SAD i Evropa, od 1945. do danas

Imanuel Volerstin

Od 1945. prvi cilj spoljne politike SAD bio je da održava Zapadnu Evropu u položaju podređenog, visoko integrisanog dela svojih geopolitičkih resursa. Bilo je ovo lako postići za vreme lečenja posledica Drugog svetskog rata, kada je Evropa bila ekonomski iscrpljena i kada je većina njene populacije, a čak više politička i ekonomska elita, bila uplašena zbog komunističke snage, istovremeno i zbog sovjetske vojne sile i zbog popularnosti zapadno-evropskih komunističkih partija. Program SAD uzeo je formu Maršalovog plana ekonomske pomoći za evropski oporavak i stvaranje NATO-a.
Unutar ovog konteksta pokreću se napori za stvaranje evropskih institucija. (...)
Sa stanovišta SAD, od šezdesetih godina, dva elementa u ravnoteži počela su da se menjaju. Zapadna Evropa je postajala suviše jaka. Ona je iskrsavala kao ekonomski jednak partner u poređenju sa SAD i, otud, kao potencijalno ozbiljan takmac u svetskoj ekonomiji. Drugo, Šarl de Gol još jednom je došao na vlast u Francuskoj. A De Gol je želeo da evropske strukture budu politički autonomne, naime, da ne budu podređeni segmenti američkih geopolitičkih strateških resursa. Na ovoj tački entuzijazam SAD u vezi sa evropskim ujedinjenjem počeo je da se hladi. Ali, SAD su otkrile da politički nisu u stanju da ovo otvoreno kažu. Bilo je tu još promena. Komunističke partije zapadne Evrope slabije su rasle na izborima. A njihove politike počele su da se menjaju u pravcu nečega što je tada nazvano evrokomunizmom. Jedna od posledica bila je promena u položaju ovih partija u vezi sa evropskim strukturama koje su one počele oprezno da podržavaju ili, barem, da tolerišu.
Bio je ovo period u kojem su SAD gubile rat u Vijetnamu, koji ih je unazadio u njihovom geopolitičkom položaju. Kombinacija ovog politički-vojnog odbacivanja unazad, kombinovana sa uzdizanjem Zapadne Evrope i Japana, kao glavnih ekonomskih takmaca, označila je kraj nesumnjive hegemonije SAD u svetskom sistemu i početak sporog malaksavanja. To je zahtevalo "presvlačenje" u američkoj spoljnoj politici u odnosu na prostu, potpunu dominaciju u ranijem periodu. Promena je počela sa Niksonom - detant sa Sovjetskim Savezom i, još važnije, put u Peking i transformacija SAD-Kina odnosa. Nikson je započeo politiku nečega što ja zovem "meki multilateralizam", politiku koju će slediti svaki uspešan američki predsednik od Niksona do Klintona, uključujući Regana i Džordža H. V. Buša.
Što se tiče Evrope, cilj je bio smanjiti brzinu onoga što je izgledalo kao rastući trend prema evropskoj političkoj autonomiji. Da bi u tome uspele, SAD su ponudile Evropi geopolitičko "partnerstvo" (naime, stepen političke konsultacije) na dva fronta - nastavljanje hladnog rata sa Sovjetskim Savezom i političko-ekonomske borbe Severa protiv Juga. (...)
Sedamdesetih i osamdesetih godina moglo se reći da je nagodbena američka spoljna politika bila delimično uspešna. Iako je evropska politička autonomija porasla - setimo se nemačke Ostpolitik i gasovoda koji povezuje Sovjetski Savez i Zapadnu Evropu - Evropa se nije daleko geopolitički udaljavala od SAD. Posebno, pokušaji da se stvori evropska armija bili su efikasno blokirani suprotstavljanjem SAD. U praksi, mada ne na rečima, SAD su postale neprijatelji Evropske unije.
