U radu autor analizira problem državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u svetlu postojećeg, svetski dominantnog, sistemskog rešenja demokratije. Pokazuje se da je taj problem, po svim njegovim dimenzijama, nemoguće rešiti u okviru mogućnosti koje pruža klasična većinska demokratija - čija su ograničenja osnovni generator društvene krize. Autor analizu zasniva na originalnoj opštoj definiciji demokratije i predlaže novo sistemsko rešenje demokratije - "demokratiju najboljih društvenih rešenja" - čije osnovno obeležje je ekstenzija principa konkurentnosti na sve segmente radnog organizovanja u društvu. U radu su predloženi elementi za ustavne amandmane koji obezbeđuju uspostavljanje, po autoru, višeg (i produktivnijeg) oblika demokratije. Jedan od najvažnijih akcenata u analizi je na zakonitosti da samo demokratizacija društva usmerena ka traženju linije najboljeg zajedničkog interesa i za pojedince i za društvene grupe može da razreši probleme sa kojima se susreće državna zajednica Srbija i Crna Gora ali i svaka njena članica posebno - uključujući, pored ostalog, i ekstremno težak problem Kosmeta

Produktivna demokratija

Brojni problemi koji su dugo pratili, prvo, napore za formulisanje polaznih akata za određivanje najpovoljnijeg oblika državnog zajedništva Srbije i Crne Gore, a zatim i naknadna nastojanja da im se udahne život, opravdano nameću pitanje da li su Beogradskim sporazumom, Ustavnom poveljom i drugim pratećim, do sada formulisanim zakonskim aktima dovoljno dobro potisnuti osnovni faktori koji su bili generator društvene krize u Saveznoj Republici Jugoslaviji ali i u ranijoj saveznoj državi. Ti napori su do sada bili nedovoljno transparentni za građane što opravdano vodi pretpostavci da nisu ni mogli biti iskorišćeni svi raspoloživi društveni potencijali da se dođe do zaista najboljeg sistemskog rešenja za zajednički državni život u interesu svih građana. Tim pre što se u poslednje vreme i u Srbiji stranački i medijski daje sve više prostora "suverenističkoj" opciji bez ikakvih valjanih dokaza da je to zaista i najbolje rešenje za građane. U tom kontekstu paradoksalne crnogorsko-crnogorske, srpsko-crnogorske i srpsko-srpske nesuglasice, trzavice i konflikti u vezi sa državnim zajedništvom kod objektivnog posmatrača moraju buditi sumnju da poslednja balkanska kriza i ratovi nisu prevashodno personalne i verske prirode, a još manje da su prouzrokovani problematičnim nacionalnim obeležjima i idejama. Imajući to u vidu smatramo da je opravdano težište razmatranja ovog pitanja ali i sveukupnih balkanskih zbivanja u poslednjih petnaest godina premestiti na još uvek nedovoljno naučno obrađivanu hipotezu da su ta tragična zbivanja sistemskog porekla - pre svega ustavno određenog stepena demokratije. Ukoliko bi se pokazalo da je tačno da je sistemski nedovoljan stepen demokratije bio osnovni faktor razvoja krize u svim dosadašnjim varijantama jugoslovenske države i, šire, na Balkanu, i ukoliko bi se ustanovilo da ni Beogradski sporazum ni Ustavna povelja ne sadrže nikakav pozitivan pomak u tom pogledu, onda bi sledio logičan zaključak da je projekat državne zajednice na takvoj sistemskoj osnovi kuća bez temelja i da pažnju građana treba što pre usmeriti ka odgovarajućem redefinisanju tih dokumenata ali i postojećih republičkih ustava. Eventualno ignorisanje takvog zaključka i mirenje sa nedostacima do sada usvojenih dokumenata koji definišu državnu zajednicu Srbija i Crna Gora značilo bi ništa drugo do pristajanje na njima ozakonjeni stepen državne dezintegracije i dalje negativne trendove u tom pogledu. S druge strane, to bi značilo i pristajanje na dalje dezintegracione trendove u svakom od republičkih ili, eventualno, od njih nastalih novih kvazidržavnih entiteta. Tragična kosmetska zbilja, kao i ozbiljne ekonomske poteškoće i politička nestabilnost i u novostvorenoj državnoj zajednici i na širem prostoru Balkana predstavljaju, u tom pogledu, upozorenje koje nikako ne bi trebalo ignorisati.

Razmatranje društvenih fenomena sa stanovišta sistemskog rešenja demokratije zahteva uvođenje odgovarajuće (opšte) definicije demokratije. Mi ćemo se držati definicije koja proizlazi iz (hijerarhijskog) radno-organizacionog modela društva, čije osnovno obeležje je povezanost pripadnika društvene zajednice različitim radnim aktivnostima i rezultatima rada koji nastaju kroz te aktivnosti. Iz takvog modela direktno proizlazi da je ključni problem u svakoj radno organizovanoj zajednici ljudi - ko će šta da radi u toj zajednici i šta će ko da ima od takvog rada i radnog zajedništva i kao pojedinac i kao pripadnik neke uže ili šire društvene grupe.
