Platon i smrt

Uvijek me intrigiralo i zanimalo šta su najveći umovi svijeta mislili i mozgali o smrti. Ovog puta smo se zaustavili i zamislili o Platonu (427-347. p. n. e.) i njegovom odnosu prema smrti. Platon je izrazito pisao o smrti u Državi, Timaju i Fedonu.
Država (Beograd 1957, str. 195): "A zar misliš da onaj veliki duh, onaj koji živi u posmatranju svih vremena i svega bića, može verovati da je ljudski život nešto veliko?
Ne može.
Takav čovek, dakle, neće ni smrt smatrati za nešto strašno?
Neće.
Izgleda, dakle, da plašljiva i sputana priroda ne bi mogla imati udela u pravoj filozofiji?
Mislim da ne bi".
Timaj (Beograd 1981, str. 127): "Jer bolno je sve što je protiv prirode, dok je sve što se na prirodan način zbiva, prijatno. Pa je tako i smrt, kada nastupi usled bolesti i povreda, bolna i nasilna; kada, pak, dolazi sa starošću kao njen prirodni završetak, potpuno je bezbolna, a prati je zadovoljstvo, pre nego bol".
U Fedonu je tvrdio "da je smrt samo odeljivanje duše od tela", pa se nećemo ponavljati.
O smrti su pisali i raspravljali, između ostalih, Epikur, Tertulijan, sv. Avgustin, Toma Akvinski, Duns Skot, Lajbnic, Fihte, Kant, Hegel, Šopenhauer, Niče, Kjerkegor, Hajdeger, Kami, te niz savremenih autora.
Možda su najljepše i najdramatičnije riječi o smrti zapisane u epu Gilgameš, sačinjenom pre pet hiljada godina, o čemu smo se izjašnjavali u De profundis clamavi.
Zapisano je: pomisao na smrt uči nas da živimo! Pomisao da ćemo izgubiti vrijeme uči nas da ga koristimo!...
Platon je, kako dokazuju biografi, bio odvažan i postojan i u životu i u smrti. Grčki književnici potvrđuju da je bio prodan kao rob i da se dostojanstveno držao uprkos okrutnosti vlasnika i državnika. Njegovo umovanje i ponašanje u životu može da posluži kao primjer i u savremenosti. Zbog toga su sačinjeni ovi redovi.
Nekoliko riječi, u znak ljubavi i simpatija, i o Tolstoju. Zna se da je bježao od kuće, ali kao da je namjeravao da se skloni i od smrti. I da izbjegne brisanje razlika između ja i ne-ja, između života i smrti. Između Tolstoja i prirode. Tolstoj je želio, navedeno je, da vječno postoji razlika između njega i prirode, između njegovog ja i ne-ja! Međutim, skončao je kako je skončao što je tema i sadržaj mnogih ispovijesti i zapisa, životopisa i drama! O čemu smo se više obavijestili u autorovoj prozi De profundis clamavi.
Naučava se: ko se boji života i ljudi, bojaće se i smrti! Pa, eto, pametnome dosta!...