisu uplašili ni evaluacije ni dodatnog obrazovanja, jer je to ono što su i do sada samoinicijativno činili, ostali su u manjini, okupljeni ponovo, kao i u vreme Miloševićeve vlasti, u nevladinim organizacijama. Briga o deci je uvek i svuda onaj segment društva na kojem se najbolje očitava stepen razvoja i demokratičnosti odnosa. U Srbiji danas, sa sistemom obrazovanja koji se promoviše, pokazuje se namera da to zadugo ostane jedno autarhično, autoritarno i ksenofobično društvo, zajednica podanika i fanatika. Nada se krije samo u onom malom procentu dece koju nijedan sistem obrazovanja, ma koliko loš bio, ne može zaustaviti. A za onu većinu nada je da će sa jačanjem privrednih veza sa svetom biti više roditelja koji će moći da investiraju u njihovo znanje i obrazovanje. Pa i internet veze postaju deo nove, srpske, kulturne tradicije i izvor su svakojakih znanja, do mogućnosti sticanja najvišeg obrazovanja, uprkos željama ovdašnje, trenutne vlasti.