Dvadeset godina od hapšenja "Grupe 28", Otvorenog univerziteta i suđenja "šestorici"

Totalitarizam nekad i sad - izvori i dometi kritike autoritarizma

U bivšoj Jugoslaviji bilo je u proseku 500 sudskih političkih procesa godišnje, koliko i u bivšem SSSR-u, ali je Jugoslavija važila za liberalnu partijsku državu za razliku od rigidnog SSSR-a

U petak 23. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju održana je tribina na temu "Totalitarizam nekad i sad" kojom je obeležena dvadesetogodišnjica hapšenja učesnika Otvorenog univerziteta i suđenja "šestorici" 1984. godine. Da li su se ispunila očekivanja nekadašnjih opozicionara; poreklo autoritarnosti i njena transformacija iz komunizma u nacionalizam, osnovne su teme na koje su, u prepunoj sali CZKD-a, pokušali da daju odgovore Srđa Popović, Dragomir Olujić, Gordan Jovanović, Mirko Đorđević, Dušan Obradović, Svetozar Sinđelić, Nebojša Petrović i drugi učesnici među kojima i kolporter nezavisne štampe Dragan Blagojević.
U okviru programa promovisana je knjiga Prokletstvo nacije Miloša Bogdanovića (jednog od uhapšenika "Grupe 28") koja se bavi problemom autoritarnosti i nacionalizma, a koja takođe upoznaje čitaoce sa događajima vezanim za hapšenja 28 učesnika Otvorenog univerziteta i suđenja "šestorici".

Otvoreni univerzitet bio je neformalna intelektualna mreža nastala već nakon protesta 1968. godine na Univerzitetu, koja je okupljala intelektualce, studente, umetnike i publiciste koji su pokušavali da uspostave socijalni prostor u kojem bi izvan institucija pod ideološkom i političkom kontrolom razgovarali i kritički preispitivali bitne društvene, socijalne, političke i kulturne prilike u tadašnjoj Jugoslaviji.
Otvoreni univerzitet imao je par debatnih nivoa počev od "velike škole", preko "srednje", "male" i "otpadničke škole" koje su, zbog stalne represije i pritisaka političke policije, održavane na različitim mestima, najčešće u privatnim stanovima kao poluilegalni ekskluzivni intelektualni forumi. Aprila 1984. godine policija je sesiju na kojoj je uvodničar bio Milovan Đilas prekinula hapšenjem 28 učesnika i iz tog hapšenja je formiran proces "šestorici" koji je završen zatvorskim kaznama i misterioznom smrću Radomira Radovića, jednog od učesnika. Ovaj proces povezan je i sa sudijom Zoranom Stojkovićem koji je sudio "šestorici", aktuelnim ministrom pravde u vladi V. Koštunice.

Danas, 20 godina nakon slučaja Otvorenog univerziteta i procesa "šestorici" i onog što se događalo 90-ih u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije, čini se da su političko nasilje i represija neka vrsta endemske pojave kao najopštiji oblik ponašanja države prema ljudima. Učesnici tribine složili su se da su izvori za autoritarnu svest i totalitarne ideologije i političke sisteme duboko uzrokovani i sadržani u socijalnim i kulturnim temeljima i različitim tradicijama. Ono što se evidentno može videti jeste da autoritarna svest menja samo formu i iz komunističke ideologije prelazi u nacionalizam. Ortodoksni komunisti postali su u međuvremenu ortodoksni hrišćani. Ista isključivost i fanatizam koji su ranije pratili komunističke aparatčike i ideologe sada su samo zavijeni u nove forme nacionalističke provenijencije.

Mirko Đorđević je napomenuo da očekivanja disidenata da će demokratija otvoriti procese slobode i demokratskog društva nisu ispunjena i da je pojam naroda danas, propušten kroz ideološku mašinu nacionalističkih elita, skoro izgubio svako demokratsko značenje. Totalitarna autokratska svest, kao nešto trajno na ovim prostorima, samo menja formu i iz komunizma prelazi u nacionalizam, antikomunizam. Tako imamo slučaj stvaranja i obnavljanja totalitarizma kod malih naroda gde otvaranje demokratskih procesa, parlamentarizam i višestranačje ne stvaraju od naroda suvereni demos već je na delu proces regresije koji kroz ideološku manipulaciju elita od tog istog naroda stvara nacionalističku masu i neku vrstu nacionalističke diktature, netolerantne, represivne i totalitarističke.

Nebojša Popov je podsetio da otpori autoritarizmu i disidentski pokret nisu bili samo u prostoru usko političkog već da su sadržavali i sve one otpore u kulturi i umetnosti koji su svedočili o intenzivnom kruženju liberalnih ideja među intelektualcima, na Univerzitetu, u kinematografiji, pozorištima i literaturi. Ti otpori i kritičko propitivanje vladajućih ideoloških i kulturno-političkih obrazaca bilo je komplementarno sa evropskim i svetskim strujanjima i duhom vremena. Nažalost, naša politička i socijalna istoriografija kulture i ideja, osim fragmentarnih pokušaja, svakako vrednih pažnje, nije temeljno istražila procese, izvore i domete kritike i otpora autoritarizmu.