Imajući u vidu prethodne napomene, demokratiju definišemo kao sistemsku mogućnost pojedinaca i različitih društvenih grupa da utiču na rešavanje pitanja koja su za njih od vitalnog značaja, pre svega ona vezana za društvenu raspodelu poslova i društvenu materijalnu raspodelu u različitim radnim procesima na svim nivoima radnog organizovanja.
Uz navedenu definiciju, lako uočavamo da postoji kontinuitet društvenih problema u dužem vremenskom periodu po dimenzijama društvenih odnosa na koje ta definicija ukazuje. I površnom analizom pitanja demokratije i demokratizacije sa stanovišta društvene raspodele poslova i društvene materijalne raspodele brzo dolazimo do upozoravajućeg zaključka da Ustavnom poveljom i republičkim ustavima definisani stepen demokratije u suštini nije bitno različit od onog kakav imaju "najstarije demokratije" Evrope i sveta. To donekle objašnjava i ispoljavanje rastuće zabrinutosti, posebno u Evropskoj uniji, prvo zbog neefikasnosti procesa izrade i usvajanja Ustavne povelje, a zatim zbog poteškoća oko njenog oživotvorenja. Možda je u vezi s tim naslućivanje ili jačanje svesti da se Evropa, možda, tek nalazi pred problemima koji su ranije razbijali Jugoslaviju a danas novostvorenu državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Potvrda tačnosti ovakve pretpostavke zahtevala bi i da dosadašnja objašnjenja (nedemokratskih) dezintegracionih procesa u SFRJ i SRJ pretrpe ozbiljnu reviziju uz moguća neprijatna suočavanja sa pitanjem odgovornosti za tolerisanje ili podsticanje tih procesa ukoliko se pokaže da je to bio balkanski ćorsokak sa stanovišta daljeg razvoja demokratije, za koju se danas svi, bar deklarativno, zalažu. Dakako, to bi otvorilo neka nova pitanja u pogledu preduslova za uspeh nužnih evropskih i svetskih integracionih procesa.

Suštinsko pitanje u vezi sa oblikom državnog zajedništva Crne Gore i Srbije podelilo je političare ali, nažalost, i dobar deo građana, na one koji favorizuju ekstremna rešenja i na one koji se distanciraju od tih ekstremnih rešenja. Jedno ekstremno rešenje podrazumeva potpunu državnu nezavisnost entiteta u sadašnjoj državnoj zajednici. Drugo ekstremno rešenje podrazumeva jednu jedinstvenu državnu tvorevinu bez posebnih unutrašnjih državnih entiteta. Između ova dva pola nalaze se zagovornici različitih modaliteta zajedničke države sa različitim viđenjima oblika unutrašnjih republičkih ili sub-državnih entiteta. Imajući u vidu definiciju demokratije može se uočiti da je za sva ta viđenja karakteristično da se međusobno bitno ne razlikuju u pogledu sistemskog određenja stepena demokratije kakav eksplicitno ili implicitno propagiraju ili na koja se programski oslanjaju. To znači da na planu demokratije i demokratizacije, prema tim pogledima, sve ostaje po "starom" i "već viđenom". Zato ne treba da izaziva posebno čuđenje što se na političkom polju u vreme formulisanja Ustavne povelje osnovna bitka vodila oko načina izbora i broja izvršilaca poslova u budućim "zajedničkim" organima. Za sve strane cilj je bio jedinstven: "glasačku mašinu" što bolje prilagoditi sopstvenim interesima. Ozbiljni problemi i sukobi, iz istog razloga, nastaju i kada je u pitanju izbor i zamenjivanje poslanika na svim nivoima. U postojećem sistemskom rešenju demokratije to je potpuno razumljivo zato što od personalnih karakteristika poslanika zavisi mogućnost uticaja na njihov rad a od broja stranački dovoljno "disciplinovanih" poslanika, a ne prevashodno od kvaliteta predloga koji su predmet odlučivanja, zavisi odlučivanje (ili blokada odlučivanja). A tu ima previše prostora za zastupanje prikrivenih interesa pojedinih formalnih ili neformalnih interesnih grupa, koji ne moraju obavezno biti u skladu sa vitalnim interesima građana čitave državne zajednice niti u interesu građana njenih sub-državnih entiteta pojedinačno. I pored ovog očiglednog sistemskog nedostatka, nastupi brojnih političara ne ukazuju da se njihova razmišljanja ozbiljnije kreću u smeru obezbeđivanja boljeg zastupanja interesa svih građana, na primer kroz sistemsko promovisanje efikasnije konkurencije u izboru društveno najprihvatljivijih rešenja i u sferi državnih poslova. Bez obzira na to što društvena praksa neprekidno potvrđuje da postojeće sistemsko rešenje demokratije ima defekt samodestruktivnosti koji se ispoljava tako što se pojedinac ili uža ili šira društvena grupa objektivno i potpuno neopravdano može naći u poziciji gubitnika. To najbolje potvrđuje nestanak jugoslovenske države, a posebno kosmetska tragedija.