Politika SAD je izgledala čak uspešnija na Sever-Jug frontu. Većina zemalja trećeg sveta složila se sa MMF politikom regulisanja, čak su i socijalističke zemlje istočne i centralne Evrope krenule u tom pravcu. Narodno razočaranje pokretima za nacionalno oslobođenje na vlasti i komunističkim režimima u socijalističkom bloku prigušivalo je bilo kakvu preostalu ratobornost i stvorilo osećaj mrzovoljnog pesimizma u ostatku levičarskog sveta. I, naravno, konačan "trijumf" bio je kolaps SSSR-a.
Ali, ovaj "trijumf" uopšte nije poslužio interesima američke spoljne politike, jer je uklonio poslednji, glavni argument zbog kojeg je Zapadna Evropa trebalo da prihvati podređenost američkom geopolitičkom "vođstvu" u svetu. Sadam Husein je iskoristio priliku da postavi otvoreni izazov SAD, što nikada nije mogao u prethodnim danima hladnog rata. Rat u Persijskom zalivu završio se primirjem na liniji početka koja je, kako je desetak godina prošlo, izgledala sve manje i manje prihvatljiva za SAD. Klinton je, uprkos tome, nastavio da sledi Niksonovu politiku "mekog multilateralizma" na Balkanu, Srednjem istoku i Istočnoj Aziji, a zapadni Evropljani su i dalje bili skloni da otvoreno prekinu sa SAD, kod bilo koje glavne tačke razmimoilaženja. U međuvremenu, da bi bile sigurne da će Zapadna Evropa ostati na liniji, SAD su snažno gurale u evropske institucije (i NATO) sada nekomunističke zemlje istoka i centra, osećajući da će ove države biti marljivije u održavanju veza sa SAD i da će, tako, obezbediti kontraravnotežu nastajućim autonomnim osećanjima u Zapadnoj Evropi.
Na scenu ulaze Džordž V. Buš i jastrebovi. Oni su videli Nikson-do-Klintona spoljnu politiku kao neverovatno slabu i kao glavni doprinos opadanju američke snage u svetu. Bili su posebno bahati u vezi sa bilo kojim poverenjem u američke strukture, a posebno anksiozni da one mogu podržavati evropske aspiracije ka političkoj autonomiji. Sa njihovog stanovišta, američka sila treba da se brani unilateralno i vojno, na prostački i bučan način sile. Meta izbora, dobro najavljena unapred, devedesetih godina, bio je Irak, iz tri razloga: rat u Persijskom zalivu bio je "ponižavajući" za SAD, jer je Sadam Husein preživeo; Irak ima izvrstan položaj za trajne američke baze na Srednjem istoku; Irak je laka meta, vojno, posebno zato što on nema oružja za masovno uništenje. Teorija jastrebova bila je da će zauzimanjem Iraka demonstrirati neoborivu vojnu superiornost SAD i da će, zato, imati tri efekta: da će zastrašiti zapadne Evropljane (a, na drugom mestu, i istočne Azijate) i okončati sve aspiracije za političkom autonomijom. Da će zaplašiti sve pripremajuće nuklearne sile i naterati ih da napuste svaku pretenziju da dobiju takva oružja. I, da će zaplašiti sve države Srednjeg istoka i naterati ih da okončaju sve aspiracije za geopolitičku samoodbranu, kao i da će ih naterati da prihvate pogodbu Izraela i Palestine oko glavnih pitanja, pod uslovima prihvatljivim za Izrael i SAD.
Ova politika je doživela potpuni fijasko. Tobože laka meta Iraka pokazala se kao ne tako laka. Sada je američka okupacija suočena sa otporom i neprekidno rastućim ustankom koji će se, minimalno, okončati iračkom vladom koja nikako nije po ukusu SAD a, maksimalno, sa potpunim povlačenjem američkih snaga, kao što se dogodilo u Vijetnamu. Pokušaj da se Evropa podeli u dva dela - tzv. staru Evropu i novu Evropu - imao je trenutni uspeh. Ali sa španskim izborima vreme se sasvim okrenulo i Evropa je pri kraju utvrđivanja svoje geopolitičke autonomije, po prvi put posle 1945.

Komentar br. 137, 15. maj 2004, Prevela Borka Đurić