Vladavina nasilnika

Da li će Srbija u ovim predsedničkim izborima doživeti slom svoje demokratske perspektive kao i pre 15 godina

Dragoš Ivanović

Posle skoro dve godine i tri neuspela pokušaja Srbija će, u toku juna, najzad dobiti novog predsednika. Za sve to vreme mnogo se političara i drugih uglednih ljudi sa zabrinutošću i neprestano vajkalo kako nam samo izbor predsednika Republike nedostaje pa da zaokružimo sistem institucija, dakle da postanemo normalna država. Ali - eto najnovijeg paradoksa - u trenutku kada nam je, zahvaljujući promeni izbornih zakona, i ova poslednja preostala republička institucija nadohvat ruke, u javnom životu ponovo se i silno razmahnulo nasilništvo i potkopava sve naše nade u bliske i stabilne demokratske promene: istina o ubistvu Đinđića okreće se na glavu, članovi njegove porodice proganjaju se i terorišu, "crvene beretke" i njihov šef Legija ponovo su na sceni, opet su aktuelne sumnje i nagoveštaji novih progona, kao što je policijsko istraživanje rada celokupne rukovodeće ekipe Skupštine Beograda. Najgore u svemu tome jeste činjenica da se stranačka predizborna kampanja toliko brutalizovala da se gotovo izgubila granica između legitimnog nadmetanja i krajnjeg nasilništva.

Revizija istine o zločinu

Građane, očigledno, najviše pogađa kada sama vlast relativizuje zločin, jer u tome vide i najneposredniju pretnju za sebe same. Za vreme DOS-a važeća je bila jedna istina o ubistvu Đinđića a optuženima se već uveliko sudi. Sada DSS, bez istrage i suda, natura drugu priču, da su u ubistvu pokojnog premijera sarađivali ljudi iz vrha DS. Da li to znači da ćemo uskoro, i pod pretpostavkom da pobedi SRS i Toma Nikolić, imati i treću istinu, pa onda i četvrtu i petu? To je taj pakleni krug iz kojeg Srbija nikako da izađe: u uljuđenim demokratskim zemljama predizborna kampanja, čak i kada je žestoka i ne baš uvek čista, ipak raščišćava put za obavljanje javnih poslova. Kod nas je, međutim, ova kampanja širom otvorila vrata za razmahivanje samovolje i osvete.
Ovakva degradacija situacije ponovo kod ljudi podstiče zle slutnje i stare strahove. Ovde su, naime, svi dobro upamtili iskustvo iz proteklih petnaest godina da se podizanje javnih tenzija i strasna politička sukobljavanja lako mogu izvrgnuti u oružane obračune. Zato se i pojmovi o pravdi i pristojnosti na jedan način doživljavaju kod nas, a na drugi u svetu. U svakoj iole demokratskoj zemlji hapšenje državnog neprijatelja broj jedan, osumnjičenog za ubistvo jednog premijera, nekadašnjeg šefa države i pokušaj ubistva lidera nekada najveće stranke, u javnosti bi učvrstilo spokojstvo i sigurnost. Kada je Legija dospeo u zatvor, u našoj javnosti je to izazvalo više pitanja nego odgovora, više zebnji nego smirenja, više sumnje nego zadovoljstva. Većina ljudi oseća da smo sa Legijom dobili ne samo optuženog, ili eventualnog svedoka zločina, nego neku vrstu konačnog presuditelja koji će da odredi koja je stranačka istina prava. Kada imate samo vlast, ali ne i pravnu državu, poštovanje zakona i nezavisno sudstvo, onda i ubice mogu da se uzdignu do tog pijedestala da nam svima kroje kapu.