Kada se i problematika ustrojavanja osnovnih društvenih pravila igre, koja se definišu ustavom i pratećim zakonskim aktima, posmatra u svetlu uvedene definicije demokratije, onda nije teško uočiti koji se osnovni nedostatak u metodologiji izrade, sadržaju, načinu usvajanja i daljoj razradi može pripisati Beogradskom sporazumu i Ustavnoj povelji. No, isti nedostaci mogu se uočiti i kada je u pitanju promena republičkih ustava i relevantnih pokrajinskih dokumenata, koji takođe spadaju u domen od vitalnog interesa za svakog pojedinca i svaku užu ili širu društvenu grupu. Zbog toga je logično u praksi očekivati da isti nedostaci imaju i slične reperkusije u svakoj od navedenih radno-organizacionih celina.
Osnovni nedostatak koji pripisujemo spomenutim dokumentima, a koji zakonito generiše i druge nedostatke u vezi s njima i ozbiljne probleme u društvenom životu, koncepcijske je prirode: oni kao cilj ne sadrže nalaženje najboljih društvenih rešenja - i za društvene grupe i za pojedince. Takva koncepcijska orijentacija podrazumevala bi obezbeđivanje sistemskih mogućnosti i pojedincima i društvenim grupama da mogu dovoljno efikasno radno da učestvuju u formulisanju najboljih rešenja - korišćenjem prava konkurisanja sopstvenim predlogom o bilo kojem pitanju društvenog odlučivanja uz valjanu argumentaciju u pogledu komparativnih prednosti sopstvenog rešenja. U izradi Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje primenjena je metodologija koja nije ni mogla da vodi formulisanju najboljih rešenja. Pre svega zbog vrlo slabe transparentnosti rada komisija kojima je to bio radni zadatak, a zatim zbog nemogućnosti bilo kakve modifikacije tih dokumenata kada su oni obelodanjeni. Javnost, ona najšira, koja sadrži izuzetne intelektualne potencijale, praktično, nije mogla da utiče pozitivno na kvalitet tih dokumenata. Drugo, građanima niko nije ni uputio poziv za radno angažovanje u tom smislu, a današnje medijske barijere su, nažalost, teško savladive i za one pojedince koji imaju predloge koji se razlikuju od onih kakvi su već sadržani u postojećim partijskim dokumentima - čak i onda kada redakcije pojedinih medija nisu u stanju da ospore kvalitet tih predloga. U odsustvu koncepcijskog prilaza "najbolje društveno rešenje" usvojene verzije pomenutih dokumenata predstavljaju teško održivi kompromis kojim nijedna strana, s razlogom, nije zadovoljna, zbog čega to ne mogu biti ni građani. Oni su već navikli na sintagme neposrednih učesnika izrade tih dokumenata tipa: "nije se moglo više postići". Stav koji ona izražava je, naravno, pogrešan jer u odsustvu proceduralne mogućnosti uključivanja najboljih društvenih potencijala (u zemlji i svetu) u taj posao od ogromnog društvenog značaja prihvatljiva je jedino sintagma koja bi glasila "da samo učesnici izrade pojedinih dokumenata nisu mogli više da postignu". Na kraju krajeva, zašto bi se raznoraznim komisijama verovalo samo na reč da su data ustavna ili zakonska rešenja dobra za građane ako se tim istim građanima ne nudi nikakva mogućnost da blagovremeno sami kažu da li je to tako i ako im se ne pruža fer mogućnost da i sami ponude neko bolje rešenje kao zainteresovana strana. Tim pre što je danas očigledno da intelektualni potencijali van struktura državnih institucija i pojedinih stranačkih struktura nikako nisu za potcenjivanje.
Beogradski sporazum i prateći dokumenti ne ukazuju da su njihovi kreatori i potpisnici na naučno korektan način razjasnili pitanja od suštinskog značaja: da li je u ovom istorijskom trenutku državno zajedništvo neophodno očuvati, zašto bi to bilo dobro i pod kojim uslovima je to svrsishodno ili (jedino) moguće. Isto tako, u njima nedostaje objašnjenje zbog čega bi i pod kojim uslovima raskidanje državnog zajedništva bilo opravdano, a ne sadrži ni bilo kakva razmišljanja ili dokaze da rešavanje bilo kojeg ozbiljnog društvenog problema može da se postigne metodom proizvoljne i nedemokratske separacije i dezintegracije. To se posebno odnosi na problem dovoljno brzog razvoja proizvodnih snaga društva. Umesto toga, brojna suštinska pitanja i problemi zajedničkog državnog života dogmatski su pomereni iza EU, evro-atlantske i privatizacione zavese, kao da se iza tih zavesa kriju gotova i sigurna rešenja. Potpuno je prenebregnut značaj analize osnovnih (negativnih) faktora koji su dovodili do tragičnih sukobljavanja u okviru ranije jugoslovenske federacije, a koji su uočljivi i u sadašnjoj državnoj zajednici. Samim tim nije bio moguć ni bilo kakav kreativan prodor u pravcu sistemskog eliminisanja tih faktora - među kojima "počasno" mesto zauzimaju odnos "većine" i "manjine" i nedovoljno produktivni oblik demokratije.
