O Mirku Simiću - na 80. rođendan

Naučnik i buntovnik

Miroslav Mirko Simić, dugogodišnji profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, utemeljivač celularne imunologije, naučnik svetskog renomea, predsednik Društva imunologa Jugoslavije, dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, nosilac najvišeg odlikovanja bivše Jugoslavije, čovek je uzbudljive i zavodljive biografije. Buntovnik zbog nadolazećeg fašizma u dečačkim danima, smireni obaveštajac jugoslovenske vlade u Parizu, odani komunista, budući pravnik - malo je toga nagoveštavalo profesorsku i naučnu karijeru u oblasti medicine. To će doći kasnije. Otpor fašizmu, priključenje Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i sabotaže odveli su ga u mađarske zatvore. Vešanje, i to na rođendan 22. marta, izbegao je samo zahvaljujući grešci u krštenici u kojoj je sveštenik zapisao da je rođen 22. marta po julijanskom, odnosno 4. aprila po gregorijanskom kalendaru. Tih 13 dana razlike delilo ga je od punoletstva i tako spasilo omče.
Potom sledi zarobljeništvo u logoru Dahau, pa oslobađanje, služba obaveštajca u Parizu, pa hapšenje i zloglasni logor Glavnjača u Beogradu, zbog krivičnog dela koje nikada nije ni navedeno a još manje dokazano. Mirko Simić je imao 25 godina kada je izašao iz kafkijanskog sveta sumnji. Raskinuo je sa komunizmom, završio medicinu i posvetio se nauci kojoj je dao najbolji deo sebe. Ali njegova buntovna priroda ponovo je progovorila krajem 80-ih, kada je zapretila opasnost od raspada Jugoslavije i od rata. On i njegova mlada žena Radmila Buca Mileusnić, tih godina vanredna profesorka na Medicinskom fakultetu u Beogradu, koja se sada u Engleskoj posvećuje izučavanju "najkrhkije funkcije mozga - funkcije pamćenja", postaju nerazdvojni deo svega što je u Beogradu antiratno, intelektualno, evropsko. Članovi su UJDI-ja, Republikanskog kluba (Buca je trebalo da bude predsednica, ali je avion kojim je dolazila iz Engleske kasnio, a prilike za odlaganje izborne skupštine nije bilo) koji će sa Savezom reformskih snaga Srbije stvoriti Građanski savez Srbije, učesnici antiratnih manifestacija u Srbiji i drugim republikama, zajedno sa studentima marširaju u Studentskom protestu 1992. Od 1993. godine žive u Engleskoj, ali su u neprekidnoj vezi sa beogradskim prijateljima, sa Medicinskim fakultetom i studentima, prijatelje bodre u njihovim građanskim protestima, a svoj fakultet pomažu bogatom stručnom literaturom, nedostupnom u danima krize i izolacije.
Mirko u SANU pripada malobrojnijoj struji akademika koji se javno protive ratu upozoravajući još 1991. godine da "rat može doprineti samo dubljem nerazumevanju među narodima". Konačno, 1995. godine, Mirko Simić obznanjuje da napušta SANU "radi svoje čiste savesti i mentalnog zdravlja". U javnom pismu navodi imena akademika koje smatra najodgovornijima "za raspamećivanje srpskog naroda... i koji su ga podstrekivali da otpočne i vodi besmislen i prljav rat". Zbog ovog nezapamćenog čina Mirko je istrpeo sva osporavanja i optužbe za antisrpstvo "koje je posisao sa majčinim mlekom". Potonji događaji uverili su ga, kako je rekao 2003. godine, da je "zao nacionalistički duh još živ u Akademiji".
