Stradanje idejno
| |
... ko uspije savladati sebe sama...
|
|
| |
Duhovne vežbe Reda Isusovog, Deseta zapovest
|
|
| |
|
|
Osnovni postulat Reda Isusovog je suditi nameri. Isusovci
su, poput intelektualno nadmoćnih i opreznih staljinista, hteli da spreče
samu nameru da se nešto izvrši pre bilo kakvog dela. Ignjacio de Lojola,
sholastik Reda, smatrao je da je vrhunac askeze savladati samog sebe u
procesu mišljenja. Što, prevedeno na akt činjenja, znači da bi trebalo
misao o neučinjenom koja dovodi do konkretnog činjenja sprečiti jer ideja
je trajnija od odsutnog trenutka kada se namera vrši. Kada je jeres izvršena
suviše je kasno. Logos ostaje, baš kao što je od njega sve i počelo. Zato
su Isusovci znali da se protiv reformacije moraju boriti znanjem.
Možda ćete pomisliti da je inkvizicija idejni credo filma "Stradanje
Isusovo" Mela Gibsona ili da se nasilju kojim film obiluje, što je
postala omiljena kafe tema svih sociološko/kulturno/filmskih poslenika,
može prišiti ova etiketa. Ili da ovaj tekst nema nikakve veze sa aktuelnom
kinematografskom pasijom, a da tekstom autor pokušava da dokaže svoje
"neiscrpno" poznavanje istorije hrišćanstva?
"Stradanje Isusovo" je sjajan primer kohezije sva tri stava
navedena u gornjem pasusu. Zato što ovaj film može biti sve, ali je, u
suštini, ništa. Ništa jer potire osnovni postulat kako inkvizicije tako
i moderne civilizacije, a sa njom i hrišćanstva - ideju. Ali krenimo od
početka: film o poslednjih dvanaest sati Isusovog života je pretežno zasnovan
na Jevanđelju o Jovanu i promovisan je kao prvi realistički (naturalistički)
prikaz muka kroz koje je Isus iz Nazareta, skromni drvodelja i vođa opasne
sekte (kako su na to gledale rimske vlasti) iz koje će se izroditi hrišćanstvo,
prošao pre negoli je prikucan i razapet na krst. Za sve su bile krive
ne okupacione trupe, kako bi logično pretpostavili, već njegovi sunarodnici
- Jevreji - što smo, ako smo ikada i sumnjali u to, mogli saznati iz jako
informativne naučno popularne edicije "Protokoli sionskih mudraca".
Dramaturški postavivši priču doslovno ovako, istorijski besprekorno rekonstruisanu,
bez pominjanja i prikazivanja čuda i izgovorenu na aramejskom i latinskom,
Gibson je uložio tridesetak miliona svojih dolara i uspeo da, samo na
tržištu Severne Amerike, inkasira 360 miliona dolara zarade do ovog trenutka.
Papa Ivan Pavle drugi je, navodno, prvo podržao film rečima: "Tako
se stvarno desilo", a odmah nakon toga glasnogovornik Vatikana demantuje
izjavu, a Vatikan zauzima neutralan stav prema filmu. Stav zauzimaju i
jevrejske zajednice, daleko od neutralnog, tvrdeći da je film duboko antisemitski
jer su Jevreji prikazani kao jedini Hristovi progonitelji, skrećući diskretnu
pažnju i na Gibsonovog oca, sveštenika pokreta tradicionalnih katolika
koji ne priznaju papine edikte od 1960. Da bi stvar bila interesantnija,
otac je izjavio i kako je Ivan Pavle drugi "papagaj", a izneo
je i sumnju u brojku od šest miliona Jevreja pobijenih u nacističkim logorima.
Pregršt materijala za javno prepucavanje Gibsona sa jevrejskim zajednicama
je sakupljeno, a sa kvantitetom napada je rasla i gledanost filma, u duhu
američkog melting pota gde su sve rase, verske konfesije i narodi tolerantni
jedni prema drugima i gde antisemitizam nije ni primirisao čak ni tridesetih
godina prošlog veka kada je cvetao u arijevski opijenoj Evropi gde "vozovi
više ne kasne od kada je Duče uveo stroge kazne".
Ova količina nefilmskih, dosadnjikavih informacija uspela je da potpuno
zaseni sam kvalitet i smislenost filma. Kritičari i publika od dve grane
nisu videli ni drvo a kamoli šumu. Zato što ih nema. Gibson nije uspeo
da uradi ništa sem da dokaže kako je ljudska civilizacija trenutno izgubila
filozofsku ideju postojanja. Ostala je samo puka manifestacija forme u
odnosu na ispraznost sadržaja. Neko bi pomislio da je autorski pristup
u odbrani ove teze. Možda nesvesno.
| Sadržaj filma odgovara nedeljnim
naučno/popularno/obrazovnim filmovima iz dva dela koji se puštaju
na najveće hrišćanske praznike, Božić i Uskrs, da bi se deci mlađoj
od 15 godina objasnilo istorijsko poreklo i karakter biblijske priče.