U daljem tekstu pokušaćemo da razjasnimo neka od spomenutih pitanja, a koja su relevantna kako za modifikaciju Ustavne povelje, tako i za ustavne promene kakve su danas potrebne i Srbiji i Crnoj Gori. U posebnom delu rada formulisani su odgovarajući predlozi vezani za ustavne promene bez kojih, kako sledi iz analize društvenih zbivanja primenom radno-organizacionog modela društvene zajednice, krizni trendovi u ekonomski i tehnološki zaostalim radno organizovanim entitetima ne mogu da se zaustave.

Fokusirajući se na problem što boljeg korišćenja društvenog resursa koji postaje dostupan manjim entitetima ili asocijacijama samo u širem radnom zajedništvu, neizbežno dolazimo do spoznaje da "demokratovanje", kada su u pitanju radne pozicije namenjene za što bolju eksploataciju tog resursa, nikako ne sme biti marginalizovano ili zanemareno. Zbog toga našu pažnju moramo usmeriti na analizu društvenog mehanizma raspodele poslova i materijalne raspodele sa osnovnim ciljem definisanja što boljeg sistemskog rešenja i u tom pogledu.
Važni polazni elementi za analizu su sledeći stavovi. Društveni mehanizam raspodele poslova i materijalne raspodele treba da bude zasnovan na principu što boljeg korišćenja raspoloživih materijalnih i kadrovskih resursa - da stalno obezbeđuje "prave" kandidate na radnim pozicijama za izvršavanje pojedinih poslova. "Pravi" izvršioci najvažnijih društvenih poslova mogu biti samo oni koji se uspešno dokazuju kao "najbolji" u njihovom obavljanju. Kada su u pitanju društveno najodgovorniji položaji merenje uspešnosti tog dokazivanja mora se zasnivati na realnim pokazateljima društvenog napretka i blagodeti koju moraju osećati svi građani, bez obzira na to kojoj užoj društvenoj grupi ili klasi pripadaju. Generalno, isto važi i za raspodelu "manje važnih" poslova u bilo kojem manjem sub-državnom, proizvodnom ili nekom drugom entitetu. Jedini dodatni (nesporan i opšteprihvatljiv) uslov vezan za ostvarivanje prava vezanih za raspodelu poslova i materijalnu raspodelu jeste taj da se ona mogu realizovati samo preko društveno prihvatljivog rezultata rada (u skladu sa ustavom i zakonima).
Sledeće pitanje od ključnog značaja u našoj analizi jeste - koji društveni mehanizam može da obezbedi takvu individualnu i grupnu raspodelu poslova i materijalnu raspodelu tako da to vodi najboljem iskorišćavanju resursa "zajednički život" u bilo kojoj asocijaciji.
Do logičnog odgovora u vezi s tim lako dolazimo uočavajući ono najbolje što je u tom pogledu ponudio kapitalizam (a zatirao staljinizam), iako samo kao parcijalno rešenje. To je princip konkurentnosti radnih rezultata i pojedinačnih i grupnih - s osnovnim sistemskim dosegom do tržišta roba i usluga. Tržišni mehanizam, koji funkcioniše na principu konkurencije, dokazao se kao društveno najprihvatljiviji mehanizam za verifikovanje vrednosti konačnog (grupnog ili pojedinačnog) rezultata rada i za globalnu materijalnu preraspodelu i preraspodelu poslova po toj osnovi. Međutim, radno-organizacioni model društvenih odnosa precizno otkriva parcijalnost ili ograničenost delovanja tog principa u postojećoj kapitalističkoj demokratiji. Ona se sastoji u tome što konkurencijom nisu obuhvaćeni svi nivoi radnog organizovanja. To važi i za naše društvo, gotovo u istoj meri kao i u ekonomski i tehnološki najnaprednijim državama sveta. Kada su u pitanju mnoge važne svetske nad-državne institucije nije preterano reći da je situacija i znatno gora. Pošto je danas nesporno kako se sistemsko ignorisanje značaja principa konkurentnosti odrazilo na sudbinu gotovo svih "socijalističkih" zemalja, možemo reći da radno-organizacioni model društva ukazuje i na jednu zakonitost - da sistemska parcijalnost ili ograničenost delovanja principa konkurentnosti predstavlja osnovni generator krize u svakom sistemu društvenih odnosa. Odavde sledi da i društvena stabilnost od toga suštinski zavisi - što bi trebalo da ima direktnu (proverljivu) posledicu: istorijski posmatrano, imajući u vidu uvedenu definiciju, demokratskije zemlje morale bi biti istovremeno i društveno stabilnije od manje demokratskih zemalja. Pošto je sistemski uslovljena parcijalnost delovanja principa konkurentnosti uvek predstavljala (i još uvek predstavlja) glavnu barijeru daljem razvoju društvenih proizvodnih snaga, ta parcijalnost, istovremeno, predstavlja šansu za one političke snage koje pretenduju da budu i demokratske i progresivne, da se bore i izbore za pravednije i produktivnije društvene odnose, otvaranjem breše u spomenutoj barijeri.
