Mediji i kolektivna histerija
"Da 17. i 18. marta svi kosovski
mediji nisu pribegli senzacionalističkom izveštavanju, bez proveravanja
činjenica, najverovatnije ne bi došlo do talasa etničkog nasilja - zaključak
je izveštaja OSCE u kojem je detaljno analizirano ponašanje kosovskih
medija tokom talasa nasilja prema srpskom življu. Prema mišljenju analitičara
OSCE, ovo je bila prva krizna situacija na Kosovu većih dimenzija, u
kojoj se pisani i elektronski mediji nisu snašli, te samim tim snose
deo odgovornosti za talas nasilja koji je usledio" (izveštaj OSCE-a
od 26. aprila o pisanju kosovskih medija, pod naslovom "Mediji
u službi nasilja", publikovan na Internet adresi www.mediacentar.org.yu)
Tema američkog dokumentarnog filma "Zarobljavanje
Fridmanovih" ("Capturing the Freidmans", 2003), prikazanog
na ovogodišnjem FEST-u, jeste kolektivna histerija. Međutim, slučaj
na kojem se mehanizam kolektivne histerije i odmazde nad evidentno devijantnim
pojedincem istražuje u ovom filmu je vrlo osetljiv i delikatan. Naime,
reč je o slučaju, tj. priči o građaninu Fridmanu koji je zbog optužbe
za pedofiliju, odnosno seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, osuđen
na dugogodišnju robiju. Ceo slučaj započinje kada rutinskom proverom
policija doznaje da je pedesetogodišnji Fridman, otac troje dece, kompjuterski
stručnjak iz Njujorka koji je držao školu obuke za rad na računarima
pedofil. Činjenica da je neko pedofil, odnosno seksualno devijantan
i izvan normi seksualno dozvoljenog poretka, društveno opasan a bavi
se javnim radom i to sa decom, izaziva podozrenje kod institucija države,
u ovom slučaju policije jer je u pitanju osetljiva i bez sumnje opasna
psihička devijacija koju zajednica mora sprečiti i delovati preventivno.
Policija otvara istragu koja će u filmu biti dokazana kao manjkava i
zasnovana na neargumentovanim konstrukcijama, pritiscima, predrasudama,
ucenama itd. i u krajnjem ishodu dovesti do brutalne kazne jer u pitanju
su deca i najosetljiviji mehanizmi poretka. (Jer, ono što najsnažnije
uzurpira i destabilizuje bilo kakav poredak jeste udar na seksualni
poredak zajednice i one koji su najzaštićeniji - decu.)
Ono što ovaj film izdvaja od mnogih koji se bave sličnim temama, u kojima
su institucije i struktura poretka napadnuti od raznih vrsta zala, nastranosti,
patoloških i devijantnih strasti grupa ili pojedinaca, i u kojima uspeva
odbrana društvenog konsenzusa, morala i principa, jeste to što se vrlo
razrađeno i suptilno prikazuju odnosi i mehanizmi manipulacije ljudima,
njihovim strahovima, neznanjem, porivima, psihičkim devijacijama upravo
od strane institucija vlasti i medija. Naime, u slučaju Fridman se,
paradoksalno, upravo preko ritualnih konstrukcija i fantazija, stereotipa
i predrasuda, potrebom za osvetom i kaznom i po cenu novih nepravdi
(policijsko priznanje nasilja nad decom od Fridmana je iznuđeno ucenom)
"obnavlja" sam poredak i struktura moći pa time i stabilnost
zajednice od potencijalnih i naslućujućih pretnji i kolektivnih strahova.
U filmu se taj proces dokumentarnim postupkom elaborira preko lika oca
porodice Fridman koji jeste pedofil, ali koji svestan svoje patološke
opsesije čitav život pokušava da se tome odupre i da seksualnu opsednutost
usmerenu prema deci kontroliše. U filmu se evidentno pokazuje da je
on čovek koji je uložio mnogo napora da prevaziđe svoje porive, da se
prilagodi zajednici, da razume svoj problem, da ga racionalizuje, izleči,
bude normalan, da time ne povredi druge, da vaspitava svoju decu kao
i druge porodice, jednom rečju radio je na sebi pokušavajući da dublje
razume i sebe i druge i samim tim postajao na određen način humaniji
i ljudskiji od svojih progonitelja (kada njegova seksualna opsednutost
postane javna) čuvajući taj svoj poriv kao ličnu nesreću, neku vrstu
opake bolesti ili mračne porodične tajne.
