Moj Beograd
Kada je pre više od tri godine, posle oktobarskih događaja,
započeto s reformama, Beograd je osvanuo u atmosferi punoj revolucionarnog
zanosa, u kojem se nisu obnavljale samo državne institucije nego i njegova
spoljašnjost. Tako su mnoge zgrade osvanule u skelama zahvaljujući kojima
su postajale lepše i mlađe. I ljudi su postajali nekako lepši i srećniji
i željni da pođu u Evropu kao neku obećanu zemlju kojom bi samerili
rezultate promena. I sama Evropa, ohrabrena uspesima srpske demokratije
i njenog mladog premijera, obasula nas je poklonima i povoljnim kreditima
kako bi što pre zaboravili nedaće kroz koje smo prošli. Rezultati su
počeli da se vide na svakom koraku. Ništa nije išlo glatko, ali se pokrenulo
sa mrtve tačke.
Došli su predsednički izbori i onda se nekako sve zaljuljalo. Političari
su počeli da se ljute i svađaju, i premijer je nestao. Većina nas je
to teško podnela ali reformski zanos je nadjačao. One skele na mnogim
građevinama ostajale su do kraja radova. I dalje su stizale donacije,
doduše uz određene uslove, što je i normalno. I opet su došli novi neuspeli
predsednički izbori, pa vanredni parlamentarni izbori, nekako na brzinu,
iznenada, što nas je smorilo. Formirana je vlada, raspisani novi predsednički
izbori i sve to uz kadrovske promene i donošenje zakona koji su sve
više, opet, ljutili mnoge ljude, kao onaj o pomoći porodicama haških
optuženika. Beograd je ipak osvanuo okićen za proslavu 600 godina svog
postojanja kao prestonice, verovatno opet uz pomoć nekih od donacija.
I, eto, sada na predsedničkim izborima treba da pokažemo da smo zreli
da primamo i dajemo, i da zaista želimo u Evropu, kao što su tu skoro
učinili građani pokrenuvši inicijativu zahvaljujući kojoj je suspendovan
pomenuti antinarodni zakon. Mnogi od potpisnika peticije zahvaljivali
su aktivistima nevladinih i ostalih organizacija na inicijativi prepoznavši
u tom činu izraz poštovanja narodnog suvereniteta, a to znači i istinske
demokratije.