Pouka iz prethodnog razmatranja je dvostruka. Prvo, šansa za opstanak onih država i naroda koji ekonomski i tehnološki zaostaju postoji samo na pravcu društvenog reformisanja koje podrazumeva sistemsku ekstenziju delovanja principa konkurentnosti na sve nivoe i segmente društvenog radnog organizovanja. I, drugo, da nikakvo "presipanje" svojine "protivprirodnom" privatizacijom, kolektivizacijom ili nacionalizacijom tu ne može mnogo da pomogne ukoliko se u pogledu sistemske ekstenzije delovanja principa konkurentnosti ne postigne dovoljni komparativni pomak (a u današnjim uslovima to podrazumeva ostvarivanje prednosti) u odnosu na zemlje koje su ekonomski i tehnološki nadmoćne. Dakle, nedovoljno je i kopiranje postojećih ustavnih rešenja "najstarijih", "najvećih" i drugih "naj-demokratija" u svetu.

Sužavajući razmatranje na poslove političara, iz prethodne analize sledi da se upravo ti poslovi (najpre i ponajviše) sistemski moraju otvoriti za stalnu društveno kontrolisanu konkurenciju - sa mnogo "bržim" posledicama za izvršioce tih poslova bez obzira na to da li su njihovi radni rezultati dobri ili loši. I teorija i praksa ukazuju da neadekvatno priznavanje cene poslova političara i realizacija te cene (po radnom položaju i primanjima) mimo ostvarenog (pozitivnog) rezultata rada, što je najčešće uslovljeno samo dinamikom izbornog kalendara, predstavljaju osnovni ograničavajući faktor za dalji pozitivni razvoj društvenih odnosa i proizvodnih snaga društva. Logično je ovaj sistemski nedostatak dovesti u vezu sa negativnim pojavama u obliku kriminalnog profiterstva, korupcije, neuspešnim suzbijanjem kriminala, privredne, a time i državne destrukcije, hronične političke nestabilnosti i drugim. Zato su našem društvu danas najpotrebnije ustavne i zakonske promene koje to razrešavaju na jedino mogući način, koji je već nagovešten u ovom tekstu. To je jedina šansa da se "politički rogovi u vreći" slože i da se umesto svađa, trzavica i međusobnog potkopavanja, saplitanja i obaranja, obavezno i najviše na štetu "običnih" građana (bez obzira na to da li oni pojedinačno pripadaju nekoj "većini" ili "manjini"), stvore uslovi za dovoljno javan i kreativan politički rad kojem bi osnovno radno usmerenje ili cilj bilo "izvlačenje" iz društveno raspoloživih intelektualnih i drugih potencijala najprihvatljivijih rešenja za sve aktuelne društvene probleme. Međutim, za ovakvu društvenu reformu neophodno je ili da bar jedna od postojećih političkih stranaka izvrši unutrašnju demokratizaciju poštujući načela koja smo ranije naznačili ili da se na političkoj sceni pojavi nova politička stranka sa adekvatnim programskim ciljem u pogledu dalje demokratizacije društva i unutrašnjom organizacijom koja je u skladu sa takvom programskom ponudom ostatku društva.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, vratimo se sada konkretnije temi državnog zajedništva Srbije i Crne Gore. Šire posmatrano to je i tema nestanka "Velike" a zatim i "Male" Jugoslavije ali, imajući u vidu kosmetsku tragediju, i tema dezintegracije ili opstanka Srbije. U prethodnom delu analize utvrdili smo da je širenje radnog zajedništva od presudne važnosti za otvaranje i korišćenje novih društvenih resursa, odnosno za dalji razvoj proizvodnih snaga društva. Zbog toga, podsećamo, što razvojni društveni resurs koji nastaje višim stepenom integrisanosti manjih radno organizovanih celina u šire (državne ili druge) nije bez takve integracije dostupan tim manjim entitetima pojedinačno. Važi i obrnuto: sa smanjivanjem stepena integrisanosti taj jedinstveni resurs se smanjuje.
Sada razmotrimo ustavne i zakonske odrednice koje su neophodne za adekvatno korišćenje raspoloživih resursa u širim državno-organizovanim zajednicama. Pri tom, moramo imati u vidu da samo postojanje ili dostupnost resursa o kojima je reč još ne znači da će oni biti i dovoljno dobro korišćeni kao mogućnost za realizaciju komparativne prednosti koju šira radno-organizaciona integracija sa sobom donosi. Orijentir u tom razmatranju nam je već utvrđeni značaj delovanja principa konkurentnosti, odnosno neophodnost proširivanja mogućnosti delovanja tog principa u procesima odlučivanja na svim, a posebno društveno najvažnijim, radno-organizacionim nivoima.