Međutim, mehanizam policijske istrage, početna opravdana sumnja koja
se usled nedostatka jasnih dokaza pretvara u konstrukciju, profesionalna
brutalnost, rutina i predrasuda o genetskoj izopačenosti sa medijskom
satanizacijom, stalna glad medija za patološkom, skandaloznom, ritualnom
žrtvom, kao i manipulacija opravdanim strahom roditelja za decu, mržnjom
i različitim predrasudama pokreću mehanizam kolektivne histerije i kolektivne
paranoje zajednice.
Ono što se dogodilo na Kosovu 17-18. marta, nasilje prema etničkim Srbima,
nema na prvi pogled veze s temom iz filma "Zarobljavanje Fridmanovih",
ali ih neki elementi "scenarija" (nasilje nad decom, eskalacija
do tada kako-tako kontrolisanog zla, reakcije medija, kao i kolektivna
histerija političara, grupa i institucija, spontana ili dirigovana ili
sve to zajedno) čine sličnim. Naravno, i osetljivost i delikatnost,
jer prema Srbima je bez sumnje primenjen tipičan recept etničkog inženjeringa,
terora i nasilja, započet smrću dece, koji potom opravdava sva sredstva
odbrane i inicira kolektivnu histeriju odmazde. U toj ekstremnoj reprezentaciji
kolektivnog nasilja mediji su uračunati kao važan element i to je ono
što čini njihovu ulogu sličnom mehanizmu prikazanom u filmu o Fridmanovima,
odnosno njihova vrlo razrađena i suptilna upotreba kao mehanizma manipulacije
ljudima, njihovim životima, strahovima, neznanjem, porivima, psihičkim
devijacijama, predrasudama na svim stranama od strane i u korist institucija
vlasti, moći i poretka.
Medijska obrada terora nad Srbima, koja je na eskalaciju tog nasilja
i zla odgovorila masovnom proizvodnjom sadizma, mržnje i zahtevima za
odmazdom, donela je koristi samo politikama koje skupljaju mrtve, procenjuju
štetu i analiziraju perspektive svojih opcija. Još jednom se pokazalo
da realno zlo i nasilje dobijaju još dijaboličnije obrise i da je bezgraničan
rezervoar multiplikacije zla i sadizma sadržan u publicitetu i medijaciji.
Nasilje na Kosovu još jednom je jasno posvedočilo o vampirskoj želji
većine medija u Srbiji, kao i na Kosovu, za mračnom pasijom koja prikazuje
terorizam kao javni ritual kletve, ispaštanja greha i krvavog žrtvovanja.
Pijetet nad ljudskim životima kao apsolutnom vrednošću, saosećanje zbog
bilo čijeg izgubljenog života ne postoji, sve su racionalizacije i analize
upućene ne prema stvarnom dijalogu i pomirenju već prema cilju i koristi
koji se iz nasilja mogu izvući kao trenutna politička korist nacionalnih
elita pred svojim najradikalnijim biračima. Mini Armagedon na Kosovu
podređen je bednoj i bolesnoj želji medija za spektaklom i smrću na
isti način na koji je proizvodnja straha i nasilja pretvorena u Srbiji
poslednjih 15 godina u dobro podmazanu industriju mržnje i isključivosti
(koja jedina, od svih industrija, dobro radi). Tako se pokazalo da nagomilana
mržnja i negativna proizvodnja straha, rasizma, ksenofobije, mizoginije
i antiintelektualizma prema svemu drugom i drugačijem samo traži okvir
i pogodnu priliku da se izlije i tako "učvrsti" i "mobiliše"
zajednicu od kriminalaca-patriota do visokih političara na isti način
i istom retorikom kao u vreme Miloševićevog doba zločina.