Nasilnici drže vlast u šahu

Ta strašna atmosfera nije od juče u našoj zemlji - ona se stvarala godinama. Započela je sa Miloševićem, ali je nastavljena i sa DOS-ovom vlašću kada je ostalo potpuno nerazjašnjeno ko se sve i zašto od tadašnjih zvaničnika sastajao sa Legijom i podzemljem. Ovu dvosmislenu igru nastavila je i nova vlast posle decembarskih parlamentarnih izbora 2003. Ne treba smetnuti s uma da se Legija predao posle onog skandaloznog sentimentalnog izliva ministra policije Dragana Jočića da je pojavljivanje pripadnika "crvenih beretki" u sudnici izraz pijeteta prema slavnoj ratnoj prošlosti ove jedinice. Nekako u isto vreme i sam premijer Koštunica je ocenio da suđenje Đinđićevim ubicama ne ide baš u dobrom pravcu da se utvrdi istina. Legiji više od toga i nije bilo potrebno: čak i da nije bilo prethodnog tajnog dogovaranja, njemu je upućen jasan signal da će njegovo javno pojavljivanje naići na blagonaklon doček. I dobio ga je - nekoliko čelnika DSS s entuzijazmom je danima objašnjavalo da se Legija predao jer ima poverenja u ovu vlast! Prestali su tek kada ih je Labus javno upozorio da najzad prekinu da igraju ovu kompromitujuću ulogu "čega se pametan stidi..."
U takvoj situaciji nije ništa čudno što nam se pojavio i samozvani kapetan Džo koji javno odobrava Đinđićevo ubistvo i preti novim ubijanjem i ponovnom pojavom "beretki" u sudnici. Ovde se otišlo toliko daleko u dezavuisanju elementarne normalnosti da svaki mangup može da se pojavi u javnosti i da građanima uteruje strah u kosti. Neki kažu da nam preti povratak Miloševićevog vremena, drugi da nam predstoji nešto još i gore. Milošević je imao svoju policiju, državnu bezbednost, vojsku, kontrolisao je podzemlje i ubijao koga je hteo. Danas je obrnuto: nasilnici imaju svoje stranke i preko njih drže vlast u šahu. Zatrašujuće je pomisliti šta iz tog spoja može da proizađe.

Javnost u političkom odmeravanju

Nije sada, pred predsedničke izbore, lako odgovoriti na pitanje da li Srbija ponovo doživljava slom svoje demokratske perspektive kao pre 15 godina. Ono što se nudi u izbornoj kampanji nije nimalo ohrabrujuće - kandidati su i dalje bizarna smeša, počev od članova bivšeg kraljevskog doma, do privrednika-spasitelja koji su se obogatili u Miloševićevo vreme; od onih koji bi smesta s vojskom na Kosovo, a Srbiju u izolaciju, do mantijaša i njihovih paracrkvenih organizacija, koji bi da nas vrate u srednjovekovni mrak; od onih koji lažno koketiraju s Hagom, do onih koji kod kuće zločincima gledaju kroz prste. Kod glavnih pretendenata na predsedničko mesto zapaža se manje državničke mudrosti a više želje za međusobnim obračunom i sukobljavanjem, čak u nacionalnim razmerama. DSS bi da prekine svaki kontinuitet s reformama prethodne vlasti, a SRS obećava da će, ukoliko njihov kandidat pobedi, raspisati nove parlamentarne izbore i zbrisati i sam DSS. DS je, istina, nešto pomirljiviji, ali je veliko pitanje koliko je na nivou odgovornosti i sposobnosti da utre puteve novim demokratskim promenama.
Uprkos svemu tome, u junskom političkom odmeravanju u Srbiji, kao i u svim izborima do sada, ne treba prenebreći i snagu javnosti. U bliskoj prošlosti više smo se puta (1991, 1996/97. i 2000) osvedočili u njenu moć. Koji će ovoga puta biti njen domet može se suditi samo po nekim posrednim elementima. Izvesno je ipak da je neka vrsta demokratskog senzibiliteta jača u javnosti. Danas se, na primer, voljno ili nevoljno, lakše prihvata ideja o neizbežnosti podele zajedničke sudbine sa svetom i Evropom. U porastu je i osećanje odgovornosti da se zločini istraže i zločinci privedu pravdi. Najzad, danas, bar glavni, mediji ne drže više širom otvorena vrata, kao u vreme Miloševića, za prononsirane kriminalce. Problem je u tome što je malo stranaka i ličnosti sposobnih da valjano artikulišu ovaj demokratski potencijal. Ali, ta nas nevolja ukleto prati već mnogo godina.