Sistemsko omogućavanje potpune realizacije komparativne prednosti šireg državnog zajedništva za dovoljno brz ili, preciznije, za spasonosno brz, dalji razvoj proizvodnih snaga našeg društva u celini, i svakog sub-državnog entiteta pojedinačno, zahteva prema formulisanoj teoriji odgovarajuća nova ustavna opredeljenja. Ta opredeljenja bi morala da garantuju pravo radnog učešća i republičkih i pokrajinskih i svih drugih zainteresovanih društvenih grupa i pojedinaca u efikasnom pronalaženju linije "najboljeg" zajedničkog interesa na svakom radno-organizacionom nivou - od najnižeg do najvišeg državnog nivoa. Nije suvišno ovde podsetiti da ova filozofija ima svoju ekstenziju kada su u pitanju različiti nad-državni integracioni procesi, kakav predstavlja i evropski integracioni proces i odgovarajuća ustavna nad-državna regulativa.
Bez pretenzije na potpunu terminološku ustavno-pravnu adekvatnost, posebna ustavna opredeljenja u Ustavnoj povelji, ali i u postojećim republičkim ustavima, kao i u Ustavnim okvirima za Kosmet, prema modelu razmatranja društvenih fenomena koji smo u ovom tekstu primenili, morala bi da obuhvate sledeće stavove:
STAV 1: Zajednička država (ili državna zajednica) zasnovana je na stalnom konkurentskom traženju i oživotvorenju najboljih rešenja u svim radnim oblastima koja su od zajedničkog interesa za građane i različite društvene grupe i koja vode napretku zajedničke države kroz napredak svih sub-državnih entiteta.
Imajući u vidu raniji stav o jedinstvenom društvenom resursu koji se otvara integracionim procesima koji vode formiranju šire društvene zajednice, stavom 1 implicitno se priznaje značaj i neophodnost društvenih integracionih procesa za dovoljno brz razvoj proizvodnih snaga društva i da jedino taj razvoj može da obezbedi materijalnu osnovu za zadovoljenje svih drugih potreba i pojedinaca i društvenih grupa. Omogućavanje delovanja principa konkurentnosti zahteva posebno ustavno opredeljenje kojim bi se garantovalo pravo učešća svih društvenih grupa i pojedinaca u efikasnom iznalaženju "najboljih društvenih rešenja".
STAV 2: Država jamči građanima i svim društvenim grupama pravo radnog učešća u procesima konkurentskog iznalaženja i verifikacije najboljih društvenih rešenja u svim radnim oblastima gde su u radnoj interakciji ili predstavljaju zainteresovanu stranu u procesima odlučivanja.
Osim obezbeđenja prava učešća u procesima odlučivanja za podizanje stepena demokratije ekstenzijom principa konkurentnosti neophodna je i garancija prava kandidovanja sopstvenog rešenja (od strane pojedinca ili društvene grupe), odnosno pravo konkurisanja sa "sopstvenom" verzijom potencijalno "najboljeg" rešenja u relevantnoj društvenoj radnoj oblasti.
STAV 3: Svaka zainteresovana strana pravo učešća u konkurentskom iznalaženju najboljih društvenih rešenja realizuje a) kroz podnošenje relevantnog konkurentskog predloga uz odgovarajuću argumentaciju vezanu za komparativne prednosti u vezi s njim, i b) po osnovu komparativnog argumentovanog ocenjivanja za potrebe rangiranja rešenja podnetih za konkurentsko razmatranje uz primenu unapred definisanog skupa elemenata i kriterijuma za ocenjivanje.
Stavom 3 obezbeđuje se mogućnost selekcije objektivno "najboljeg rešenja" u procesima odlučivanja i eliminiše problem nadglasavanja nezavisno od kvaliteta rešenja koji postoji u sadašnjem sistemskom rešenju demokratije koju možemo okarakterisati kao "majoritetna demokratija" ili "većinska demokratija". Ugradnjom zahteva za argumentovanim predlozima i argumentovanim ocenjivanjem bitno se unapređuje efikasnost i kvalitet postupka selekcije "najboljeg rešenja" uz, istovremene, izuzetne pozitivne efekte na povećavanje produktivnosti na svim segmentima društvenog radnog organizovanja. Obezbeđivanje delotvornosti principa konkurentnosti zahteva još jedno ustavno opredeljenje kojim bi se obezbedila efikasnost i kvalitet procesa odlučivanja i što brži pozitivni efekti koje donosi "najbolje društveno rešenje".
STAV 4: Sve zainteresovane strane imaju pravo učestvovanja u verifikaciji regularnosti postupka konkurentske selekcije najboljeg rešenja i to pravo mogu realizovati samo eksplicitnim i konkretnim navođenjem dokaza za narušavanje te regularnosti. Pozitivnom većinskom verifikacijom regularnosti procedure konkurentskog odlučivanja verifikuje se u datom radnom ciklusu i selekcija najbolje rangiranog rešenja kao "društveno najboljeg rešenja".
STAV 5: Država garantuje i štiti pravo primene "društveno najboljeg rešenja" za koje postoji verifikacija regularnosti sprovedene procedure njegove konkurentske selekcije.