Sadržaj "Stradanja Isusovog" je potpuno isti kao i preporuka
Vatikana: neutralan. On je pobeda ispraznosti sadašnje intelektualne
i umetničke produkcije gde je čak i forma postala nešto davno istrošeno
i prevaziđeno. Pošto u filozofskom smislu Gibson nije mogao da parira
kjerkegorovskoj analizi Biblije odlučio je da se usredsredi na vizuelno
|
|
|
i uvede jedini estetski argument, element filmskog
jezika koji je već mnogo puta eksploatisan, ali nikada u kontekstu religioznog
filma i religije uopšte, a to je pasija tela. Više nije bitno šta je ideja
Biblije i da li je Isus postao začetnik antropocentrizma time što je muke
čitavog ljudskog roda preuzeo na svoja pleća, već je bitnije da se estetika
eksploatacijskih B-filmova konačno uvede na velika vrata i u mit, a ne
postoji veći mit od stradanja Sina Božijeg. Iako nema nikakve veze sa
suštinom mita ni njegovim mnogobrojnim tumačenjima, larpulartizam vizuelnog
nasilja, koji mučitelji primenjuju na Hristu, potire sam mit o Hristovoj
žrtvi i nasilje na filmu dovodi u potpuno etablirane okvire dozvoljene
i preporučene konzumecije. Tako smo dobili situaciju da više nije potrebno
da se zgražavmo i stalno raspravljamo o sceni iz "Uličnih pasa"
Kventina Tarantina gde Majkl Medsen nožem odseca uvo zarobljenom policajcu
i na isto mu pevuši dok ovaj urla i obilato krvari. Nije više potrebno
da svojim znanjem o underground eksperimentalnom filmu autora kao što
je Kenet Enger budete posmatrani kao fetišista sado/mazo ideologija, intelektualno
nadobudni ili neko ko ima ozbiljan psihički poremećaj jer sve to, samo
potpuno legalno i bez ikakvih predrasuda okoline, možete videti u obližnjem
trgovinskom centru i multiplex bioskopskim salama. Saživite se sa Isusom
kome u slow-motionu rimski vojnik bičem otkida parče mesa s leđa, koje
zatim leti u našem pravcu da biste ga uhvatili i verovatno, kao uslovni
refleks, ugrizli jer jedino tako možemo stvarno postati Jednaki. Ako pojedemo
Prvog Među Nama.
Fascinantno je koliko je film bez suštine. Čak ako i prihvatimo ideju
o pukom naturalizmu i čistoj dramaturškoj fabulizaciji priče, bez idejnog
i filozofskog pokrića. Gibson je promašio. Na samom kraju prikazuje Isusa,
doduše u amorfnom crnom okruženju, sa stigmatičkim znakovima po rukama
gde nam sugeriše da je vaskrsao. Jedino ako Gibson zna neke stvari koje
mi ne znamo, pa je u realnom životu vaskrsenje moguće, ali u tom trenutku
se ruši njegov naturalistički koncept o pričanju priče bez čuda i mistifikacije
Isusa. A i sam koncept o prvom realističkom Isusu je ispunjen mnogo ranije
filmom "Poslednje Hristovo iskušenje" Martina Skorsezea i Pola
Šredera, kao scenariste. Kontroverzni film katoličko/kalvinističkog autorskog
tandema, kritikovanog od strane Vatikana, prvi put prikazuje muke Isusove
realistički, sa svom patnjom i bolom, i nudi ideju razočaranog i slabog
vođe koga Juda, u tumačenju Harvija Kajtela, prodaje ne zato da bi zaradio
30 srebrenjaka već zato što je izneverio pokret i nije imao snage da napravi
revoluciju. U ovom filmu Juda je pozitivan lik, koji od razočaranog, vatrenog
revolucionara postane makijavelista, dok Isus nema snage i ne shvata šta
je pokrenuo i kakve će reperkusije njegov pokret imati na dalju istoriju
ljudske civilizacije. Prva univerzalistička teorija ljudskog roda zasnovana
na ideji je stvorena. To su znali i sveti Avgustin i Ignjacio de Lojola.
I kalvinisti i protestanti. I prosvetitelji i pobornici dijalektičke ideje
napretka. Samo još da sazna Mel Gibson.
|