Ove godine Mirko Simić je objavio autobiografiju, jedan moderan, dinamičan tekst, bogat dokumentarnim materijalom. Kada čovek tako bogatog života i plodne karijere svoju autobiografiju nazove Kako sam mlatio praznu slamu, jasno je da pred sobom imamo osobu ne samo snažnog kritičkog duha, nego i nekog sa smislom za istančan humor i autoironiju. Taj čovek je 4. aprila proslavio u Beogradu 80. rođendan. U otmenom ambijentu Aerokluba goste su dočekivali slavljenik Mirko Simić i njegova supruga Buca Mileusnić. Mirko je već pola sata nakon dolaska prvih gostiju olabavio kravatu i, kao i uvek, bio nonšalantan, srdačan i usredsređen, sve u isto vreme. Buca, u dugoj crnoj haljini, vitka i atraktivna, savršeno skrojeno telo, a tek mozak. Među odabranim zvanicama su kolege sa Medicinskog fakulteta, nekoliko akademika među kojima je i slikar Radomir Reljić sa svojom muzom Natalijom. Radomirove slike su neobično snažne i u potpunoj suprotnosti sa dirljivo nežnom fizičkom konstitucijom i najfinijim rukama koje, onako bele, padaju u krilo kao buket visibaba. Nisu zaboravljeni ni saborci sa robije (gospođa koja je dosta temperamentno plesala kaže "imam 80 godina i robijala sam sa Mirkom"). Tu su i prijatelji iz nekadašnjeg UJDI-ja i Saveza reformskih snaga - sociolog i glavni i odgovorni urednik Republike Neboša Popov, Vojin Dimitrijević sa suprugom Brankom, glavni urednik Danasa Grujica Spasović, nekadašnji dopisnici Politike iz Londona Dušan Simić i Aleksandar Nenadović sa suprugom Svetlanom, Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, i novinarka Dragana Petrović-Šefer, venčana kuma bračnog para Simić-Mileusnić.
Mirko pozdravlja goste i u finom, ironičnom tonu drži kratak govor koji je naslovio "Kako sam upadao u govna i imao sreće da iz njih izađem". Njegov govor je radost uvek nanovo osvojenog života. Sada je u njegovom središtu Buca ("bez nje ne bi bilo ni mene"). Gostima su otkrili detalj da su prvi put zaljubljeno zaplesali uz taktove "Marijane", pesmice doduše banalne, ali nema para u bivšoj Jugoslaviji koji se nije njihao uz tu setnu melodiju. To iskustvo nije mimoišlo ni njih i oni su ga rado demonstrirali i 4. aprila.
Što se gostiju tiče oni su se dobro izborili igrajući uz nešto življu muziku. Za to vreme sa počasnog mesta posmatrala ih je Mirkova autobiografija Kako sam mlatio praznu slamu, uz jedan buket cveća i mali poklon - biće iskolačenih očiju, providno, sa sitnim spajalicama koje neodoljivo asociraju na mozak. Darodavac je na poklonu napisao "Tipični srpski mozak - za proučavanje".
Sutradan je u prepunoj Svečanoj sali na Medicinskom fakultetu održan sastanak posvećen radu i osamdesetom rođendanu profesora Simića. Pozdravni govori koleginica, nekadašnjih učenica, sada priznatih naučnica, sećanja na prve dane imunologije i šarm profesora Simića ("sve smo ga obožavale, ali se samo jedna udala za njega"), naglašavanje građanske buntovne crte u karakteru Mirka Simića, reči poštovanja i zahvalnosti koje su se završavale u grcanju zbog radosti ponovnog viđenja, pozdravna reč dekana Fakulteta. Čak su i časopisi koje je Simić slao svojim kolegama i studentima prikazani na video-bimu. Neki profesori doputovali su iz inostranstva da bi videli svog starog učitelja. Prof. dr Mija Lukić došao je iz Al Ajna, Verica Pravica iz Mančestera, Đorđe Kodžić sa Harvarda. Petoro mladih istraživača predstavilo je rezultate istraživanja Laboratorije za imunologiju Instituta za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta. Svaki istraživač imao je oko sedam minuta za prikaz istraživanja, to su iskoristili pregnantno. Na pitanje šta misli o radovima Mirko širi oči i kaže "to je sjajno, to je evropski nivo". To su još deca, kažem, ali čujem glas doktorke Marije Mostarice Stojković koja dobacuje "pa to su naši hobiti". I tada shvatam ko je gospodar prstenova.