S obzirom na to da viši oblik demokratije mora obezbeđivati i veća prava pojedinaca i društvenih grupa u oblasti društvene raspodele poslova i društvene materijalne raspodele, ali samo pod uslovom da ona doprinose dovoljno brzom razvoju proizvodnih snaga i širenju materijalne osnove za zadovoljenje životnih potreba i svih građana i svih društvenih grupa, neophodna su i sledeća dva ključna ustavna opredeljenja:
STAV 6: Država jamči svakome pravo ravnopravnog učešća u društvenoj raspodeli poslova na svim nivoima radnog organizovanja po osnovu konkurentnosti njegovog rezultata rada i udela u društvenoj dobiti koja je stvorena njegovim radom i realizovana na zakonit način i posredno ili neposredno putem tržišnog mehanizma.
STAV 7: Država jamči građanima pravo ravnopravnog učešća u društvenoj materijalnoj raspodeli po osnovu konkurentnosti njihovog minulog rezultata rada i udela u društvenoj materijalnoj dobiti koja je stvorena tim radom i realizovana na zakonit način i posredno ili neposredno putem tržišnog mehanizma.
Prethodno navedeni stavovi predstavljaju specifičnu definiciju višeg oblika demokratije koju je opravdano nazvati demokratijom "najboljih društvenih rešenja".

Na kraju, sumirajmo osnovne zaključke koji slede iz primenjenog modela razmatranja kada je u pitanju državno zajedništvo Srbije i Crne Gore.
Prvo i osnovno je da zadržavanje na bilo kom sistemskom rešenju ili rešenjima nedovoljno produktivne demokratije u odnosu na demokratiju koja interno ili eksterno generiše društvenu krizu ne može da zaustavi trend dalje državne dezintegracije bilo koje države. Pre svega zbog nemogućnosti zaustavljanja ekonomskog i tehnološkog zaostajanja u odnosu na vodeće ili vodeću zemlju sveta. Zato ni sadržaji Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje koja je na njemu zasnovana, teorijski posmatrano, što i dosadašnja praksa potvrđuje, ne mogu (prvenstveno iz ekonomskih razloga) da zaustave dezintegraciju novostvorene državne zajednice Srbija i Crna Gora. Zbog istog ustavnog nedostatka opasnost dezintegracije preti i svakoj od članica te zajednice i njihovim pojedinim sub-državnim entitetima. Prateće negativne posledice su i traume zbog nemogućnosti adekvatnog očuvanja nacionalnih identiteta naroda koji u njima žive. Jednostavno, bez odgovarajuće materijalne osnove, koja se stvara samo uspešnim konkurentskim radnim nadmetanjem, nije moguće ni fizičko očuvanje nacionalnih populacija niti je moguće adekvatno negovanje i očuvanje nacionalnih tradicija, jezika, kulture i ostalog. Dobru ali i upozoravajuću potvrdu prethodno rečenog predstavlja nestanak jugoslovenske države i kosmetska tragedija.
Drugi važan zaključak je da samo stvaranje sistemskih (ustavnih i zakonskih) preduslova da se raspoloživi materijalni i kadrovski resursi mogu efikasnije i kvalitetnije koristiti u novoj državnoj zajednici u odnosu na njeno balkansko, evropsko i svetsko okruženje može preokrenuti nasleđeni trend ekonomskog i tehnološkog zaostajanja i zaustaviti proces neželjenog državnog i nacionalnog nestajanja. Popularnije rečeno, predloženi sistemski preduslovi omogućavaju rast produktivnosti, odnosno proizvodnih snaga društva, kakav nije moguć u okviru postojećih sistemskih rešenja "najstarijih" demokratija. Šire javno razmatranje i provera ovog stava mogli bi doprineti kvalitetu diskusija na temu vrlo aktuelnih promena ustava Republike Srbije, tim pre što, prema raspoloživim podacima, razmišljanja u smeru koji smo naznačili u ovom radu još nisu medijski dovoljno prisutna.
Treće i posebno važno u ovom društvenom trenutku je da efikasnije i kvalitetnije korišćenje raspoloživih materijalnih i kadrovskih resursa nije moguće ostvariti državnom ili republičkom dezintegracijom - jer samo šire državno zajedništvo kao specifičan oblik radnog zajedništva otvara nove društvene resurse neophodne za brži društveni napredak. Zato Beogradskim sporazumom i Ustavnom poveljom predviđeni stepen državne integrisanosti predstavlja korak nazad u odnosu na ranije važeće (takođe nedovoljno dobro) ustavno rešenje koje - prema definiciji sa početka ovoga teksta - dopušta građanima ne veći nego manji stepen demokratije. Zato je i rad na Ustavnoj povelji i pratećim zakonskim rešenjima na toj osnovi predstavljao, odnosno i dalje predstavlja, jalov posao koji ne može da ugasi nijedno žarište društvene krize, ali zato može da otvori nova i još više razgori postojeća.
Četvrto, očuvanje zajedničke države je od životnog značaja za sve njene građane - kojima se mora dati sistemska mogućnost da šire državno zajedništvo koriste svojim društveno priznatim radom na način koji je najbolji za sve građane, sve društvene grupe, republičke, pokrajinske i druge entitete. To je jedino moguće kroz ustavno opredeljenje za zajednički državni život zasnovan na dovoljno produktivnoj demokratiji. Stavove koji dobro izražavaju takvo opredeljenje i precizno određuju takvu demokratiju formulisali smo u prethodnom delu teksta. Važno je uočiti da je osnovni preduslov za ostvarivanje dovoljno produktivnije demokratije to da se sistemskom ekstenzijom principa konkurentnosti na oblast radne delatnosti društvene nadgradnje, posebno poslenika u oblasti politike, izvršioci poslova u toj oblasti dovedu u položaj da ne "dobijaju" nego "zarađuju" svoje radne pozicije i primanja. Zbog tog sistemskog nedostatka političari su danas u poziciji da sopstvene neuspehe (za koje su čak i plaćeni) u otkrivanju i eksploataciji resursa koje krije šire radno zajedništvo proglašavaju i naturaju građanima kao nekakve "zakonitosti" tipa "kad oni neće sa nama nećemo ni mi sa njima" ili "ne može manji sa većim" i slično.
Peto, uzroci jugoslovenske društvene krize koji su identifikovani u ovom tekstu (za koje autor smatra da su od suštinskog značaja) nesumnjivo ukazuju na neophodnost očuvanja, produbljivanja i širenja radnog, uključujući i državnog zajedništva, jer je to preduslov za ostvarivanje dovoljno brzog razvoja proizvodnih snaga. To važi za bilo koju ekonomski i tehnološki zaostalu zemlju. Odavde slede još dva interesantna zaključka. Prvi je da je promena naziva zajedničke države bila potpuno neosnovana i kontraproduktivna. Ona ne samo da nije bila u duhu potrebnih promena i reformi nego, zbog svih pratećih materijalnih troškova koji ni na koji način ne doprinose razvoju proizvodnih snaga društva, uzrokuje nepotrebne izdatke na teret svih građana od kojih pristanak na to nije ni tražen. Drugi zaključak, kojem nas vodi sprovedena analiza, svodi se na to da je zadržavanje ranijeg osnovnog imena države (Jugoslavija) bilo opravdanije i u saglasnosti sa većinskim osećajem i istorijskom spoznajom srpskog i crnogorskog naroda da život u široj društvenoj zajednici predstavlja razvojnu prednost za sve koji u njoj žive i rade ravnopravno. Taj osećaj i ta spoznaja bili su uvek orijentir najumnijim ljudima sa balkanskih i evropskih prostora.
Šesto, društvena orijentacija i ustavno i zakonsko opredeljivanje za znatno produktivniju a time i stabilniju demokratiju, definisanu prethodno navedenim stavovima, predstavlja, istovremeno, najkraći put u Evropu i najbolji način za privlačenje stranog kapitala. I obrnuto, zadržavanje na demokratiji sa obeležjem samodestruktivnosti u najboljem slučaju vodi evropskoj "integraciji" naše državne zajednice kao hroničnog socijalnog slučaja sa svim negativnim posledicama kakve takav status povlači za sobom.
Konačno, završavamo ovaj tekst sa zaključkom-predlogom koji je u potpunoj saglasnosti sa fundamentalnim stavom koji prožima ceo ovaj tekst, a koji se odnosi na blagotvorno dejstvo principa konkurentnosti. Orijentacija na selekciju društveno najprihvatljivijih rešenja primenom principa konkurentnosti i u oblasti ustavnih promena podrazumeva da predlozi iz ovog rada, kao i svi drugi adekvatno argumentovani predlozi, treba da budu predmet blagovremene i što šire rasprave i komparativne analize. Adekvatna uloga medija u tom pogledu je od najvećeg nacionalnog značaja - jer samo korektan prikaz svih alternativa i komparativnih prednosti i mana svakog od ponuđenih rešenja može da stvori uslove za selekciju onog rešenja koje je u datim okolnostima zaista i najbolje. Time se otvara i put za njegovo oživotvorenje predviđenom zakonskom procedurom. A to se podjednako odnosi na modifikaciju (poboljšavanje) Beogradskog sporazuma, Ustavne povelje, Ustavnih okvira za Kosmet, republičkih ustava i drugih relevantnih dokumenata. Samo tako građani mogu biti u poziciji da biraju i učestvuju u kristalizaciji rešenja koja su im zaista u najboljem pojedinačnom i zajedničkom interesu što je, istovremeno, preduslov ostvarivanja društvene stabilnosti i lokalno i globalno. Sprečavanje ili onemogućavanje takve konkurencije podrazumeva opredeljivanje za polovičnu ili uniformnu medijsku ponudu, što je posebno opasno u uslovima hronične društvene krize. U takvoj situaciji referendumi i izbori mogu predstavljati samo "igračku" za narod i ne mogu suštinski doprineti razrešenju društvene krize, što samo po sebi predstavlja doprinos njenom produbljivanju.

Autor je doktor tehničkih nauka

Napomena Redakcije: Svim čitaocima koji žele aktivnije da učestvuju u kristalizaciji ideja i predloga iz eseja dostupan je recenzentski formular koji mogu dobiti e-mailom od autora (jovanovg@EUnet.yu).